ДРЖАВНИЧКА ЛОГИКА

Поруке којима је, попут весника судњег дана, амерички председник са говорнице Уједињених нација најавио слање у пакао неколико моћних држава, представљају догађај који ће бити тема светских коментара у наредним данима. Биће тако и у Србији која се, изненађена, у уторак могла упитати и да ли гледа најаву катаклизме или својеврсну – свеједно да ли на вишем нивоу – репризу мисаоног дискурса нашег контроверзног др Петровића и његовог Идеш под мач, бато!

Промптно датом изјавом српског председника наша јавност се ипак већ унеколико одредила према овом, не баш уобичајеном државничком иступању на светској политичкој позорници.

„Наше је да урадимо све да никада не будемо на списку земаља, које је данас у пакао слао амерички председник, да водимо паметну политику, да своју земљу и народ сачувамо и, ако је потребно, а јесте, боље је да и ја као председник не показујем ни свој, ни наш понос на сваком месту, да бисмо нашу земљу сачували, штитећи, при том, интересе Србије и наших грађана“, рекао је Александар Вучић..

[restrict]

Разумна тактика паметне политике, рекло би се, јер ми мали јесмо, као што уосталом и Трамп јесте склон бесу и јарости, и због чега бисмо врага за реп вукли, када се о стварима поноса већ можемо договорити.

Не бисмо сада ово резоновање српског председника посебно овде ни помињали да нас речени мисаони ток и његова у Њујорку демонстрирана психолошка матрица није унеколико подсетила на нешто речено другим поводом и на другом месту – на скупу у Тршићу. Говорећи на Вуковом сабору два дана раније, Александар Вучић је, наиме, на отвореној позорници напоменуо да ће Декларација о опстанку српске нације, која ће се ускоро наћи пред посланицима Србије и Републике Српске, обухватити право Срба на коришћење језика и писма, на информисање на свом језику и изучавање српске историје. Ово дакако нема везе са Њујорком, али оно што је потом уследило као посебна председникова напомена, иако 48 сати и више меридијана удаљено, по духу и интонацији унеколико има: „Злурадима још једном поручујем да она нема везе са хегемонизмом већ само има за циљ да правовремено заштити језик и писмо као важан део српске културе. То не може, а и да хоће неће успети да нам забрани нико.“ Тако је председник разјаснио да ће национални стратешки документ у припреми заправо бити један, по домашају заправо мал’не безазлен програм, а да концепт рада повезаног са опстанком не подразумева обавезно и наум хегемонског потчињавања других народа! Разумно питање – како су „злуради“ уопште дошли до закључака о хегемонизму и страховања које им то буди – Вучић није поставио. Уместо њега, председников једнако помирљив став поручио је немојте да бринете, не због нас, ми ћемо бити као бубице – на светској арени увек и радо испод радара, а овде код куће никада, ни у покушају или идеји да постанемо узнемирење, поготово не за оне који нас се (не) плаше!  

Да ли то значи да национални програмски документ, ако је српски, обавезно мора да има уграђену клаузулу о извињавању и правдању, која ће развејати убеђења да када српски политичари говоре о опстанку, заправо говоре о хегемонизму и да им се због овог трансфера појмова и значења – психолошки заиста јединственог – увек може поставити питање: Зашто кажеш живот када мислиш на уништење?

Виспрени коментатори из суседства, не мањи и они из редова овдашње жуте елите, поводом Декларације демонстрирали су одговор на питање: Шта све може један документ само када је српски!

Наводимо врхове ових циничних досетки: декларација нема конкретан политички значај, али може нарушити односе Београда са сусједима; декларација о опстанку српске нације и Срба, плод својеврсне бахатости њених аутора; декларација може „пробудити асоцијације“ на фамозни Меморандум САНУ.

Ова тобож разложна страховања најобухватније је за РСЕ резимирао један историчар (Миливоје Бешлин): „Мислим да ће она неминовно у региону изазвати нелагоду, чак можда и страх, и да ће додатно пореметити, ионако, фрагилне односе на Балкану. С друге стране, унутар саме Србије она овако како је насловљена може само да произведе додатну националистичку хомогенизацију. Ако то назовете Декларацијом о заштити и очувању српске нације, то значи да је нација угрожена и да мора да се штити што све изазива неке мрачне асоцијације.“

То су дакле плодови које жању узмицање и страх од поновне стигматизације српских политичара, посебно оних политичара који би да делују разумно и у корист сопствене нације.

Урокљиви погледи су у овом случају искрену добронамерност увек схватали као мимикрију и опасно стратешко лукавство које крије стварне, а увек за околину опасне намере, посебно према суседним народима жељним мира и државног напретка у спокоју!

Када Никола Селаковић поводом правдања идеје о доношењу Декларације безмало завапи да српски народ има право да тражи место опстанка у глобалном свету, овај овако профилисани дискурс му глатко одговара – не, нема.

Клише је увек исти и увек пали: учитаћемо агресивни наум, и неопходност да будући да смо угрожени, не само да се бранимо већ и да га осујетимо и сасечемо у корену! Баук великосрпског хегемонизма кружи, ма шта неко радио и говорио.

Да ли овој игри, навежбаној још од времена Меморандума када је цео Балкан наводно био престрављен и од самог навођења пуке статистике која је документовала релативно економско заостајање и неправедно отежан положај Србије, треба продужавати трајање?

Ово су питања за српске политичаре, не за актере поменутог дискурса и његове вештине.

Ако српски политичар као драматичну и озбиљну претњу схвати грмљавину Трампа и реагује обећањем да ћемо мудро бити изван домашаја пажње овог најављеног погрома, треба ли он – дакле озбиљан српски политичар – да једнако реагује и на друге несразмерно безначајније изазове чија је злурадост транспарентна, баш колико и та подмукла најава да ће буђењем старих страхова опет подиграти меморандумски пакао?

Због чега и овим поводом и пред овим изазивачима демонстрирају исту логику узмицања и правдања, логику невидљивости, безмало удварања која може бити евентуално и оправдана у случају друге, стварно озбиљне и претеће равни међународних размера?

Државници се од политичара разликују не само по познатој и разглашеној навици да политичарима препуштају ствари дневне политике, а да они сами мисле и делају према другачијим правилима, већ и по томе што у јавном комуницирању не излазе у сусрет свакој будалаштини, провокацијама и намештеним замкама. Када се политичар лати посла као што су програмски документи националног и дугорочног значаја, евидентно је да он себе кандидује за вођу и доживљава себе као државника. Говор у Тршићу, посебно поменути део адресиран „злобницима“ којима се даје разлога за питање: Зашто се онда и не понаша тако, као државник? То даље подразумева и да поменута параноја, којој је он, Вучић, указао посебну част обећањем да српском националном програму није циљ да буде стратешка подршка хегемонији, једноставно мора бити испод његовог радара.

[/restrict]

Један коментар

  1. Nepotrebno je na primeru konfrontacije SAD i Koreje širiti strah u srpskom narodu izjavom Vučića “da ne budemo na spisku zemalja za pakao…”? Daleko je Srbija od pozicije vojne sile Koreje i potenciranje vojne snage. Nije Srbija izazivač paklenih-kataklizmičkih planova. Ne verujem da druge države na takav naačin plaše svoj narod. Pre će biti da Vučić uvek nadje načina da sebe istakne u prvi plan kao vizionara, pomiritelja, spasioca i prepametnog političara patriotu koji brani svoju zemlju i svoj narod.

    A kako on (Vučić) brani integritet i suverenitet svoje države Srbije (stalno potencira srpsku mitomaniju o Kosovu kao da je kosovo albanska a ne srpska teritorija) – vidimo po Briselskom sporazumu (predaji cele teritorije KiM albanskim muslimanima): Postavio (sa Dačićem) novu albansku granicu i carinu izmedju Kosova i Srbije, ukinuo sve srpske državne institucije na KiM, a Srbe naterao-integrisao u albanske institucije. Albanci dobili celu teritoriju-državu, a Srbi tzv Zajednicu od 4 registrovane opštine (ZSO) koja će raditi po zakonima i Ustavu države Kosovo, nema nikakva zakonodavno-izvršna ovlašćenja, a imaće status kao i sve ostale kosovske opštine (po Briselskom sporazumu). Po kosovskom modelu separatizmom su intenzivno ugrožene i druge teritorijalne celine Srbije (Jug Srbije, Sandžak…). Naročito se po kosovskom modelu-scenariju aktivirao makedonski scenario-konfederalizam – cepanje Zapadne Makedonije i priprema terena za Veliku Albaniju.

    Zašto Vučić u startu Briselskog sporazuma nije pozvao srpski narod na unutrašnji dujalog – debatu u narodnoj skupštini – referendum, nego sada… u završnoj fazi “predaje teritorije” KiM pred svršen čin da prebaci odgovornost na srpski narod i Srbiju?

    Vučić se 90-tih god dokazao kao veliki patriota i vizionar kada je bio ministar za informacije za Kosovo (za medijski rat) – doživeo totalan poraz od Vuka Draškovića, Kandićke, Biserko… u medijsko-propagandnoj odbrani Kosova i Metohije, a Srbija podmuklo bombardovana, Milošević poražen, ponižen i zakopan (najveći doprinos prepametnog Vučića). Milošević se sigurno u grobu okreće od muke što nije uzeo za ministra za informacije-medijski rat za Kosovo – nekog Srbija sa Kosova (na pr. lidera kosovskih Srba Miroslava Šolevića koji živi na Kosovu i zna problematiku), nego uzeo dodvorača i laktaša Vučića, i Dačića…

    NAKON bombardovanja Srbije bilo je vreme za političke korekcije i odredjivanje “pravednog” Statusa KiM: Srpski političari – svi redom – uopšte nisu zahtevali niti pokušali da se reši pravedan status KiM (primer: Kiparski model pola-pola, i drugi…). ZAŠTO JE CELO KOSOVO PREDATO Albanskim muslimanima???

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *