Економска НАТО стратегија

Русија и Агрокор

Што се више случај „Агрокор“ ближи свом финалу, кроз већ донете судске одлуке, али и оне које се очекују, откривају се и главни разлози необичних мера хрватске државе, донетих мимо економских стандарда

Хрватска политика спасавања привредног гиганта „Агрокора“ као да се ослања на изреку: „Не секирајте се ако нешто крене лоше, увек може још горе.“ Питање је само да ли мере које се предузимају иду брже или спорије ка још горем. Иако би око дуга (до сада откривеног) од око пет и по милијарди евра главну реч требало да воде банке, држава Хрватска одлучила се за ванредну управу на челу са Анте Рамљаком, чија реч би у овом случају била и прва и последња.

Можда би „Агрокор“ и имао шанси за спас да је на челу привремене управе остао Антонио Алварез из фирме „Алварез и Марсал“, кога је руска „Сбербанка“, као највећи кредитор, поставила да санира пословање концерна. Међутим, према загребачким изворима, „случајно“ је у време преговора са повериоцима, који су били спремни да доделе нове кредите „Агрокору“ како би се спровело реструктурирање концерна, у хрватску владу „дотрчала америчка велепосланица у Хрватској“ Џулијета Волс Нојз, и то свега неколико сати пошто је на седници прихваћен „лекс Агрокор“ и послат у законску процедуру, када га потврђује и Сабор. Као да је велепосланица лично хтела да се увери да ће све ићи како је замишљено, пре свега да се из игре избаце Руси.

[restrict]

ГЕОПОЛИТИЧКЕ ДИМЕНЗИЈЕ Тако прича о „Агрокору“ поприма геополитичке димензије јер би пропаст хрватског гиганта, који у региону запошљава око 60.000 радника, могла политички и економски да дестабилизује Хрватску, Босну и Херцеговину и Србију, на чијој територији је 11.000 радника запослено у „Агрокоровим“ фирмама.

Геополитички елемент је нарочито изражен у погледу Русије, чије банке су и највећи поверилац регионалног привредног гиганта. Не треба сметнути с ума да је Хрватска чланица и Европске уније и НАТО-а. У том контексту Руси и нису добродошли, чак ни као спасиоци.

Хрватска штампа месецима телали да ће Руси банкарском контролом над компанијом остварити и основну идеју због које су се две руске банке и нашле у овој инвестицији, а то је геостратешка намера да дођу у Хрватску, па кроз њу и у Европску унију, која још увек држи санкције Русији. Тако је „Вечерњи лист“ својевремено писао да је „наивна и сама идеја да Руси од почетка нису знали у шта се упуштају с ’Агрокором’“. Свака акција је промишљена унапред неколико потеза. Руски геополитички мајстори кроје своје зоне утицаја рачунајући на слабости државе чијих је 15 посто привреде везано за једну аутократски вођену компанију, каже овај лист.

Другим речима, ако уместо Хрватске „Агрокор“ буде спасавала руска државна „Сбербанка“, она ће то радити само да би, упркос садашњим тврдњама да јој то није намера, ушла у власништво највећег регионалног играча на примарном и секундарном тржишту хране. А то је за Русију, уз енергетику, врло добар стратешки потез за који вреди изгубити неку стотину милиона евра. Зато се и очекивало да руске банке уложе још новца на одржавање ликвидности и отплату дугова „Агрокора“.

Русофобна хрватска политика поводом „Агрокора“, како је то својевремено у тексту за портал Фонда стратешке културе запазио Душан Ковачев из Напредног клуба, доживела је врхунац одмах по америчком бомбардовању Сирије 2014. године. Истог дана (12. априла 2017) када је принудни управник „Агрокора“ коначно прекинуо инвестиционе аранжмане те фирме са „Сбербанком“, хрватски министар вањских и еуропских послова Давор Иво Штир је на састанку Вишеградске групе у Варшави објавио да Хрватска игра значајну улогу у реализацији „Интермаријума“. Хрватска као један од иницијатора „Иницијативе Три мора“ има и те како важну улогу у повезивању Балтика, Црног мора и Јадрана, казао је Штир новинарима.

Улога Давора Ива Штира, напомиње Ковачев, указује да је садашња хрватска политика у континуитету с веома мрачним политичким узорима. Наиме, Давор Иво Штир је унук Ивана Штира, усташког пуковника који је био помоћник Вјекослава Макса Лубурића, творца „Црне легије“ и заповедника система концлогора у НДХ којим је створено такво достигнуће злочина против човечности какво свет никад није видео ни пре ни касније: концентрациони логори за децу.

Треба подсетити да је на залагање Колинде Грабар Китаровић (тада у својству хрватског НАТО дипломате) од 2015. развијана иницијатива Јадран – Балтик – Црно море. Наравно, све се обављало под патронатом Атлантског савета уз присуство челних људи те организације. Ето разлога за хрватску управу у „Агрокору“.

ЧЕКАЈУЋИ АРБИТРАЖУ Пошто је „лекс Агрокор“ увео поступак ванредне управе у ту фирму, „Сбербанка“ је одлучила да судски заштити своја средства и пред Лондонским судом међународне арбитраже покренула је поступак против „Агрокора“ и 11 његових фирми које су биле гаранти за 450 милиона евра кредита које је руска банка дала хрватском гиганту.

У исто време је и ванредни управник „Агрокора“ Анте Рамљак пред судом у Лондону поднео захтев за признавање поступка ванредне управе. Арбитражни поступак ће мировати док се правоснажно не одлучи о Рамљаковом захтеву. А то се, према наводима упућених, може очекивати тек у новембру ове године.

Дакле, тек крајем године и одлуком суда у Лондону биће јасније на који начин ће се расплести случај „Агрокор“. Да ли ће „Сбербанка“, као највећи кредитор највеће фирме на Балкану, успети да стави руку на неке „Агрокорове“ фирме, или ће „Агрокор“ кренути у продају онога што се може продати како би намирио макар део потраживања.

Арбитража у Лондону само је један у низу судских поступака који су обележили нову фазу случаја „Агрокор“. Још пре непуна три месеца Трговачки суд у Београду донео је привремену меру забране располагања имовином хрватског „Леда“ у „Фрикому“, како би „Сбербанка“ осигурала своја потраживања од 100 милиона евра због невраћеног кредита коме је гарант био „Ледо“. На ту суму се намножило и 1,3 милиона евра камате. У случају „Мивела“ суд у Београду такође треба да одлучи хоће ли загребачкој „Јамници“ забранити располагање имовином београдске ћерке фирме „МГ Мивеле“. То је „Сбербанка“ тражила због невраћеног кредита од 34,5 милиона евра за који је гарантовала „Јамница“. „Сбербанка“ је, такође, суду у Зрењанину поднела захтев за забрану продаје фабрике „Дијамант“, такође у саставу „Агрокора“.

Процене нових неопходних кредита „Агрокору“ крећу се од 200 до 700 милиона евра, како би само наставио да послује, а две фирме у Србији су најздравији део хрватског гиганта. Руси блокадом желе да се заштите, јер су раније дали милијарду евра кредита „Агрокору“, а договор о наплати нису постигли с принудном управом.

ЗАШТИТА СРПСКИХ ИНТЕРЕСА Али сигнал да се нешто иза брда ваља стиже из Љубљане. Наиме, „Сбербанка“, као један од највећих поверилаца „Меркатора“, од Окружног суда у Љубљани затражила је меру забране располагања „Агрокора“ над „Меркатором“. Учинила је то и словеначка влада с обзиром на то да је поводом овог случаја донела „лекс Меркатор“. Поред тога, „Сбербанка“ је поднела и кривичну пријаву против бившег власника „Агрокора“ Ивице Тодорића, због сумње да је приказао лажне податке о финансијском пословању пре него што му је банка одобрила кредит од 100 милиона евра.

Елем, суд у Љубљани је донео решење којим „Агрокору“ признаје статус правне особе у инсолвентном поступку, што значи да словеначки трговински ланац „Меркатор“ де факто прелази под одредбе „лекс Агрокора“.

Рамљак сада може да управља „Меркатором“ или по потреби да га прода целог, или само део његове имовине – као што је рецимо српски „Меркатор“ – тврде словеначки медији, упркос томе што је Словенија раније донела „лекс Меркатор“.

Може ли се тако нешто догодити и у Србији?

Са становишта интереса наших радника одлука суда у Београду је добра, сматра професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић и у изјави за „Спутњик“ позитивно оцењује потез руске банке. „То што је урадила руска ’Сбербанка’ подносећи захтев да се ограничи располагање хрватском имовином у Србији због њених потраживања према ’Агрокору’ је сасвим у реду мера, и чак мислим да је у овом тренутку добра мера суда који је то дозволио јер је на линији заштите интереса наших предузећа и наших грађана“, каже Савић.

Наравно да ће ванредни управник Рамљак покушати да преко Лондона обезбеди своју надлежност за све делове „Агрокора“ па и оне на српском тлу, што је већ тражио од суда. Међутим, за стручњаке је легитиман и захтев „Сбербанке“ да блокирањем имовине спрече њено отуђење како би се на тај начин намирила нека друга потраживања.

У случају да и одлука у Лондону буде слична оној из Љубљане, „Агрокору“ због огромних дугова (шест пута већи од вредности компаније) једино преостаје продаја имовине, а предузећа у Србији солидно послују и на њима може да се оствари добра цена. У сваком случају, не треба чекати да нам из Хрватске наметну неко решење, па да се после бунимо.

У тим геостратешким играма Србија се, по свом обичају, нашла прилично неспремна и сад јој остаје само да моли бога да прође са што мање штете.

Појавила се чак идеја да наша земља откупи „Агрокорове“ фирме у Србији, тако што би Хрватској понудила онолико колико су они платили. Вероватно ће, како каже економиста Млађен Ковачевић, рећи да је то за њих неприхватљиво, пошто је евро у међувремену изгубио на вредности, али ни они нису у ситуацији да траже високу цену.

За професора Савића тешка позиција не мора да значи и да је безнадежна. „Можда Рамљак одлучи, а можда и заједно са Србијом, да прода та предузећа док она још нешто вреде, јер су му средства потребна за исплату доспелих обавеза ’Агрокора’. А за наша предузећа промена власника уопште не мора да буде лоша. Јер свакако да је боље да, за разлику од ’Агрокора’, добију власника који је савестан и који хоће да настави делатност“, закључује Савић.

Пошто је у праву све у тумачењима, ситуација на релацији страни власник – домаћа фирма додатно се компликује. С једне стране, страни послодавац у земљи у којој послује, па тако и у Србији, мора да поштује законе те државе. Тако и држава има легитимно право да доноси одлуке које су у најбољем интересу фирми које послују на њеном тлу и грађана који су у њима запослени. С друге стране, приватна својина је неприкосновена у ЕУ, и Србија, која је кандидат за улазак у ЕУ, о томе мора да води рачуна.

И Словенија и Хрватска су у ЕУ, у којој се приватна својина не доводи у питање, и вероватно је из тог разлога суд у Љубљани донео такву одлуку. Уколико Србија не би поштовала чињеницу да је „Агрокор“ ипак власник фирми у Србији, то би, сматрају аналитичари, Хрватска могла да нам „врати“ блокирањем отварања поглавља, што јој ни досад није било страно.

Скоро да су неподељена мишљења упућених да је случај „Агрокор“ био безбедносно-економско-политички тест који је показао лојалност савремене Хрватске НАТО политици, упркос њеним сопственим економским интересима. Штавише, показао је да се тест не завршава само на Хрватској већ преко повезаних фирми и у земљама у окружењу које још нису НАТО чланице.              

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *