Како су се сами насликали: Испад хрватског „доминистра“

Конференција о несталима на подручју Републике Хрватске

На загребачкој конференцији о несталим лицима помоћник министра бранитеља Хрватске Стјепан Сучић искористио је прилику да своје излагање на скупу поентира вређањем српског народа, рекавши да „све зло у региону долази из Београда“. На коју и какву (дугу) традицију у хрватском јавном животу се ослонио овај говорник?

Непристрасни жири је одлучио да овонедељна награда за безобразлук иде Хрватској. На конференцији у Загребу о несталим лицима, помоћник министра бранитеља Хрватске Стјепан Сучић, не држећи се теме, искористио је прилику да своје излагање на скупу искористи да извређа српски народ, рекавши да „све зло у региону долази из Београда“, као и ЈНА зато што је, наводно, окупирала Хрватску и тамо починила безбројне злочине.

Присутни српски представници (Вељко Одаловић, генерални секретар у Министарству спољних послова Србије и председник Комисије за нестала лица) реаговали су неочекивано и жустро – напустивши скуп за време излагања званичног говорника земље домаћина који је, очигледно, изгубио сваки појам о мери и пристојности.

[restrict]

МЕТАФОРА СА ТРАДИЦИЈОМ Српску јавност треба подсетити да испад „доминистра“ Сучића није изолован став, ма колико простачки и непримерено деловао, с обзиром на високи положај особе која га је изрекла. Напротив, метафоре такве врсте у односу на српски народ имају дугу традицију у хрватском јавном животу.

Епитети упућени на рачун Срба као колективног оличења зла и „балканско-бизантијских примитиваца“ стандардни су састојци хрватског реторичког репертоара. Крлежине изјаве, често не мање бестидне од Сучићевих, карактеристичне су као пример. Наведимо и да је средином седамдесетих година прошлог века хрватски интелектуалац Пиетро Гуерини, у емигрантској „Новој Хрватској“, на овакав начин описао српски народ: „Карактер српског народа обликовао се (…) у школи Источног Римског Царства, Бизанта (…) А што је Бизант успио надживјети Рим за тисућу година, дуговао је једино препредености, подмуклости, мањку моралних принципа.“

Гуерини је даље тврдио да су то постале и „доминантне црте“ српског народа, који је био изложен византијском утицају. У продужетку Гуерини изводи своје – према данас важећим критеријумима – недвосмислено геноцидне закључке. По његовим речима Срби су „малигни тумор“ који ће „у крајњој линији подлећи“ околним, „јачим“ организмима.

Природно, нити коментаришемо Сучићеве тезе, нити се заустављамо на овим епитетима зато што их озбиљно узимамо или што нас стварно вређају, него само зато да бисмо их уздигли као огледала у којима ће Хрвати моћи јасније да виде себе саме, а свет препозна њих и њихову чувену „тисућлетњу културу“. При томе, не заборавимо да је сам „отац домовине“ Анте Старчевић свој chef d’oeuvre уљудно интитулирао „Пасмина Славјаносербска“. Под разним метафорама увек незадрживо избија геноцидно надахнуће хрватског размишљања и културе. За дехуманизовану „пасмину“ и „туморе“, који су по својој онтолошкој суштини уједно и „извори свег зла“ – као што је ономад изјавио хрватски званичник Стјепан Сучић – подразумева се да је прописано физичко уништење, а да поживотињени џелати могу да витлају секиром без икакве гриже савести.

„ЧИР У УТРОБИ“ ЈЕДНЕ ЗЕМЉЕ Поглавник НДХ Анте Павелић то је добро схватао и зато је на седници Доглавничког вијећа 17. рујна 1943. године (како га цитира Јере Јареб у „Хрватској ревији“, Буенос Ајрес, 1976, стр. 161) изразио следеће у потпуности старчевићанске назоре: „Трагедија наше земље, чир у њеној утроби је србство. Оно је увек служило против хрватском народу (…) Само је Старчевићанство носилац Хрватства и према томе проти србству. Старчевићанство је расна ствар, само оно носи Хрватство и државну мисао.“

Према томе, Сучићев простаклук само је наставак идејне нити од Старчевића, преко Павелића и Туђмана (по коме је НДХ била отелотворење вековних тежњи хрватског народа), па до данашње, ЕУ и НАТО Хрватске. Исти дух и исте тежње, у буквално свим инкарнацијама.

То је изванредно приметио немачки историчар Карлхајнц Дешнер (Abermals Kraehte der Hahn, Штутгарт, 1962) када на ову тему изводи следећи нимало безначајан закључак: „Духовни родоначелник усташа Анте Старчевић био је на становишту да Срби уопште и не постоје и да све што носи српско име треба да нестане. Самим тим, писао је Старчевић, Срби су зрели за секиру. У складу са таквим учењем, усташе су кренуле на Србе, културно најразвијенији народ на Балкану који, међутим, није био католички…“

ПОРАЗНИ АУТОПОРТРЕТ Пре неколико недеља у интервјуу са португалским генералом Карлосом Бранком („Печат“, бр. 474) заменик шефа Посматрачке мисије УН у Хрватској изнео је мишљење да операција „Олуја“, коју је хрватска војска извела у августу 1995. године против српског становништва Крајине, представља – геноцид. Оцена португалског генерала сасвим је компатибилна са анализом немачког историчара Дешнера и баца јарко и аутентично светло на проблематику зла и његовог извора на Балкану.

За извођење сумарног закључка, цитираћемо реминисценције једног од најпозванијих ауторитета, ратног шефа усташке полиције у НДХ Еугена Дида Кватерника, о државничком стилу поглавара чија држава – по Туђману – представља остварење вековних снова хрватског народа. Кватерник оштро критикује Павелића, са којим се у емиграцији разишао, што се овај последњи повиновао наређењу италијанског команданта, генерала Амброзија, да попусти са истребљењем српског живља у Босни, па дословце каже о Павелићу: „Себе самог деградирао је на тај начин на улогу поглавице неког црначког племена у централној Африци тамо почетком овог стољећа, којему би британски војни заповједник забранио борбу против сусједног црначког племена, јер то није одговарало интересима британске колонијалне власти. Такав је био наш Врховник. А да иронија буде потпуна, тог истог Амброзија одликовао је велередом Круне Краља Звонимира и насловом Витеза“ („Хрватска ревија“, Буенос Ајрес, 1959, бр. 2, стр. 175).

Овакву оцену (колико нам је познато) ниједан Србин није изрекао о Хрватима. Ова изврсна карактеризација Павелића као „поглавице“ и Хрвата као „неког црначког племена у централној Африци тамо почетком овог стољећа“ јединствена је у аналима српско-хрватске полемике. Овакво мишљење, на тако сликовит и категоричан начин, мало ко да је до сада изразио. Свакако нико коме хрватска страна не би могла да пребаци да је пристрасан и против ње расположен. Утолико је поразнија ова изјава једног од највиших функционера прототипа данашње хрватске државе, којој помоћник министра бранитеља Стјепан Сучић, својим позамашним интелектом и ревносним домољубљем, беспрекорно служи.

Заиста, тако су се сами насликали.       

[/restrict]