Чекајући октобар

Унутрашњи дијалог о Косову и Метохији може да послужи председнику Србије Александру Вучићу као алиби за одлуку коју ће донети о Косову и Метохији. Што значи да је кључно питање какву ће одлуку он донети, односно да ли ће му тај алиби бити потребан због нас или због Запада

У уторак увече председник Србије Александар Вучић обратио се Србији из зграде Председништва Србије на Андрићевом венцу, и после његовог једночасовног обраћања остало је нејасно ко пије пиво, ко пије капућино, и шта то председник државе намерава да (нам?) учини с Косовом и Метохијом.
„Неки седе у београдским или новосадским кафићима умрљани пеном од пива или капућина па соле памет како треба на Косову и Метохији да се понашамо“, замерио им је Вучић зато што су му се замерили, с правом или не, али на страну ти „јунаци од пива и капућина“, „кавопије и пивопије“ чији идентитет за сада остаје непознат; а није ни битан макар утолико што неће они донети одлуку о будућности Косова и Метохије. Него ће то, на добро или на зло, учинити Александар Вучић.

НОВЕ ФАЗЕ ДВА ДИЈАЛОГА Па, шта ће учинити? У уторак увече, обраћајући се нацији, он јој (нам) то није открио. Своје планове, заправо, Вучић не открива још откако је – такорећи из ведра неба, али видећемо да ипак није баш тако изненада – крајем јула објавио почетак унутрашњег дијалога о Косову и Метохији; дијалога који ће, како је сад најавио, у октобру ући у нову, формалнију фазу, што ће рећи да ће се за толико примаћи свом крају и некаквом закључку. Закључку за који је Вучић у уторак увече устврдио да није унапред донет, и није добро ако је заиста тако, јер би то значило да једини моћни политичар у држави нема јасан план о најважнијем државном и националном питању.
Покретању унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, елем, претходио је, 3. јула, састанак Александра Вучића, Хашима Тачија и ЕУ шефице дипломатије Федерике Могерини после кога је први пут најављено да ће њихов бриселски дијалог ући у некакву, тада јавно недефинисану, нову фазу. Касније ће Хашим Тачи појаснити да је то, заправо, „завршна фаза дијалога“ чији ће резултат бити „коначни споразум између Косова и Србије“ и, на основу тог споразума, „сигурна перспектива Косова у оквиру УН, ЕУ и НАТО-а“.
Никакве сумње нема да је ово и жеља и координирани план косметских Албанаца и њихових америчких инспиратора; нема сумње, захваљујући „Викиликсу“, и да је такав план – да Србија, по моделу Источне и Западне Немачке из 1972, омогући Косову да уђе у Уједињене нације условљена својим ЕУ интеграцијама – да је такав план на Западу формулисан још пре макар седам година, јер је америчка дипломатска депеша која о том плану говори написана почетком 2010. А сада изгледа и да је одлучено да се с реализацијом тог плана пожури, о чему сведочи и само покретање нове, то јест завршне фазе бриселског дијалога, а побочно потврђује и Извештај о спровођењу дијалога Косово–Србија Института за студије људских права америчког Универзитета Колумбија.
Тај извештај, објављен ових дана, говори да „нормализација треба да укључи чланство Косова у УН“ пре формалног узајамног признања, а без признања нема уласка Србије у Европску унију, да споразум две Немачке може да послужи као модел за такав споразум о уласку Косова у УН, али и да – ето тог знака да им се жури – „дијалог не може да буде неороченог трајања. Предлажемо рок од 18 месеци, с могућношћу продужења на још 6 месеци“. При чему треба имати у виду и разложну бојазан да ово предложено орочавање није тек пуко академско разматрање проблема, будући да аутор ових топлих препорука Дејвид Филипс долази из срца америчког спољнополитичког естаблишмента; у његовој радној биографији су, наиме, и Атлантски савет и Савет за спољне односе и Центар за стратешке и међународне студије, а био је Филипс и виши саветник у Стејт департменту, а албанским питањима и односима Косова и Србије бави се, како сам истиче, већ 30 година.
Најзад, да се Американцима заиста жури да с Косовом заврше оно што су започели још пре двадесетак година, потврђује и узгредна Вучићева примедба, која није добила пажњу какву заслужује, да „више нема бежања од питања Косова и Метохије“.
Све заједно и у оваквом контексту, покретање унутрашњег дијалога у Србији може се схватити као реакција на америчко убрзавање процеса и њихову одлуку да од Србије у сасвим блиској будућности отму пристанак на отмицу Косова и Метохије.
Који је циљ Вучићеве реакције у облику покретања унутрашњег дијалога? Будући да не верујемо да Вучић већ сада нема некакав план у виду него чека да му се он укаже кроз дијалог који је покренуо, могуће је да сврха овог дијалога заправо лежи у алибију који би он могао да му створи; пред домаћом јавношћу у циљу њеног препарирања за предају Косова и Метохије, или пак, сасвим супротно, пред Западом за одбијање његових планова, које би – одбијање – онда било оправдано снажним отпором српске јавности идеји одрицања од Косова и Метохије.
Додуше, чињеница је и да дијалог до сада није произвео ама баш никакав резултат који би могао да послужи било чему, па ни стварању алибија.

ХОНГКОНГ И ОЛАНДСКА ОСТРВА Да ли ће Вучићев одговор на амерички притисак бити предаја или борба? Не само да о томе, обраћајући се нацији, он није проговорио експлицитно него су и поруке које јесте послао биле довољно контрадикторне да је из њих тешко извући иоле поуздан закључак. Што може да буде и својеврсна намерна диверзија, јер се озбиљни државни планови чешће јавно и не декларишу него што се декларишу.
С једне стране, тако, дефетистички је, а уз то и нетачно, устврдио да смо „до сада (само) говорили шта не желимо… Готово да нашу политику нисмо ни имали“, иако смо током преговора под окриљем Контакт групе предлагали конкретне моделе решења по узору на Оландска острва и Хонгконг, да би на крају изашли и с разрађеним предлогом суштинске аутономије Косова и Метохије. И није наша кривица била што су ти преговори завршени како су завршени, Ахтисаријевим планом о надгледаној независности Косова, него су управо такав план, показале су „Викиликсове“ депеше америчке дипломатије, Американци били унапред зацртали, пре него што су преговори уопште и започели.
А опет, с друге стране, потпуно је тачно Вучић подсетио, и то са приметном дозом беса који је деловао искрено, да је власт Бориса Тадића и Вука Јеремића поставила „криминално питање“ Међународном суду правде о проглашењу косовске независности, прихватила Еулекс, и изместила косовско питање из окриља Уједињених нација, где смо имали подршку Русије и Кине на коју је и подсетио, у Брисел у коме немамо ничију подршку, напротив.

ХАРАДИНАЈЕВА ВЛАДА Опречне судове изазива и одлука о уласку Српске листе у косовску владу Рамуша Харадинаја, иза које је у уторак увече недвосмислено стао и Александар Вучић. Тешка мучнина због подршке ратном злочинцу руку још крвавих од српске крви сасвим је разумљива, а и како да се не осети? А из такве емоције и помисао да оваква спремност на савез са нечастивим указује и на спремност да се у предаји Косова и Метохије том злочинцу у крваве руке оде и даље, до краја.
Читавој ситуацији, ипак, могуће је прићи и са нешто другачије стране, брижљиво запушеног носа, а суштина је у следећем. Ако ћемо признати Косово, онда је потпуно свеједно да ли је Српска листа, или није, ушла у владу Рамуша Харадинаја; пошто је прва брука, да употребимо ову благу реч, неупоредиво већа од друге. Насупрот томе, ако Косово не намеравамо да признамо – а под признањем подразумевамо и наш евентуални пристанак на улазак Косова у УН – улазак Српске листе у Харадинајеву владу може да буде оправдан. Зашто? Под један, зато што је сада, без наше заслуге, али посрећило нам се захваљујући поделама међу косовским Албанцима, тамо после избора случајно успостављен такав однос снага да од Срба зависи много више него што би зависило иначе, а иначе (нажалост) не зависи скоро ништа. Под два, зато што Харадинајева зависност од подршке Српске листе може да га принуди да убрза рад на оснивању Заједнице српских општина која је, уз све лоше, једино што је колико-толико добро у Првом бриселском споразуму. И треће, уколико преговори у Бриселу, или где год, крену заиста по злу, ако амерички притисак постане исувише јак, Српска листа може да се повуче из Харадинајеве владе и тако отвори политичку кризу на Косову која би могла да заврши падом владе и ванредним изборима, што би преговоре свакако успорило, а нама купило нешто времена.

РУСИЈА И КИНА Управо је то – куповина времена – најбоља могућа, а можда и једина добра тактика коју можемо да имамо у садашњим околностима. Јер не жури се Американцима без разлога, а наши су интереси у свему супротстављени њиховима.
Указали смо, наиме, већ много пута на страницама „Печата“ да време америчке свемоћи неумитно пролази, и то пропорционално расту утицаја Русије и Кине. Указали смо прошле недеље и на кључни изазов који су упутили америчкој глобалној хегемонији, на изазов упућен долару као резервној светској валути, што значи да се процеси темељне промене поретка убрзавају. А паралелно с овим процесима Србија је, несумњиво, оснажила своје везе и са Русијом и са Кином. С тим у вези, Марк Галеоти из Европског савета за спољне односе – евроатлантистички тинк-тенк у коме седе бивши генсеци НАТО-а Хавијер Солана и Јап де Хоф Схефер, Џорџ Сорош, Карл Билт, Јошка Фишер… – наводи у интервјуу „Слободној Европи“ да је Србија за Русију „кључна не само због дугогодишњих политичких и културних веза, као и великог нивоа руских инвестиција, већ и зато што Русија зависи од Србије, као њеног лансирног поља унутар Балкана… Београд је оно на шта заиста рачунају у смислу стратегије коју за регион има Москва“. А вреди цитирати и „Њујорк тајмс“ који протеклог викенда пише о последицама успостављања чврсте економске сарадње између Кине и Србије: „Кина жели да прошири свој утицај право у срце Европе… Отварањем своје економије Кини, Србија је зацементирала подршку Пекинга против притиска Европске уније да призна независност Косова.“
Све ово – од умањивања америчке моћи преко раста утицаја Русије и Кине до јачања наше међузависности – оснажује нашу позицију у случају да ипак пожелимо да се супротставимо америчким намерама. Истовремено, управо то јачање Русије и Кине и јачање наших односа са Русијом и Кином Александру Вучићу, који јесте умногоме за то заслужан, одузимају изговоре за евентуално попуштање пред америчким притиском.
Али најпре да видимо какав ће бити тон унутрашњег дијалога када у октобру он буде започео у институционалном облику. А тада нам нема друге него да што јаче загрмимо да је Косово Србија и да никада није било толико разлога за отпор Американцима колико их има сада. Да бисмо Вучићу ојачали алиби пред Западом, или да бисмо му га одузели пред Србијом.

Један коментар

  1. UNUTRAŠNJI DIJALOG o KiM: Da liće biti Vučev alibi da donese konačnu odluku o KiM?

    Aleksandar Vučić je sa prvom posetom Amerike (od preuzimanja vlasti od Tadića) doneo odluku (u dogovoru sa Dačićem-Nikolićem) da preda Kosovo po Briselskom sporazumu-BS, dobio sve instrukcije od Amerike. To je bilo očigledno, jer je on po povratku u Srbiji samo govorio o teškim i bolnim pregovorima sa Albancima o Kosovu – a ništa nije otkrivao za srpsku javnost – u čemu su ti bolni i teški pregovori? Zato se snažno angažovao da sprovodi Briselski sporazum – predaju teritorije korak po korak, sakriva tekst BS od srpskog naroda i pogrešno ga tumači da nas dovede u zabludu. Činjenica da Vučić pet godina kontinuirano sprovodi briselske pregovore – govori da isključivo on donosi “odluke” u dijalogu o Briselskim pregovorima – tako da se ne očekuje “Vučićeva odluka” o KiM –

    – nego se unutrašnjim dijalogom traži da Srbija i srpski narod prihvati i overi petogodišnje Vučičevo-Dačićeve Briselske pregovore (veleizd.ju i predaju teritorije), da se prihvati politička “realnost” na Kosovu – čije su ovce – njegova livada (albanska realnost: njih navodno ima dva miliona, a Srba 120.000). ( Srpska realnost: Višedecenijsko etničko čišćenje Srba sa Kosova da se otme teritorija).

    Vučić uvodi nove principe o suverenitetu i integritetu teritorija u novijoj istoriji: Ko ima etničku većinu (Albanci na Kosovu) – njegova teritorija (realnost). – Da li će se taj princip preneti na na Jugu Srbije – Preševo, Bujanovac… (Albanci imaju ubedljivu većinu), na Sandžak… (Bošnjaci imaju ubedljivu većinu)? Za 70-100 god Romi će u Vojvodini imati pretpostavljam većinu -znači li to da će imati pravo da formiraju Romsku državu Vojvodinu?
    Nastavak o Bris. pregovorima…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *