Борис Малагурски – Мој допринос дијалогу о Косову

Како су на филм „Косово – моменат у цивилизацији“ реаговале стране дипломате, а како Рамуш Харадинај

Рећи да су српски манастири на Косову и Метохији део албанског наслеђа је равно тврдњи да су куле Светског трговинског центра у Њујорку заправо наслеђе Ал Каиде. Међутим, албански лобисти располажу огромним средствима која им омогућавају да плаћају историчаре, професоре и друге стручњаке спремне да фалсификују историју у складу са политичким потребама наручиоца. Албанци имају и свог гласноговорника у Конгресу – Елиота Енгела. Имамо ли ми нашег? Филм „Косово – моменат у цивилизацији“ је скроман пројекат који не може да промени свет, али може да промени свест неких странаца. Он је мали корак у том правцу мада не знам шта га даље очекује. Али ни моја очекивања у вези са филмом „Косово: Можете ли да замислите?“ нису била велика. А десило се да га је погледао Путин, каже у разговору за „Печат“ редитељ Борис Малагурски.

Косовска влада је бурно реаговала након приказивања филма у Српском културном центру у Паризу. Шта мислите да им је највише засметало – испричана истина, чињеница да је намењена иностраној публици, или тренутак у ком се филм појављује?

Политички врх у Приштини зна шта је истина и чије је културно наслеђе на Косову и Метохији у истој мери у којој је свестан да је њихова моћ базирана на лажирању историје и подршци Запада. Филм је угрозио обе полуге њихове моћи – прво, изнете су непобитне историјске чињенице, и друго, с њима су упознати утицајни људи из земаља које подржавају тзв. Републику Косово.

Привремене институције у Приштини деценијама вешто спинују вести које се са Косова и Метохије шаљу у свет, али времена се мењају и људи широм планете су жељни алтернативних информација које долазе директно са терена, уместо филтрираних и прежваканих „вести“ из којекаквих политичких саопштења. Геополитичка слика у свету се константно мења, верујем у нашу корист и управо то албанску политичку елиту у Приштини највише мучи. Успели су да остваре своје личне амбиције у геополитичким оквирима који више не постоје, и њихова моћ је сада упитна. А свесни су и тога докле је Талибане и Садама Хусеина довела америчка подршка.

Многи албански медији филм су оценили као „српску пропаганду“ пре него што је уопште завршен.

Фрапиран сам чињеницом да су изнели суд пре него што сам и ја, режисер филма, успео да га одгледам.

Ипак, не кријем задовољство што је кабинет Рамуша Харадинаја оштро реаговао на филм иако није имао прилике да га погледа.

Пројекција филма у Паризу није била отворена за јавност већ је публика дошла по позиву, па знамо ко је био присутан. Рамуша Харадинаја нисам приметио.

Избор да премијера филма буде у Паризу, седишту Унеска, носи са собом снажну поруку. Какви су ваши утисци, у којој мери је публика препознала идеју филма?

Захваљујући амбасадору Србије при Унеску господину Дарку Танасковићу, светској премијери су присуствовали амбасадори бројних земаља широм света при Унеску. Ту су били амбасадори западних и блискоисточних земаља, па и великих сила попут Русије и Кине. Многи су били шокирани сценама рушења наших цркава и манастира, у 21. веку, у срцу Европе. Сви су они упознати са уништавањем културне баштине у Сирији и Ираку од стране ИСИС-а, ипак, сазнање да се такве ствари дешавају и у њиховом комшилуку није их оставило равнодушним. Неки амбасадори су учествовали и у дискусији након пројекције, у којој су недвосмислено осудили понашање албанских екстремиста на Косову и Метохији и изразили дивљење лепоти српских манастира који су под заштитом Унеска. Некима је засметало што нисам довољно говорио о уништавању нашег наслеђа, али нисам желео да филм буде негативан, фокус је на лепоти манастира, вредносним порукама које вековима носе у себи и чињеници да су они данас угрожени, можда угроженији него икад пре. Захвалан сам свима који су подржали организацију светске премијере у Паризу.

Оптужба косовске владе да је циљ пројекције филма „присвајање културног и верског наслеђа Косова и његово трансформисање“ говори не само о континуитету националног инжењеринга Албанаца већ и о томе да он улази у завршну фазу насилног стицања историјског легитимитета. У којој мери ће Унеско уважити чињенице изнете у филму?

Матија Бећковић је можда имао најбољу реакцију на саопштење тзв. владе тзв. Републике Косово када је у разговору за „Спутњик“ рекао: „Нема им се шта приговорити, јер из угла човека који дуби на глави, то што су рекли, све је истина.“ Прво, „Република Косово“ је лаж. Нама је јасно да се ту не ради ни о каквој мултиетничкој држави већ о другој албанској квазидржави на Балкану. Манастире под заштитом Унеска на Косову и Метохији изградили су у време српске средњовековне државе српски владари. Кроз историју су наше манастире скрнавили и уништавали Турци, Албанци и други.

Поредите деловање ИСИС-а са сепаратистичком ОВК организацијом. У којој мери су овакве поруке отрежњујуће, посебно за оне који су, као жртве помахнитале медијске кампање, поверовали да се на Косову десио српски злочин? Све док зло није закуцало и на њихова врата…

Француска је од свих западних земаља можда највише осетила окрутност ИСИС-а. Била је мета многобројних терористичких напада у последњих неколико година и сада је, више него икада раније, спремна да чује где су почеци ове приче. Сматрам да је тероризам производ деловања страних обавештајних служби и погрешне спољне политике западних земаља. САД су 1980-их година подржавале Осаму бин Ладена и он је у америчким медијима слављен као борац против „злих Совјета“. САД су наоружавале и Садамов режим у Ираку док им је био потребан за рат против Ирана (касније су наоружавали и Иран). Америчке акције на Блиском истоку су храниле екстремисте лојалним борцима, који су усмеравани широм света за потребе америчке спољне политике. Муџахедини су послати у Босну и Херцеговину да се боре против Срба, а борили су се и у другим крајевима света. Запад је подржавао тероризам у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији, а сада су то две области из којих се регрутује највише бораца за ИСИС по глави становника у Европи. То није случајност. Тероризам није проблем који може да се реши конвенционалним ратом, јер на место сваког убијеног терористе долази неколико чланова породице који су жељни освете. Тероризам може да се реши само променом спољне политике земаља на Западу.

Колико је трајало снимање филма, да ли бисте издвојили неке занимљиве моменте?

Боравили смо на Косову и Метохији 10 дана, припреме су трајале два месеца, а постпродукција исто толико. Сценарио је написао бриљантан млади теолог Милош Нинковић, кроз причу нас води српско-аустралијски водитељ Стефан Поповић, док је директор фотографије мој драги сарадник и пријатељ Младен Јанковић. Нас четворица смо отишли да снимимо филм уз помоћ Канцеларије за Косово и Метохију која је пројектно подржала његов настанак. Били смо смештени у Грачаници и сваки дан смо путовали широм наше јужне покрајине у потрази за правим кадровима. Мени најзанимљивији моменат био је кад смо једно јутро кренули да снимамо Пећку патријаршију. Било нам је веома важно да тог дана снимимо све у вези с тим здањем. Међутим, већ на путу до тамо време је постајало готово олујно. Када смо стигли, ушли смо у манастир да прво снимимо унутрашњост. Након што смо завршили, изашли смо напоље, али је време и даље било облачно, тмурно и неповољно за снимање. Сели смо да попијемо кафу и пошто ништа није обећавало да ће се небо разведрити у скорије време, одлучио сам да се спакујемо и покушамо да снимимо Патријаршију неког другог дана. Док смо се паковали, случајно сам погледао горе и угледао огромну плаву рупу међу облацима. Нисам могао да верујем. У том тренутку је засијало и сунце. Одмах сам рекао екипи да извади опрему. Кад је Младен притиснуо дугме да прекине последњи кадар, сунце је зашло и више се није појављивало. Знам да ће звучати чудно, али заиста верујем да смо имали Божју помоћ. Било је, међутим, и непријатних тренутака, као када је један Албанац, што живи поред срушене цркве коју смо снимали, наредио да прекинемо снимање. Такве ситуације сам мирно решавао разговором с њима на перфектном енглеском. Помисле да смо Американци и одмах нам се херојски склањају с пута.

Занимљиво је да изван документарних података имамо мало филмова на тему Косова и Метохије. Како то објашњавате?

Генерално имамо мало филмова који немају аутошовинистичку црту. Многи српски режисери мисле да ако у филму не пљуну по Србима, нису прави уметници и неће добити међународна признања. За мене је уметност нешто друго. Она не треба да се ствара да би била подобна некој сили, већ треба да осликава одређене вредности.

У којој мери су култура и патриотизам корелативне вредности?

Черчил је још давно говорио да је сврха одбране отаџбине да се сачува њена култура. Западне интересне групе у Србији су свесне да култура има моћ да пробуди здрав патриотизам који инспирише народ да се бори за своју земљу. Зато Американци годинама теже што већем утицају у културној сфери у Србији. У последње време видим да се у том смислу пружа отпор с наше стране, али годинама је културна политика у земљи диктирана из америчке амбасаде. Доста говоримо о нашем културном наслеђу на Косову и Метохији, али не треба заборавити да је наше наслеђе угрожено и у остатку Србије.

Како оцењујете позив на унутрашњи дијалог о Косову? Да ли ћете се одазвати или већ, на овај начин, учествујете…?

Имам утисак да у том дијалогу учествујем још од 2008. када сам организовао протесте против независности Косова у Ванкуверу, Канади. Од тада до данас сам снимио многе филмове који су се бавили темом Косова и Метохије, а у томе сам од почетка добијао велику подршку „Печата“, на чему сам вам искрено захвалан. Сваки разговор на ту тему је, за мене, унутрашњи дијалог и свакако не видим ништа лоше у томе да се разговори воде и на највишем нивоу. Ако би председник Вучић затражио моје мишљење о Косову и Метохији, радо бих му пренео моје ставове базиране на вишегодишњем истраживању те важне теме.

Рамушу Харадинају сте обећали организацију пројекције филма у затвору. Да ли бисте га том приликом суочили и са филмом „Косово: Можете ли да замислите?“, који се бави темом људских права Срба на Косову и Метохији?

Приказао бих му све своје филмове, у циљу његове рехабилитације у затвору. Нисам сигуран колико би му то помогло, али макар би му пружило један вид занимације у ћелији, да се подсети свега онога о чему је, уосталом, отворено писао у својој аутобиографској књизи „Приче о рату и слободи“. Ту је врло прецизно описао чиме се бавио 1990-их година: „Ликвидирао сам српске полицајце, убијао српске цивиле, уклањао непослушне Албанце. Стално смо нападали српске снаге. На сваком месту. Дању и ноћу. Без скривања.“ Не треба да се заваравамо, то је опасан човек. Карла дел Понте ми је у интервјуу пре неколико година рекла да је девет сведока против Харадинаја убијено. Она не сумња да је Харадинај окрутан ратни злочинац, али судије Хашког трибунала се нису сложиле с њом. Међутим, не треба заборавити ни да Харадинај, Тачи и екипа нису били никакви „борци за слободу“, они су били обични НАТО официри који су спроводили наредбе САД. Као резултат тога, косовски Албанци нису добили независност, већ су постали зависнији него икада у својој историји, само не од Београда већ од Вашингтона. Када Албанце у Приштини питам да ли су независни, они са поносом кажу: „Да! Јесмо!“, а кад их питам да ли могу да одлучују независно од Американаца, искрено кажу: „Не можемо.“ Па каква је то независност? А старији Албанци гледају како ничу америчке клинике по Приштини, где се лече оболели од рака. Осиромашени уранијум – поклон од „америчких пријатеља“. 

Један коментар

  1. Ne treba nam euforija u vezi sa “uspehom” ovog filma u svetu. Svi znamo da u danas u svetu postoji samo jedan Bog – novac. Ako bi imali ozbiljne lobiste u SAD, ovaj film bi možda njima mogao da pomogne da šire svoj uticaj. Srbija nema svoj lobi u SAD, jer za to nema novac ali ni volje da radi dugoročno na stvaranju ozbiljnog lobija, u zemlji gde se kroji sudbina malih zemalja. Ako na ovoj polju nešto ne promenimo, uskoro nas očekuje veliki poraz i u UNESCO. Opasnost da ostaneo bez našeg kulturnog nasleđa na KiM je realna. Kao primer dajem sledeće činjenice. Čija je Aja Sofija, Gračka ili Turska? Da li se ova crvka-džamija-muzej nalazi u Konstantinopolju ili u Istambulu? Da li u našem svakodnevnom govoru koristimo termin Aja Sofija ili Agia Sofija? Ako iskreno damo odgovore na ova pitanja, sve će nam biti jasnije.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *