Чекајући (четврти пут) Ангелу Меркел

Сигурна победа, не тако сигуран победник: Kонзервативци (демохришћани) ће очигледно убедљиво победити на недељним (24. септембар) изборима за Бундестаг, али је у склапању парламентарне (владајуће) већине могуће више опција, од којих је она са (још једном, трећом) репризом велике црно (конзервативци) црвене (социјалдемократе) коалиције најизвеснија

Чини се да великих непознаница, и неизвесности, пред недељне (24. септембар) парламентарне изборе у Немачкој, нема. Унапред се, готово са сигурношћу, може рећи да је победа конзервативаца, демохришћанске алијансе коју чине Хришћанско демократска унија (ЦДУ) Ангеле Меркел и њене „посестриме“ (баварске) Хришћанско социјалне уније (ЦСУ) Хорста Зехофера, загарантована. Све друго би било равно чуду. 

Иако уздрмани као професија, после кардиналних промашаја с брегзитом и Доналдом Трампом (испало је све супротно њиховим предсказањима) нешто поузданији, и обазривији, истраживачи јавног мњења у Немачкој саопштавају да главни ривали конзервативаца, социјалдемократе, које у јуришу на канцеларски трон предводи Мартин Шулц, осетно заостају, најмање (великих) петнаест процената. Све, дакле, говори да ће најважнији политички положај у земљи, канцеларски (председник републике је само протоколарно прва личност у држави), четврти мандат заредом, чврсто држати садашња „власница“ трона Ангела Меркел.

[restrict]

Богата, дубоко подељена земља Канцеларки у прилог иде чињеница да је Немачка, у дванаестој години њене владавине, богата земља, њена индустрија обара извозне рекорде, незапосленост је знатно нижа него у другим, такође развијеним земљама. У освајање четвртог мандата (то је пре ње „пошло за руком“ само Хелмуту Колу, с тим што је њена позиција лагоднија од Колове: он је имао јаку и опасну опозицију) Меркелова је ушла под слоганом да је Немачка земља у којој се живи добро и радо. С јасном поруком: ништа не треба мењати.

Ти звучни подаци потискују, међутим, у други план чињеницу да је ово и социјално дубоко подељена земља. У време владавине Ангеле Меркел богати су постали још богатији, сиромашни још сиромашнији. Ко каже да нам (Немцима) иде добро, тај лаже, одсекао је реско Јакоб Аугштајн („Шпигл“, 16. септембар). Ко тако каже, наставља познати новинар (и левичар), пати од одсуства политичке фантазије. У тој реченици садржана је порука да боље бити неће, што за многе у земљи „није добра вест“. Громке аплаузе упућене Меркеловој пратили су и неспутани изливи горчине и беса, посебно на истоку земље.

Победа конзервативаца је, упркос свему, сигурна. Да ли и победник? Теоретски је, али заиста само теоретски, могуће да сигурна победа конзервативаца не донесе и – победника. Сигурна, по свему судећи веома уверљива победа (око 36 одсто гласова) неће конзервативцима бити довољна за освајање власти, без додатне, ортачке и коалиционе, помоћи: никад у послератној историји, најпре Западне Немачке, а потом и уједињене, није се догодило да једна од две велике странке које су се смењивале на власти добије апсолутну већину.

 

Грозничава потрага за партнерима Још током изборне ноћи, по правилу, креће грозничава потрага за потенцијалним коалиционим партнерима у којој је могуће и оно што је најмање вероватно. Унапред виђени као губитници, црвени (Социјалдемократска партија, СПД) би удружени са још црвенима (левица) и зеленима могли да формирају, макар танку, коалициону већину. Али. То велико „али“ које се храни разарајућим (црвено-црвеним) анимозитетима, држало је чврсто Меркелову на власти и у мандату који се управо окончава. Три споменуте странке (макар условно) левог политичког спектра располагале су већином у Бундестагу, али то нису политички „уновчиле“.

Тако кључно питање, на које бар у овом часу нема одговора, није, дакле, како ће која странка проћи на изборима, што изборна надметања у другим случајевима, и другим земљама, чини драматично напетим и неизвесним, него: ко с ким може, односно ко с ким неће. То ко с ким може, формално је лако решиво: све странке које прекораче висок „праг“ (пет одсто) и уђу у Бундестаг могу улазити у коалиционе везе. Питање ко с ким неће знатно је компликованије, па је одговор на то питање тежи.

Ако би се веровало вербалном  заклињању страначких лидера у изборној арени, Немци после 24. септембра не би уопште могли да добију нову владу. Искуство, међутим, и у овој земљи говори да предизборно заклињање политичара има само употребну вредност (привлачење бирача) и кратак рок (до избора) трајања. С нешто више поузданости, једино се може поверовати на реч да нико, ни слева ни здесна, неће прихватити за коалиционог партнера ултрадесничарску, ксенофобичну Алтернативу за Немачку, која, упркос политичким анатемама, после успешног јуриша на покрајинске парламенте, улази, изгледа тријумфално (алтернативцима проричу чак двоцифрен, изнад десет одсто, проценат!) и у Бундестаг, где се никад до сада није налазила странка таквог политичког профила.

 

Флертовање иза кулиса Зелени, кажу, не би са црнима (конзервативци), нипошто са жутима (либерали), никако са „нацистима и расистима“ (Алтернатива за Немачку), нису ни за партнерство са „ултралевима“ (левица) не изјашњавају се, не бар јавно, ни за социјалдемократе, захваљујући којима су први, и једини, пут дошли на власт у федерацији: већ готово заборављена влада (црвеног) Герхарда Шредера (канцелар) и (зеленог) Јошке Фишера (вицеканцелар и шеф дипломатије) . И према зеленима се, из ових табора, одапињу стреле, најотровније (питање ривалства) од стране либерала и баварских конзервативаца.

Социјалдемократски кандидат за канцелара Мартин Шулц, чија политичка звезда је, после блеска у фебруару, кад је, неочекиваном рокадом – дотадашњи председник СПД Зигмар Габријел препустио му је кормило странке – добио шансу да буде ривал Ангели Меркел, осетно гасне, тврди да ни по коју цену не би прихватио (поновни) улазак у велику коалицију, као „млађи“ партнер конзервативаца. С друге стране, и конзервативци су ушли у изборну арену под паролом да им је доста велике коалиције.

Све ове странке, изузимајући Алтернативу, у потаји снују, и шурују, са конзервативцима: деоба власти и министарске фотеље, које би Меркелова могла да им удели, имају магнетску снагу. Тако су, опет теоретски, све опције отворене, иако је она с репризом велике коалиције, под диригентском (канцеларском) палицома Ангеле Меркел, најизвеснија. Од баратања том опцијом, бар јавно, највише стрепи Мартин Шулц. Не, то овога пута, каже, није могуће. Програмске разлике две странке су као Атлантик дубоке. Његово  неочекивано, крајње помирљиво понашање у (једином) телевизијском суочавању са канцеларком (у „Печату“ смо приметили да је то био „дует уместо дуела“) многи су „прочитали“ као припремање терена за нови, иако непопуларни, црвено-црни брак: „баук“ поновне велике коалиције, у којој ће се опет знати ко коси, а ко воду носи, изазива готово фронталан отпор социјалдемократске „базе“, тврде немачки медији.

Шулцова сабраћа у врху странке шаљу отворено Меркеловој сигнале: Зигмар Габријел и Андреа Налес кажу да би радо задржали садашња министарска места, Габријел дипломатију, Налесова рад. Један од водећих људи СПД (остао је неименован) рекао је новинару „Шпигла“: влада без нас била би осетно слабија него с нама. Барата се, у том контексту, разним комбинацијама. Од тога да би црвени у коалицији са ослабљеним црнима лакше могли да прогурају своје иницијативе (као опозицији је то немогуће), до тога да би се, са „уморном канцеларком“ (четври мандат), лакше домогли канцеларског трона, него из опозиционих бусија, или до тога (најмање вероватно) да, усред мандата, издејствују кризу и канцеларкин пад.

 

Слатка искушења Сама канцеларка је, упркос готово сигурној победи, на приличним, али „слатким“ искушењима. Њој се многи нуде, али избор није једноставан, и без (потенцијалних) опасности. Коалиција са жутима (либерали), који очекују поновни улазак у Бундестаг (на минулим изборима доживели су праву катастрофу) мало је вероватна. Први, и главни разлог тиче се математике: само у овом тандему тешко је, практично немогуће, обезбедити парламентарну већину. Други, не сасвим неважан разлог је емотивно-политичке природе: Меркелова не носи баш сјајне успомене из времена када јој је уз скуте седео, као вицеканцелер и министар спољних послова, шеф либерала (почивши) Гвидо Вестервеле. Уз то иде и додатни, прагматични разлог: будући да је четири године изван Бундестага, ова странка не гарантује кадровску компетентност и неопходно искуство.

Слично је и са идејом о (премијерној, на савезном нивоу) коалицији са зеленима. Она има доста заговорника међу првацима канцеларкине странке. И овде је проблем формирања већине. „Акције“ зелених, које потресају деобе и криза идентитета, не стоје сјајно. Они би могли 24. септембра да остваре чак „тањи“ резултат од либерала. Ангели Меркел, тако, остаје избор између (поновне) велике коалиције и (опет премијерно) такозване коалиције „Јамајка“, политичка алијанса сачињена према бојама заставе Јамајке: црно (демохришћани), жуто (либерали), зелено. Тројна комбинација, међутим, никад није постојала у Бундестагу. Она би представљала, многи мисле, рискантан политички експеримент и опасну авантуру. У временима Трампа, брегзита, Кима и (нуклеарних) бомби? Не, Немци то никако не би хтели, констатује одсечно „Шпигл“.

 

Канцеларкина најпожељнија опција Остаје велика коалиција. Иако су је и једни и други, тврдећи да читају расположење грађана, током изборне кампање (Шулц до последњег дана) искључивали, она се заиста чини као најреалнија опција. И очигледно Ангели Меркел најпожељнија. Већ споменути „Шпигл“ објашњава следећим аргументима: у осам година заједничке владавине социјалдемократе су се показале као политички високопрофесионалан и поуздан партнер. У том савезу канцеларки је лакше да „држи у шаху“, најоштрије критичаре у сопственој странци. Има, међутим, чак веома утицајних људи у канцеларкиној близини који су изричито против репризе велике коалиције. Такав је искусни Волфганг Шојбле, вечити министар (био је то у неколико влада Хелмута Кола, потом у све три досадашње владе Ангеле Меркел, као министар унутрашњих послова, затим министар финансија). Велика коалиција доноси, упозорава Шојбле (а у томе, иначе, није усамљен), велике политичке опасности: под њеном тешком сенком јачају екстремни политички полови, и слева и здесна. 

Иако је порука да ништа не треба мењати (Weiter so) узнемиреној бирачкој маси (тероризам, избеглице, претња разарајућим нуклеарним ратом…) могла деловати политички уносно, ни немачка политика, под истом канцеларком, не може остати онаква каква је била. Ако овом приликом оставимо по страни домаће изазове и искушења (модернизација, дигитализација, образовање, старење становништва са свим последицама које то доноси, не само у пензијском систему, све опасније социјално раслојавање, климатске промене и све драматичније питање унутрашње безбедности) останимо, кратко, на терену спољне политике, као додатног изазова за радикалне промене. Из простог разлога што су се, готово драстично, промениле међународне околности.

 

Отворено дистанцирање Сједињене Америчке Државе нису више неприкосновена империје. А под Доналдом Трампом ни, констатовала је и канцеларка, поуздан ослонац Немцима и Европљанима. У отвореном дистанцирању према Вашингтону, социјалдемократски кандидат за канцелара отишао је најдаље: критикујући оштро Трампа, који својим „твитовима изазива хаос у свету и међународним односима“, Шулц је најавио да ће, „кад буде постао канцелар“, енергично захтевати од Американаца да с немачког тла уклоне ракете с нуклеарним главама. Нико то овде до сада није учинио тако гласно и директно.

Предстоји, очигледно, и неминовна ревизија односа према Русији, која би могла да укључи поступно лабављење (до укидања) санкција (уведеним, иначе по америчком диктату) од којих, и због којих, велике штете трпи наглашено извозно оријентисана немачка привреда. Трага се и за новом политиком према Кини, која се јавља све више као (незаустављива)  економска опасност, с продором у најосетљивије сфере финансија (Дојче банка) и информатичких технологија. Турски председник Ердоган постаје све више мора немачке спољне политике: ни с њим ни без њега, иако се „конопац“ између Берлина и Анкаре затеже до пуцања.

 

Ограничења неприкосновене моћи Ту је, напокон, и Европа. Односно хаотична и уздрмана Европска унија. Немачка канцеларка је дуго била њен најјачи ослонац и кохезиона снага. За многе је, посебно изван Европе, она то и данас. Из те чињенице проистекло је и наглашено велико интересовање за исход немачких парламентарних избора, који се означавају, у том контексту, као најзначајнији политички догађај на Старом континенту: постоји, наиме, уверење да Брисел говори, у свему битном, гласом немачке канцеларке.

Заиста неприкосновену (дуго) позицију Ангеле Меркел у европској фамилији (иза које, уз сву њену дипломатску и државничку вештину, стоје моћна земља и њена моћна економија) озбиљно је уздрмала мигрантска криза. Меркелова се у њој, отварајући широм врата 2015. стотинама хиљада миграната, суочила са овацијама (спомињана је и Нобелова награда) и – анатемама. Не само у сопственој кући. Дошло је, за њу очигледно неочекивано, до отворене побуне појединих земаља са источне стране (Вишеградска група), о овом питању, против канцеларкине свемоћи. Меркелова је први пут доживела отворен пораз у настојању да издејствује заједничку политику према мигрантима и солидарну деобу избегличког „терета“.    

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *