Борисав Челиковић – САГА О МОЋИ СРПСКИХ КОРЕНА

Наш циљ је да укажемо на корене који појединца повезују са прецима. Сведоци смо шта се данас дешава са српским ентитетом у пре свега у Црној Гори и Хрватској, затим и у Македонији, о Косову и Метохији да и не говоримо. Књиге из библиотеке Корени установљене пре више година у Службеном гласнику сведоче о ономе што је било и што јесте, сведоче да се не би заборавило, а неће се заборавити када је записано, каже у разговору за Печат приређивач ове библиотеке и главни уредник Гласникових лексикогарфских издања

Библиотека Корени, чији је уредник наш саговорник Борисав Челиковић, установљена пре неколико година у Службеном гласнику, дарoваће српској култури (у сарадњи са САНУ) више од 80 књига. Тако ће на једном месту бити сабране студије које су темељ за проучавање порекла српских породица и њихових миграционих кретања, обичаја којe су са собом доносиле у нове средине и ту их губиле или делимично сачувале. Првих 35 књига ове едиције посвећене су предеоним целинама које обухватају територију централне Србије: од Тимока и Старе планине на истоку, Саве и Дунава на северу, Дрине на западу, Рзава, Западне Мораве и слива река Нишаве, Пчиње, Јужне Мораве и Ситнице на југу. У поговору сваке књиге указује се на релевантне студије и расправе објављене у последњих пола века, с намером да се заинтересованом читаоцу олакша даље проучавање свог завичаја и предака, односно својих корена.

Борисав Челиковић добио је 2012. године специјално признање награде „Миле Недељковић“ за приређивање библиотеке Корени, која је и повод овог разговора и која отвара многе важне теме везане за очување нашег идентитета, традиције, културе, ближег познавања историје и сопствених корена.

[restrict]

Како је настала идеја о покретању едиције Корени?

Српски етнографски зборник, утемељен пре 120 година у Српској краљевској академији, препознат је у нашој науци и култури као незаобилазан извор за антропогеографска, етнографска, географска, историјска, језичка и друга проучавања. Концепцијски је утемељен почетком прошлог века при Географском заводу Велике школе, под руководством Јована Цвијића и његових сарадника Јована Ердељановића, Тихомира Ђорђевића и Веселина Чајкановића. Био је то пројекат истраживања насеља, порекла становништва и обичаја српског народа, чији су резултати у облику студија објављивани првенствено у Српском етнографском зборнику Српске краљевске академије, али и као појединачне студије и монографије или прилози у периодичним публикацијама. Замисао је била да се у временском раздобљу од десетак година истражи читав српски етнички простор, што би на једној страни омогућило да се на основу објављених студија и грађе наставе даља истраживања и врше релевантна поређења, а на другој страни да се забележе народно знање и обичаји који су се у складу са технолошким развојем и културолошким потребама мењали или потпуно нестајали. Остварење овог циља спречиле су објективне околности, прво балкански ратови, затим Први светски рат у коме је уништена готово сва необјављена грађа, али и неке одштампане студије и атласи са картама, фотографијама и скицама које су пратиле првих шест књига едиције „Насеља српских земаља“. Смрт Јована Цвијића, 1926. године, није зауставила рад и истраживања, које су наставили његови сарадници и ученици. Поновни прекид донео је Други светски рат, по чијем је завршетку Академија наставила рад на едицији, пре свега захваљујући раније спроведеним истраживањима и ентузијазму појединих научника. Нови идеолошки оквири наметнули су да се у неколико књига Зборника нађе партизанска традиција НОР-а, што је у значајној мери пореметило његову првобитну концепцију. Интензитет проучавања насеља и порекла становништва на Цвијићевим начелима јењавао је и угасио се са смрћу Миленка С. Филиповића и Јована Ф. Трифуноског. Ово не значи да су истраживања престала, она су настављена, само другим научним методама и са другачијим циљевима.

Амбиције да се „спакује” овако богата и садржајна научна грађа сигурно није било методолошки једноставно остварити! Како сте се одлучили и установили концепт будућих издања са овом драгоценом тематиком?

Размишљајући о концепцији нашег издања, првобитно смо замислили да објавимо само студије о насељима и пореклу становништва. Ипак смо одлучили да оне буду допуњене и студијама и прилозима о начину живота и обичајима, пошто се на тај начин добија комплетна и заокружена слика предела на једном месту. У Српском етнографском зборнику студије су објављиване по реду како су пристизале, тако да су у једној књизи биле једне поред других студије које се односе на удаљене крајеве. Ми смо данас били у могућности да студије другачије групишемо и да свака књига представља једну целину, или више њих које су наслоњене једна на другу и које имају доста сродног и заједничког. Сматрали смо да уз студије о појединачном пределу, објављене у Српском етнографском зборнику, треба објавити и монографије, чланке и прилоге из других публикација које се на тај предео односе и то посебно оне објављене у XIX веку, које доносе прве историјске и етнографске записе, са пратећим картама, фотографијама и скицама. Ова концепција представљена је почетком 2010. године тадашњем директору Службеног гласника Слободану Гавриловићу, који се с њом сложио препознавши вредност и значај, дајући безрезервну подршку реализацији пројекта, као једног од приоритета у издавачкој продукцији Гласника. Са Српском академијом наука и уметности склопљен је уговор о саиздаваштву. За три године oбјављено је 25 књига библиотеке. Рад на библиотеци настављен је 2015. године, када је нови директор Гласника Јелена Триван обновила саиздавачки уговор са САНУ и те године објављена је једна, 2016. године три, а ове 2017. шест књига.

Шта је све обухваћено насловима које сте до сада објавили?

До сада објављене књиге обухватају средишњи простор Србије, оивичен рекама: Дрином на западу, Савом и Дунавом на северу, Тимоком на истоку и Пчињом, Вардаром и Лапенцом на југу на југу, у продужетку венцем Шар-планине. Нису објављене књиге о предеоним целинама северно од Саве и Дунава, затим о онима јужно од Западне Мораве, у сливовима Лима, Ибра, Расине Јужне Мораве и Дрима, а које се налазе у данашњим границама Србије. Више од трећине посла је урађено. План је да после књига о предеоним целинама данашње Србије, у наредних тридесетак књига прикупимо и објавимо студије о предеоним целинама у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, Грчкој, Румунији, Мађарској, Словачкој, Украјини, Словенији и Италији, у којима Срби живе данас или су некада живели. Тако ће у једном корпусу од око 80 књига бити обухваћен српски етнички простор са најзначајнијим написаним студијама о насељима, пореклу становништва и обичајима.

Реч је о насловима који представљају истинску ризницу, али и поуздано сведоче за нас, данас, када нам и отимају и отворено прете отимањем територија позивајући се на своје изворе, које творе новокомпоновани историчари. Више наслова које сте објавили документује необориве чињенице у корист народа и државе Србије…

Срби су велики народ и о томе сведоче прошлост и цивилизацијска достигнућа у њој. Имају државност која сеже више од једног миленијума у прошлост. Ове године обележава се осам векова краљевине, која се потом уздигла у ранг царства. Студеница, Хиландар, Милешева, Сопоћани, Грачаница, Дечани, Раваница и Ресава сведоци су моћи, вере и културе. Пад под Турке средином ХV века и три и по века ропства били су велики ударац посебно изражен процесима исламизације и арнаућења. Истовремено делатност католичке цркве довела је до унијаћења и покатоличавања. Све ово је уздрмало, али није уништило национални идентитет. Србија васкрсава почетком XIX века у устанцима под Карађорђем и Милошем и тај век, закључно са Балканским ратовима 1912/1913. представља период успона, изградње модерне државе и снажног националног елана и заноса који ће донети ослобођење читаве Старе и Јужне Србије. Краљ Александар и српска влада са Николом Пашићем на челу потпуно су обесмислили Пирову победу у Првом светском рату, уз ненадокнадиве људске жртве, стварањем заједничке државе са Хрватима и Словенцима. Почело се са компромисима и давањима, којима није било краја. Онај који узима никада није задовољан и увек тражи више, али иако нас православна вера учи давању и праштању, у томе мора имати мере иначе се пропада ако се све да. Тако је било у Краљевини када је влада Цветковић–Мачек формирала Бановину Хрватску која је захватила четвртину државне територије. Дошло је ново страдање у Другом светском рату, настављено под комунистима који до краја разграђују српско национално биће и њихова политика доводи до распада Југославије и ратова деведесетих. Књиге из библиотеке Корени сведоче о ономе што је било и што јесте да се на заборави, а неће ако је записано.

Ваша едиција брани и наше светиње на Космету. Ту је и Македонија, затим Крајина, са свим оним што означава трагове нашег постојања, културе, традиције…

Не можемо, а и не желимо, никоме да наметнемо етничку припадност. Сваки појединац је оно што он осећа и жели да буде, што не мора само по себи да значи да је тако. Кажу да се Србин Арнауташ трудио да буде већи и гори зулумћар од самог Арнаутина и то је ментални проблем идентитета што желите да будете нешто, а у подсвести знате, а не желите да знате, да у вама има нечег другог. Наш циљ је да укажемо на корене који појединца повезују са прецима. Сведоци смо шта се данас дешава са српским ентитетом у пре свега у Црној Гори и Хрватској, затим и у Македонији, о Косову и Метохији да и не говоримо. Од државе наше ништа. Ево пре двадесетак дана је ухапшен Богдан Митровић у Мушутишту, држављанин Републике Србије, а српски посланици у Косовској скупштини улазе у владу са Харадинајем уз подршку наше владе и председника.

Историја коју смо учили и коју наша деца уче у школама оскудева у лекцијама што сведоче како смо се као народ „кретали“ кроз векове на територији данашње Македоније? Наслови из ваше едиције сведоче подробно на ову тему.

У разговору са Оливером Стоном у прошле недеље емитованом документарном филму Владимир Путин је рекао да је 22.000.000 Руса остало распадом СССР изван Русије и показао је за то велику бригу. Нажалост у Србији није тако. Распадом Југославије у Македонији је остало по проценама око 250.000 Срба које нико не спомиње. У данашњој Македонији која је вековима имала српски идентитет, од краља Милутина који је у спомен на победу над Турцима 1312. године подигао цркву Св. Ђорђа у Старом Нагоричану код Куманова, а неколико година касније манастир Св. Никите код Скопља, па преко Душановог проглашења српског царства у Скопљу, задужбине цара Уроша изнад села Матејче на Скопској Црној гори, Марковог манастира код Скопља и престонице Мрњавчевића у Прилепу. Из Македоније су Мрњавчевићи, краљ Вукашин и деспот Јован Угљеша кренули у испоставиће се одсудну битку против Турака, за одбрану Балкана и Подунавља, на Марици 1371. године. Цвијић је у својим проучавањима тврдио да десна обала Вардара на линији Ђевђелија–Прилеп–Битољ–Охрид, па на север, укључујући Скопље и Куманово, чини са Рашком облашћу и Косовом и Метохијом Стару Србију. На Куманову је октобра 1912. године дошло до одлучујуће победе над Турцима у Првом Балканском рату, а на Брегалници над Бугарима у другом. Тада се певало „За Косово – Куманово, за Сливницу – Брегалницу“. Није случајно НАТО изабрао Куманово за место потписивања споразума 1999. године. Монументални споменик на Зебрњаку код Куманова порушили су у Другом светском рату по једној верзији Бугари, а по другој македонски партизани. Српски комунисти су се одрекли Македоније и из ње је после Другог светског рата протерано српско име, а од 1967. године и српска црква као чувар националног идентитета. Свештенство и монаштво протерано, одузете су цркве и манастири. Тај прогон траје до данашњих дана, а српска руководства то не дотиче. Зато сам поменуо државника Путина.

Данашња Македонија посустаје пред „Великом Албанијом“. Како видите овај процес и будућност српског народа који живи на територији ове државе?

Када кажемо Македонија, данас се заборавља да је тај назив сужен на појам Вардарске Македоније која је припојена Србији после ослобођења у балканским ратовима. Нико не спомиње Пиринску, која је ушла у састав Бугарске и Егејску која је припала Грчкој. Ко је у тим деловима живео? Истраживачи су забележили, међу њима и Јован Цвијић, да је на пример становништво у читавој Солунској кампањи почетком ХХ века говорило нашим језиком. Западни и северозападни део данашње Македоније изложен је већ три века продирању Арнаута и из њега је православно становништво у великој мери протерано и исељено: Тетово, Гостивар, Дебар, Струга и Кичево имају апсолутну албанску већину, а ближе се половини у Скопљу и Куманову. Уз висок наталитет албанског становништва и миграције из Македоније, будућност је извесна као и на Косову и Метохији.

 

ДУБОКИ ПОРОДИЧНИ КОРЕНИ

У Српском етнографском зборнику од 1895. до 2005. године објављена је 101 књига, у четири едиције: „Насеља српских земаља“, од 1922. „Насеља и порекло становништва“ (47 књига), „Живот и обичаји народни“ (38 књига),, „Српске народне умотворине“ (6 књига) и „Расправе и грађа“ (10 књига). Књиге Српског етнографског зборника, посебно оне из едиције „Насеља“, постале су већ током последње четвртине прошлог века права библиофилска реткост, тако да се започело са њиховим појединачним објављивањем у чему, углавном, није било систематичности и доследности. Суштински, Српски етнографски зборник визионарски је замишљен да буде целина која обухвата читав српски етнички простор, у коме су предели само фрагменти јединственог мозаика, и он само као такав има пуни смисао постојања. Наиме, суштина је у томе да су српски ентитет током последњих векова обележиле сталне сеобе које је Јован Цвијић назвао метанастазичка кретања, утврдивши њихове узроке и последице. Илустроваћу ово на примеру своје породице. У свом месту рођења, село Лозањ у пределу Такова, Челиковиће је забележио Миленко Филиповић у студији Таково (Насеља, књ. 36, 1960) са назнаком да су по породичном предању дошли од Босне. Налазимо их даље у селу Заовине поред Дрине у студији „Соколска нахија“ Љубе Павловића, који бележи да се предак Јездимир Челик доселио из Тепаца, села у кањону Таре, испод Дурмитора, и да су од њега постали Јездићи и Челиковићи (Насеља, књ. 26, 1930), од којих су се неки одселили и у Ужичку Црну гору, околина Косјерића (Насеља, књ. 19, 1925). Даље у прошлост , траг води ка предеоној целини Дробњака коју су описали Светозар Томић (Насеља, књ. 1, 1903) и Андрија Лубурић (студија објављена ван едиције). Тако долазимо до неколико векова дубоких породичних корена, забележених у четири књиге насеља. Ако бисмо трагање наставили за претке по линији мајке, баке и тако даље, било би потребно користити још на десетине књига Едиције.

           

У следећем броју: Цвијићеве заслуге; Како је насељавана данашња Србија?

 

[/restrict]