ИДЕНТИТЕТСКА (ГЕО)ПОЛИТИКА

Ако се мења Устав, важно је да се не одбаци српски карактер наше државе, што грађански екстремисти траже. Међутим, Србију треба дефинисати и као матицу оних народа који је тако доживљавају. Буњевци, Шокци и Власи њу третирају као своју једину домовину, а изложени су асимилаторским ударима из иностранства

У духу коминтерновске политике слабљења српства које је доживљавано као темељ предратном Совјетском Савезу непријатељске Југославије, КПЈ се залагала не само за успостављање републичких (до 1935. и државних) граница међу југословенским народима и мањинама на штету Срба већ је заговарала и издвајање делова нашег националног корпуса у виду нових нација. Док је на тим основама после преузимања власти комадан спрски државни и етнички простор, супротно томе, систематски се деловало у правцу асимилације специфичних делова српског народа или пак вековима особених јужнословенских група од стране Хрвата и Македонаца (Срба на северу и западу Македоније, Срба католика, Буњеваца, Шокаца). Ми смо методама државног етно-менаџмента агресивно уситњавани док су други вештачки укрупњивани или чак и у целини конструисани (Црногорци, Муслимани). Србија је са почетком какве-такве националне обнове такву политику одбацила крајем 80-их година, иако се никада радикално није супротставила њеном мрачном наслеђу. С друге стране, Загреб и неки други регионални центри моћи настављају, чак и на подручју данас независне Србије, да нападно делују у складу са том политиком, на начин који у хрватском случају подразумева комбинацију (нео)титоизма и (нео)усташтва. У контексту тога се користе и могућности које ЕУ интеграције пружају за антисрпско, али и генерално национал-хегемонистичко деловање.

[restrict]

СЛОБОДА ИДЕНТИТЕТСКОГ ИЗБОРА Румуни су први почели да условљавају наше кретање ка чланству у ЕУ решавањем „влашког питања“ на начин који њима одговара. У питању је етничка група која живи на истоку централне Србије а резултат је вековног романско-словенског етничког и културног мешања. Свакако немали део грађана Србије влашког порекла себе сматра Србима, ретки се идентификују са Румунима а око 35 хиљада или 0,5 посто становништва наше земље изјаснило се 2011. као Власи. Букурешту то није по вољи. Румунија би желела да Србија Влахе третира као Румуне, упркос томе што људи који се тако декларишу себе сматрају припадником посебног народа чија матична држава је Србија, а не Румунија.

Њима, као и Хрватима који слично поступају када су у питању Буњевци и Шокци, одговор Београда се јасно препознаје из речи директорке канцеларије за људска и мањинска права. Сузана Пауновић је више пута наглашавала да Србија никога неће терати да се национално изјашњава на било који начин, односно никога неће спречавати да се декларише како сам жели. Конкретно, у вези са ових дана поново актуелним „буњевачким питањем“, како је рекла: „Ниjeднoг Буњeвцa у Србиjи Хрвaти нeћe мoћи дa нaтeрajу дa сe изjaшњaвa кao Хрвaт. У тoм пoглeду ћe их нaшa држaвa увeк штитити свим рaспoлoживим зaкoнским срeдствимa. Истo тaкo, aкo нeки Буњeвaц жeли дa сe изjaшњaвa кao Хрвaт, нaшa зeмљa гa у тoмe нeћe спрeчaвaти.“

А да је Србија у том погледу принципијелна и себи на штету, види се и на основу нашег официјелног односа према нацијама које су на рачун српске проглашене од стране режима Јосипа Броза Тита од 1945. године до 1968, када се СКЈ одлучио да уз измишљене Црногорце и напола вештачке Македонце (Ј. Цвијић их је препознавао као засебан етнос у средишњем и јужном делу Македоније док су на њеном северу живели Срби) придода и Муслимане у – гле парадокса – националном смислу. Без обзира што је неспорно да су ти „народи“ продукт политичко-партијског волунтаризма, ко год жели да се на територије Србије изјасни као Црногорац или Бошњак (ново рухо за Муслимане) у вези са тим нема било какве препреке. Штавише, те „мањине“ имају подршку наше државе у складу са највишим европским стандардима. То иде дотле да, без обзира на истину, прихватамо да и у Србији свој српски језик зову „босански“ или „црногорски“ па и да се он под тим именима официјелно користи.

ПРАВО НА (НЕ)ИСТИНУ Идентитетски избор је код нас слободан, али истина ипак мора да буде недодирљива. О томе да су Црногорци уистину Срби нема потребе ни да се подробније прича. Ствари су потпуно јасне чак и оним хрватским националистима којима је свакако циљ да максимално ослабе Србе, али ипак довољно држе до свог интелектуалног поштења да нису спремни да се упуштају у потпуне лажи када оне нису баш директно у функцији изградње хрватског националног бића. Тако је некадашњи блиски Мачеков сарадник Бранко Пешељ, који је после слома НДХ живео у емиграцији, посведочио следеће: „Ја сам добро познавао покојног Секулу Дрљевића, који је био оличење црногорске самосталности. Ја га питам: ’Што си ти сада?’ ’Па’, каже, ’Црногорац.’ Како? Па којим језиком говориш? ’Па, српским.’ По чему си онда Црногорац? ’Ја сам за државу Црну Гору. Ми смо имали државу давно пре Срба. Али етнички ја сам Србин’.“ (М. Галић, „Политика у емиграцији“, Глобус, Загреб, 1990, стр. 54).

Шта год јавно заговарао чак и екстремни зеленаш какав је био Дрљевић знао је, и током приватног разговора признавао, да је Србин. Јавно је причао нешто сасвим друго. Уверен сам да је и данас тако када се ради о већини оних који се изјашњавају као Црногорци у националном смислу. Добро знају да су Срби, али неки интерес, страх или инат наводи их да то багателишу. Додуше, како време одмиче, под утицајем државне и генерално политичке индоктринације, вероватно је све више и оних који одрастају са убеђењем да су Црногорци. Како је Фихте с правом констатовао: „Ми смо оно што памтимо.“ Испирање мозгова код многих не може да не да резултат. У почетку су биле присутне искључиво репресија и мимикрија, а сада већ црногорско  хибридно дрво почиње да даје своје аутентичне плодове.

У крајњој линији – то признајем – нема сумње да нација није статичне природе. Нису ни Срби изузетак. Свака нација је резултат мешања, спајања, раздвајања. У свему томе, чак и када се не бави фокусирано етно-менаџментом, држава има значајну улогу. У дужем року саме по себи државне границе неретко утичу на национално обликовање. Валонци су се на тим основама еволутивно издвојили из остатка француског корпуса као што су се Окситанци са њим спојили, али Аустријанци, без обзира на своју вековну државност, све донедавно себе су сматрали Немцима. Да није било пада Трећег рајха и савезничке окупације, засигурно би и данас било тако. Како тврди реномирани аустријски историчар Карл Воцелка, на развој аустријске националне посебности умногоме је утицало циљно деловање бечких властодржаца после 1945. („История Австрии. Культура, общество, политика“, Весь мир, Москва, 2007, стр. 1-2).

ДУПЛИ СТАНДАРДИ Нема сумње да нације нису на непроменљив начин дате од Бога. Да поновим: мењају се, прекомпонују, спајају, раздвајају па и настају, односно нестају. „Егзистенција једног народа“ – у праву је био Ернст Ренан – „свакодневни је плебисцит“ („Шта је народ?“, Београд, Штампарија код Св. Саве, 1883, стр. 32). И нису грешили марксисти што су, разрађујући свој концепт модела решавања националних проблема, од тога пошли, те су се следствено томе залагали за право на еманципацију етничких заједница којима је негирана особеност. Свако  најбоље зна шта је и држава нема право да му намеће идентитет. Проблем је био у томе што су бољшевици томе приступали произвољно и крајње политикански. Било би сасвим прихватљиво да су се борили за признавање онога што се током векова овако или онако искристалисало а негирано је. Проблем је што су се посветили етничкој алхемији и непринципијелном арбитрирању у корист једних народа, а не штету других.

Уместо да уважавају тзв. Ренанов „плебисцит“, тј. вољу народа, они су се само позивали на њу, а противно њој брутално наметали решења која је дефинисала партија. У нашем случају она су били доследно антисрпска. Коминтерна је Југославију третирала као непожељну карику у геополитичком бедему око СССР, те се залагала за њено разарање. Ради тога је све оне који су били на сепаратистичким позицијама подржавала, и њихове фантазмагорије прихватала као „реалност“. С друге стране, Србе је доживљавала као стуб непријатељске државе и негирала им је скоро све што је могла. А када је после доласка нациста на власт Москва одустала од антијугословенског курса, у „нашој“ партији су се већ устоличили антисрпски кадрови, односно такве идеје су као „прогресивне“ већ наметнуте водећим српским комунистима.

Тако смо дошли до тога да после преузимања власти „наши“ комунисти у националном погледу воде политику драстично дуплих стандарда. У име „равноправности“ и „поштовања националних права“, на основу државне специфичности прогласили су црногорску нацију, док су Далматинце, који су такође вековима живели у посебној административној јединици и уз то су великим делом српско-католичког, а не хрватског порекла, утопили у хрватски миље. Буњевце и Шокце, које су вековима релевантни немачки и мађарски научници схватали као панонске Србе католике (а они себе доживљавали као засебне групе блиске Србима), титоисти не да су издвојили из српског контекста већ су насилно гурали у хрватски. О томе сведочи уредба комунистичких власти од 14. маја 1945. којом су наредиле да се припадници буњевачке етничке групе могу изјашњавати само као Хрвати. Никако као Срби или припадници самосталног народа. А праведно је било оставити им могућност да буду оно што желе, као и Црногорцима, Дубровчанима или становницима Македоније.

Неко је ту сматрао да припада посебној националној заједници, неко се идентификовао са Србима (у Црној Гори готово сви православни становници) итд. Држава је дужна да омогући свакоме да се изјасни како год жели, а не да му натура идентитет. Нажалост, то се и данас дешава, како у оквирима ЕУ, тако и држава које теже уласку у ту Унију и куну се у „европске вредности“. У Црној Гори власти покушавају да спроведу идентитетски геноцид над Србима. Пропагандом, социјалном дискриминацијом па и застрашивањем делују у правцу наметања лажног црногорског националног опредељења још национално свесним и довољно храбрим грађанима да се изјасне као Срби, односно тако подгорички режим учвршћује у капитулацији оне који су већ сломљени. У Хрватској слично третирају оно мало преживелих Срба. Путем покатоличавања претапају их у Хрвата. Оно што је у првој генерацији претварање, нажалост, већ у другој постане дубинско опредељење.

СРБИЈА КАО МАТИЦА Таква антисрпска, али и антибуњевачка (антишокачка) политика присутна је широм региона. Најпре Хрвати, али и подгорички властодршци, па и други дрско делују и намећу своје недемократске, тоталитарно-националистичке ставове којима се анулира право на лични избор. С друге стране Србија, иако се код „куће“ томе опире, ван своје територије је пасивна. Тако, водећи се логиком мањег отпора, многи пристају на захтеве наших безобразних суседа. У животу то је сурова истина, агресивни често побеђују. Тако су румунске власти умногоме допустиле шовинистичко хрватско деловање са циљем асимилације Крашована, јужнословенске етничке групе пореклом из источне Србије (досељени у источни Банат Срби из области реке Тимок који су примили католичанство под аустријском влашћу). Још даље су отишли Мађари када се ради о Буњевцима и Шокцима. Под утицајем Загреба Будимпешта је негирала Буњевцима и Шокцима право да се тако изјашњавају, те их самовољно категоризује као Хрвате. Не треба ни рећи да им не даје могућност да свој језик зову како желе, не обезбеђује им услове за адекватно мањинско школовање, ускраћује им финансирање.

Сада Хрвати иду још даље. Тако нешто очекују да уради Србија. Срећом, већ су добили одговор, са релевантног места, да се то неће догодити. Али Србија мора да оде и даље, те да почне офанзивно да делује. При томе не мислим да почне да се понаша исто као црногорске или хрватске власти, тј. да опресивно било коме намеће идентитет. По „стоти“ пут да поновим: свако има право да о њему сам одлучује. Но када се други не понашају на тај начин већ делују асимилаторски, ми морамо да се боримо за право на идентитетски избор припадника српског и нама сродних народа. Први корак у том правцу треба да буде, ако се већ ради на промени Устава, разрада дела који дефинише Србију као матичну државу српског народа. Наша држава мора још посвећеније да се определи и у складу с тим делује, на пољу одбране угроженог идентитета и националних права Срба у окружењу Србије. Не само начелно већ и конкретно ту се мора посветити пажња Србима у Црној Гори и другим земљама где су аутохтоно становништво. Други корак је да се народи који Србију доживљавају као матичну државу такође на тај начин „уграде“ у Устав. Зашто он не би тако препознао и Буњевце, Шокце, Влахе, Горанце? Зашто Србија не би била дефинисана као њихова матична држава, те се тако понашала где год они живели?

Ко од њих жели да се изјасни на неки други начин на то има право, али они који себе сматрају припадницима посебних националних заједница треба да имају подршку Србије и на нашој територији и ван ње. Уосталом, не заборавимо, да није било Буњеваца и њихове привржености братству са Србима, велико је питање да ли би Суботица са значајним делом Бачке била у саставу Србије. Они су нас на тај начин, али и као важан чинилац генерално у уједињењу Војводине са Србијом (ту одлуку је донела 25. новембра 1918. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена) задужили. То морамо да памтимо и поштујемо. Уз то и државни прагматизам нам налаже да станемо иза угрожених права оних који нас сматрају блискима. На крају крајева, ко се само брани, тај призива невоље. Утемељеним офанзивним деловањем оне се умањују. Србија која дефинише као свој огранак све оне који је доживљавају као своју матицу, имаће и већу регионалну геополитичку тежину, и већи простор да помогне Србима!            

[/restrict]

Један коментар

  1. Ivan biondić

    Ако се мења Устав важно је да се не одбаци српски /HRVATSKI/ карактер наше државе, што грађански екстремисти траже. Међутим Србију /HRVATSKU/ треба дефинисати и као матицу оних народа који је тако доживљавају. Буњевци, Шокци и Власти /SRBI, TALIJANIi, ČESI …/ третирају као своју једину домовину а изложени су асимилатоским ударима из иностранства.

    NAČELO POLITIČKOG NARODA (= NACIJE)

    1. Spomenuti prijedlog (v. moto), dakako, obilježava suvremeno načelo glede konstituiranja tzv. političkog
    naroda (= NACIJA), pa tako ovdje Srba i incl. HRVATA.

    2. S tim u svezi Srbija i Hrvatska ušle su završnu (dramatičnu) etapu nacionalno-političke integracije,
    koju sustavno onemogućava (o) pozicijska koruptivno-klijentistička politnomenklatura.

    STOP PARTITOKRACIJI –
    SLOBODA SRPSKOJ I HRVATSKOJ NACIJI

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *