Почетна / Србија / Европска будућност Србије

Европска будућност Србије

Да ли ће Србија заиста већ 2025. године постати чланица Европске уније?

Председник Европске комисије Жан-Клод Јункер, који то више неће бити када му 2019. буде истекао петогодишњи мандат, најавио је да ће Србија (уз њу и Црна Гора) 2025. године постати чланице Европске уније. Лепа вест за овдашње еврофиле са позамашним залихама бесконачног стрпљења и наде у европску будућност Србије, не толико лепа за оне мање стрпљиве међу њима, и углавном (до потпуно) безначајна за све нас остале, а показаћемо и зашто.

ЈУНКЕРОВЕ НАМЕРЕ Успаване наде домаћих еврофила, елем, подгрејао је портал „Јуропиен вестерн Балканс“, откривши прошлог четвртка да је председник Европске комисије Жан-Клод Јункер „најавио Стратегију успешног приступања Србије и Црне Горе Европској унији“. „Јункер је“, известио је овај портал, „јуче послао ’Писмо о намерама’ председнику Европског парламента и председавајућем Савета ЕУ, најављујући да Европска комисија планира да направи Стратегију за успешан приступ Србије и Црне Горе Европској унији до краја следеће (2018) године, с перспективом уласка у ЕУ у 2025.“
Не липши магарче до зелене траве, наравно, јер нико не зна, и не може да зна, шта ће остати од Европске уније до те 2025. године. Али има и много озбиљнијих разлога за снажан осећај равнодушности пред овом Јункеровом најавом.

БЕСКОНАЧНА ПЕРСПЕКТИВА Прво, уопште и није у надлежности председника Европске комисије да даје ову врсту обећања. Коначну реч о проширењима Европске уније не дају ни председник Европске комисије ни сама Европска комисија већ је ово питање у рукама чланица Европске уније. А неке од њих, споменимо само Холандију, обавезне су да спроведу референдум о свим будућим проширењима Европске уније. Холанђане не споменусмо случајно, јер су они прошле године на референдуму (тај је, додуше, био необавезујући, али је показао расположење јавности) одбацили чак и Споразум о асоцијацији са Украјином, облик повезивања који је далеко, далеко испод пуноправног чланства.
Друго, све и да питање проширивања ЕУ јесте у надлежности ЕК и њеног председника, те 2025. године Жан-Клод Јункер уопште и неће бити на својој садашњој функцији. Мандат му истиче за две године, и сам је одавно рекао да се неће поново кандидовати.
Треће, он чак и није изразио став читаве Европске комисије већ своју идеју. Која је, с обзиром на прво и друго, само то и ништа више од тога, дакле, његова идеја која никога не обавезује ни на шта, а камоли да представља гаранцију за било шта.
И четврто, ако се само мало пажљивије прочита, види се да нам Јункер заправо није ни обећао оно што и иначе не може да нам обећа већ је у свом „Писму о намерама“ само проговорио о свом плану да се до краја 2018. године направи Стратегија успешног приступања Србије и Црне Горе Европској унији, сад обратите нарочиту пажњу, „с перспективом уласка у Европску унију 2025. године“. Реч је дакле, да буде потпуно јасно, о плану прављења плана о перспективи уласка у ЕУ, што ће рећи, ама баш ништа ново под капом небеском. Зато што нам је то исто, та перспектива уласка, обећана још на Солунском самиту 2003. године, када је „ЕУ поновила своју недвосмислену подршку европској перспективи земаља Западног Балкана. Будућност Балкана је у Европској унији“.

2025 Упркос свему овоме, међутим, није сасвим незанимљиво спомињање те 2025. године, тим пре што је ово најоптимистичкија бројка, заправо, и једина, коју је неки ЕУ званичник јавно споменуо, макар и на овако необавезујући начин као што је то учинио Јункер.
Зашто је занимљива баш та 2025? Зато што она говори да, чак и у најбржем сценарију, Србија не треба да се нада (или, пре, да страхује, али то је друга тема), дакле не треба да се нада да ће њен пријем на дневни ред доћи чак ни током петогодишњег мандата наредног сазива Европске комисије. Што, очигледно, перспективу чини још удаљенијом и посреднијом.
А вредна је наше пажње та 2025. година и због Вишегодишњег финансијског оквира (Multiannual Financial Framework) којим се регулишу годишњи буџети Европске уније, јер тај оквир у себи садржи и јасну назнаку да ли ће, или неће, током година његовог трајања бити, или неће бити, проширења Европске уније. Ако су у ту сврху средства унапред издвојена, то значи да би могло да буде проширења Уније, ако нису, значи да их неће бити сигурно. Управо је такав био случај с актуелним Вишегодишњим финансијским оквиром који покрива период од 2014. до 2020. године.
Наредни оквир, који ће важити од 2021. па наредних пет, шест или седам година (овај је детаљ подложан промени, иако је уобичајено да важи седам година), обухватиће и Јункерову 2025. годину. Да ли ће у њему бити предвиђена средства за проширење Уније, или их опет неће бити?
За одговор на то питање нећемо морати да чекамо 2021, али ћемо морати да сачекамо до краја ове или до лета наредне године, до када ће бити формулисан нацрт Оквира.
Како сада ствари стоје, не стоје нарочито добро по европску перспективу Србије. Како је 30. маја ове године рекао Немац Гинтер Етингер, ЕУ комесар за буџет, „Комисија је у обавези да нацрт представи до краја текуће године, али за то постоје две препреке. Прва је процес брегзита, а друга је дискусија о будућности Европе, која би могла да води у различитим правцима: ’више’ или ’мање’ Европе имаће директне последице по буџет.“ Па је због тога и предложио да се рок објављивања нацрта помери на лето 2018, а већ и ово (могуће) померање представља додатно сведочанство о конфузном стању у коме се бриселска унија налази. Те је, и стога, сада у још мањем расположењу за ширење него што је била када је доношен актуелни финансијски оквир, а ни тада није била ни мало.
Потпуно је очигледно шта све ово значи за европску будућност Србије. А из тога би морало да уследи и очигледно наравоученије да тако неизвесној будућности и далекој перспективи не треба жртвовати ни педаљ наше садашњости. Почев, наравно, од Косова и Метохије и наших односа са Русијом. Све друго представљало би глупост која би чак била већа и од издаје.

На америчком радару

Обраћајући се српској јавности из Њујорка, са заседања Генералне скупштине Уједињених нација после говора председника САД Доналда Трампа, председник Србије Александар Вучић приметио је да је „свет данас у веома опасној ситуацији“ и да је Србији, као малој земљи, боље да остане „изван сваког радара“.
Шансе за то су, нажалост, мале до никакве, пошто се на америчком радару већ налазимо.
О томе сведочи и извештај о војној и обавештајној сарадњи Србије и Русије који ће, у року од 90 дана, морати да буде достављен америчком Конгресу сходно њиховом закону о војном буџету за фискалну 2018. годину, при чему је неопходно имати у виду да је једино Србија у том закону на овај начин издвојена.
Сведочи о томе и прошлонедељно откриће „Вечерњих новости“ да ускоро (и) у Србији креће америчка медијско-пропагандна офанзива на Русију, на основу њиховог Закона о супротстављању дестабилизујућим активностима Ирана, који је у сврху сузбијања дестабилизујућег утицаја Русије наменио укупно 250 милиона долара.
А сведочи о томе, најзад, и верзија америчког буџета за одбрану која је овог уторка усвојена у Сенату, а која, како преноси „Њујорк тајмс“, садржи и амандман сенатора Џона Мекејна којим се 100 милиона долара намењује за „помоћ балканским државама да ’одврате агресију Русије’“.
Што ће рећи да нам нема друге него да се спремимо за одвраћање агресије САД јер нам у супротном нема друге до да потпишемо капитулацију.

Један коментар

  1. 2025! Мање од 10 а више од 5 год. Потпуно јасно, јер како кажу сва испитивања у једној Француској- за излаз из ЕУ би гласало једва 60% француза! Само, нико им не даје прилику за референдум. Значи, док ми дођемо у ЧЛАНСТВО – ЕУ ће се распасти или неће личити на ово што данас видимо. Каква ће ЕУ бити за 10 година не зна апсолутно нико, јер ће бити горе него данас. Британије неће бити, а с њом се неће још 10 година раскрстити сва законска регулатива. Једино је Белгији лепо у ЕУ, пошто су седиште и ЕУ и НАТО- живе на два-три буџета, а и да им је дати референдум-распали би се на Валонију и Фландрију!




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *