Дан НАТО зависности

Украјина је руску чизму заменила америчком уздом и мамузом, али њени грађани сада много лошије живе него у време сарадње са Москвом, јер јој западна „подршка“ доноси неупоредиво више штете него користи

Вашингтон разматра могућност снабдевања Украјине смртоносним оружјем – главна је порука америчког министра одбране Џејмса Матиса после разговора са украјинским председником Петром Порошенком, 24. августа у Кијеву. Матис је, присуствујући војној паради поводом Дана независности Украјине, нагласио како је реч о „одбрамбеном“ наоружању. Ипак, јасно је да свако оружје које помаже у дефанзиви – истовремено може бити коришћено и за подстрекивање напада. Ако је нападач сигурнији да његов удар неће доживети снажну одмазду, тада ће бити много храбрији да нападне. Исти је случај и са америчком противракетном одбраном (ПРО), која се последњих година шири по Европи и дуж руских граница. Док Американци уверавају да ПРО служи „искључиво за одбрану од балистичких ракета“, експерти упозоравају да овај скупоцени систем може бити најбоље употребљен за неутралисање преосталог нуклеарног потенцијала Русије – након што он најпре буде десеткован „првим разоружавајућим ударом“. У том смислу, ПРО се не може посматрати као „оружје мира“, већ као опасна инфраструктура која рат чини вероватнијим. Првенствено зато што ономе ко га поседује може улити осећај снаге и сигурности, али и некажњивости за своје поступке.

Тада више није ствар у томе да ли неко ко поседује овакву батину намерава да нападне, или не. Проблем је у томе да тај „неко“ има у рукама реалан механизам да то учини, па потенцијалној жртви преостаје само да се нада и Богу моли да се то не деси. Или, што је много вероватније, да моли управо потенцијалног агресора да то не учини. У пракси међународних односа то се од памтивека називало уцена и тешко да постоји пример у историји када супротстављене стране нису прибегле употреби силе у таквим ситуацијама – ако се противник није унапред предао и пристао на наметнуте услове „мира“. Зато велике силе најпре брину о томе како да осујете противничку страну да стекне такву премоћ, а ако се то већ деси, онда повећавају своје офанзивне потенцијале и тако чувају равнотежу – и живу главу. То су основни постулати класичне теорије међународних односа и, упркос свим покушајима да се ова реалност измени, човечанство и даље функционише по принципу „јачи тлачи“.

[restrict]

ПОДСТИЦАЊЕ СУКОБА И сада Матис и остали вашингтонски „укрофили“ покушавају да увере светску јавност да су моћни преносни противтенковски системи „Џевелин“ неопходни Кијеву „ради одбране од руске агресије“. Иако је очигледно да ће ово софистицирано оружје, ако ускоро буде испоручено, бити употребљено у операцији коначног чишћења Донбаса од проруских снага. Показало се да устанички тенкови представљају озбиљну силу коју кијевска армија не може да пробије без огромних губитака. Зато и многи западни, а поготово европски аналитичари, отворено упозоравају да би испоруке „одбрамбеног смртоносног оружја“ украјинској војсци било ништа друго до подстицање новог сукоба са несагледивим последицама, у ситуацији када Мински споразум још увек пружа крхко примирје и наду да би политичко решење на крају ипак могло да буде пронађено. Међутим, у ситуацији када се председник и парламент Украјине приближавају последњој четвртини свог мандата, а друштвене и привредне околности равне су катастрофи, постмајдански поредак може да се уруши сам од себе ако се нешто радикално не предузме. Суштински, то је порука коју је секретар Матис, вршећи смотру украјинских и НАТО трупа на паради у Кијеву поводом Дана независности, уручио председнику Петру Порошенку.

Недавно истраживање компаније ГФК Украјина, које је наручио Међународни републикански институт (ИРИ) из Вашингтона, а финансирала Америчка агенција за међународни развој (УСАИД), недвосмислено показује колико се променио нагоре однос Украјинаца према челницима њихове државе – за три године, након Мајдана и последњих председничких и парламентарних избора. Ако је у септембру 2014. председника Порошенка подржавало 55 одсто ​​бирача, у јуну ове године његових присталица је било свега 17 процената. Порошенко представља „најсветлију тачку“ актуелне власти: рејтинг украјинске владе за исти период смањен је са 48 на 15 одсто, а парламента, Врховне раде, са 17 на свега седам. Највећи узроци незадовољства Украјинаца је пораст цена хране, рат и велика незапосленост. У првој половини године инфлација у Украјини износила је 11,5 посто, цене хране нарасле су између 10 и 15 процената, док је превоз поскупео скоро за четвртину. Будући да актуелни кијевски режим клизи у политичку пропаст, употреба „руске агресије“ у предизборне сврхе остаје вероватно једина могућа добитна карта. А да би се она извукла из рукава – неопходан је рат. А за „добар рат“ потребно је смртоносно оружје.

КОРАЧАЊЕ У ПОТПУНУ ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈУ Генерал Матис је саопштио да је Украјини одобрено нових 175 милиона долара за испоруку војне технике, укључујући и специјалну ратну опрему. Истовремено, нагласио је да Вашингтон очекује од Украјине пуну имплементацију НАТО стандарда, а војна парада у Кијеву – на којој су марширали војници САД, Велике Британије, Канаде, Пољске, Румуније, Литваније, Летоније, Естоније, Молдавије и Грузије – требало је да демонстрира припадност западној војној алијанси. Била је то нескривена парада „НАТО зависности“. Током разговора Матиса и Порошенка говорило се и о распоређивању мировне мисије УН у Донбасу. Можда има оних који верују да међународне снаге могу донети мир овој земљи у источној Европи, али као да се заборавља да на Балкану „плави шлемови“ нису успели да спрече ратна дејства. Напротив, рекло би се да је њихово присуство служило често као покриће за агресивна дејства, где је једна страна била фаворизована науштрб друге. Истовремено, свака мировна мисија означава потпуну интернационализацију сукоба, где се онда у решавање проблема укључују и ванрегионалне силе са својим интересима – и опет се полази од претпоставке да ће оне деловати као „поштени брокери“ што, наравно, у пракси није случај.

Велике и озбиљне државе, попут Русије или САД, никад не допуштају да се у решавање сукоба у близини њихове територије и у зони приоритетних интереса, на институционалан начин мешају спољне снаге и ванрегионални фактори. А поготово је то опасно када је реч о Донбасу, који се директно граничи са Русијом. У том случају, западне земље би у својим рукама држале џојстик којим из даљине могу да утичу на безбедносну ситуацију преко својих официра на терену. Зато је Русија у сличним конфликтима на територији бившег СССР-а увек инсистирала да непосредно буде гарант мировних процеса, у сарадњи са сукобљеним странама, не допуштајући осталим чланицама Савета безбедности УН да учествују у таквим мисијама.

Осим тога, залагање Пентагона за испоруке „смртоносног оружја“ Кијеву и инсистирање на спровођењу НАТО стандарда у контрадикцији је са мирним решењем украјинског сукоба. Свако јачање војних капацитета кијевске владе подстиче ратну опцију у овој земљи и даје ветар у једра онима који позивају на борбу против „руских агресора“. А све то води ка пуној дестабилизацији, где Украјина не може ништа да добије, али зато може много да изгуби – заједно са Русијом. Отуда је јасно да америчка „помоћ у наоружању“ доноси корист једино Вашингтону, коме одговара да се Москва што дубље заглиби у украјинско блато. Ако уз то буде могуће и европску јавност још више убедити да је Русија агресор у Украјини, онда је учинак потпун, јер се тиме на дужи рок блокира развој обострано корисне сарадње на континенту и спречава јачање највећих геополитичких конкурената. За САД не постоји боља опција него да се евроазијске силе туку између себе. У таквој ситуацији и продор Кине у Европу бива отежан и успорен.

ЦИНИЗАМ ВАШИНГТОНА „Ми се и даље обавезујемо у пружању помоћи вашим напорима за заштиту ваше земље, народа Украјине. Ми подржавамо украјинске напоре усмерене ка реформи сектора одбране, сектора безбедности, у складу са међународним стандардима, тако да оружане снаге Украјине постану ефикасније. Савезници САД наставиће да врше притисак на Русију како би је приморали на поштовање споразума из Минска, све док Русија не изабере неопходан пут“, поручио је амерички секретар за одбрану у Кијеву.

Наравно, Вашингтону је лако да са дистанце „пружа помоћ украјинским напорима“, јер то за њега не представља велики напор. Неколико стотина милиона долара годишње, или чак неколико милијарди, права су ситница у поређењу са користима од такве кризе која делимично паралише Русију и погубно делује на њене односе са најближим суседима и Европом. Зато се Матис и позива на „савезнике САД“ који ће, како верује, наставити као и до сада да врше притисак на Русију – себи на штету. Међутим, Русија није преузела никакве обавезе споразумом из Минска, већ се подразумева да би она требало да утиче на лидере Донбаса да поштују мировни уговор. Проблем је у томе што Мински споразум не може да буде спроведен до краја пре него што Кијев изврши свој део обавеза, али „амерички савезници“ не чине ништа како би приморали украјинске власти да то учине. А и зашто би, јер њима ова ситуација савршено одговара – спроводи се изолација и слабљење Русије, а уз то се оптужује Москва да је сама за то крива. У сличној ситуацији налазила се и Србија током деведесетих година и то је на крају резултирало отвореном агресијом Запада и колапсом српске државе.

Посебан цинизам у посети Матиса Кијеву јесте што се поклопила са прославом „Дана независности“ ове земље, иако је више него очигледно да је данашња Украјина у потпуности зависна не само од финансијских давања Запада већ и од директне војне помоћи, а у спољној и унутрашњој политици у свему следи директиве САД. Украјина је „руску чизму“ заменила америчком уздом и мамузом, али при томе њени грађани сада неупоредиво лошије живе него у „златном периоду“ сарадње са Москвом. Свака, макар и површна анализа, доказала би да Украјина не може да напредује – чак ни да опстане – без ослонца на Русију, док јој садашња америчка „подршка“ доноси неупоредиво више штете него користи. Али такве анализе очигледно нису на дневном реду власти у Кијеву која је устоличена обојеном револуцијом подржаном са најмање пет милијарди долара из Вашингтона. Зато ће америчко „смртоносно оружје“, ако буде испоручено, донети пропаст најпре свега самој Украјини, а њеним грађанима додатне патње. Матисова посета 24. августа, обележена војном парадом у Кијеву и политичким рапортирањем председника Порошенка – за Украјину је представљала прослављање још једног „дана зависности“ од Америке и НАТО. Заправо, актуелна кијевска власт своју НАТО зависност обележава и слави – сваки дан.  

[/restrict]