Арабија (ни)је место где вам секу уши ако им се не допадне ваше лице

Нова верзија „Аладина“ – старе интриге

После полугодишњег трагања за тумачима главних улога играног римејка чуве ног и веома комерцијалног „Дизнијевог“ дугометражног цртаћа од пре четврт века „Аладина“, коначно су одабрани про тагонисти и под редитељском командом славног Гаја Ричија снимање може да почне. Мноштво контроверзи око оригинала и новог издања, међ утим, ствара подозрење у вези са судбином наставка

Крајем новембра ће бити тачно четврт века од када је студио „Дизни“ усред такозване ере своје „друге ренесансе“ произвео свој тридесет први по реду у дотадашњој историји дугометражни анимирани филм – „Аладин“. Епски спектакл инспирисан причом из „Хиљаду и једне ноћи“, чувене колекције народних прича са Средњег истока сакупљених током такозваног исламског златног доба (између 8. и 13. века), постао је за само неколико недеља најкомерцијалнији филм те године са светском зарадом од више од пола милијарде долара. „Аладин“ је у међувремену донео много више свом „Дизнију“ поставши убедљиво најкомерцијалнија експлоатација било чега исламског од стране Запада. Осим филма који је зарадио бар још толико од видео и телевизијске експлоатације, стотине милиона долара добијене су и од два анимирана наставка (иако не биоскопска пошто су филмови дистрибуирани директно на видео-тржишту), још неколико такозваних спин-оф филмова (насталих по јунацима из „Аладина“), као и од изузетно комерцијалног бродвејског мјузикла који трећу сезону заредом има статус хита и потпуно распродате представе. Играчке, сувенири и видео-игре да и не помињемо. Све је покривено и аладиновска мултимедијална франшиза је искоришћена до максимума. Једино је остао непокривен холивудски играни сегмент.

[restrict]

„Дизни“ је одавно обзнанио амбиције у том смеру. Обављене су све неопходне припреме, написан је и сценарио. Посао је додељен Гају Ричију, једном од најславнијих и најкомерцијалнијих британских синеаста. Играна верзија заснована на анимираном „Аладину“ могла је већ да буде снимљена да Ричи и „Дизни“ нису запели на избору тумача главних ликова. Посебно насловног. Од почетка године до недавно трагало се за адекватним глумцима. У једном моменту је чак било објављено да је потрага прекинута јер је немогуће пронаћи пригодног тумача главне улоге, талентованог и вештог глумца, уједно и играча и певача, а да потиче са Средњег истока или барем из Индије. Када су објавили овакву вест, настао је хаос. На верско-расном плану, наравно. Откуд „Дизнију“ и Ричију толика дрскост да тврде како је поред огромног боливудског врела „великих талената“ управо на глумачко-играчком плану немогуће пронаћи глумца који би могао да одигра Аладина!? Убрзо затим Гај Ричи је обелоданио да је избор тумача главних јунака успешно окончан. Аладина игра Мена Масуд, двадесетчетворогодишњи коптски Египћанин с канадским пасошем који се појављивао у неколико канадских и америчких телевизијских серија. Принцезу Јасмину игра Масудова вршњакиња из Лондона Наоми Скот, а духа из чаробне лампе холивудски глумачки и музички суперстар Вил Смит.

Политичко и расно призивање Тиме је обављен и последњи круцијални припремни посао. Ипак, тако напрасно проналажење адекватних професионалаца који треба да оживе кључне ликове новог „Аладина“ није резултат напорног одабира сарадника од стране твораца филма, нити изненадног наклона среће, већ је реч, незванично наравно, о брзометном доношењу одлуке под опасним политичким притиском. „Дизни“ је, наиме, још једном доживео јавно политичко и расно прозивање поводом „Аладина“. Први пут се то десило у време припреме поменутог цртаћа пре четврт века. Ревносним чуварима исламског образа засметао је стих из насловне нумере (филм је касније добио оба своја Оскара управо у музичким категоријама, за најбољу песму и целокупан музички скор) који каже да је Арабија место где вам секу уши ако им се не допадне ваше лице! Медијску тортуру „Дизнијевих“ аутора који су у стихове ударне нумере убацили поменуте речи водили су Америчко-арапски антидискриминациони комитет, поједини угледни западни интелектуалци, па и неки филмски критичари. У то време исламски терористички фактор још није био тако суморно, потресно и безнадежно свеприсутан у животима људи благородног Запада. Напад на „Аладина“ гореспоменутим поводом је ипак и тада схваћен веома озбиљно. „Дизни“ је из коначне верзије касније Оскаром награђене нумере избацио увредљиве стихове. Милиони америчких Арапа и стотине милиона из света могли су да одахну. „Дизнијев“ је „Аладин“ некако избегао да буде још једна, како рекоше, стереотипно увредљива ставка у холивудској интерпретацији арапских ликова у њиховим филмовима. Додуше, коначна верзија „Аладина“, ако се гледа нешто оштријим и исламским расизмом закрвављеним очима, и даље представља искључиво и до баналности клиширано експлоатисање њихове културне историје и заоставштине. Поменута измена текста песме је оцењена само као козметичка интервенција која није утицала на суштинско безобразно увредљиво искоришћавање арапске културне заоставштине од стране јефтиним стереотипима склоног Холивуда. Односно,Арапи су и том приликом, као и у већини случајева пре, приказани као „лоши момци“ очајног карактера, заосталих схватања и крајње сумњивог морала.

Провокација која би могла да се исплати Због поменутог одуговлачења у проналажењу звезде римејка „Аладина“ из истих извора је препаднут и Гај Ричи. Иако су у међувремену на великом и малом екрану арапски клишеи прекомандовани у окриље примитивних, задртих и крволочних терориста, и премда Ричи није ни близу почетка снимања, а није ни познат сценарио, као ни текст песама у његовом „Аладину“, такође су га напали због вређања ислама, Арапа и арапске културе. У распону од две и по деценије „Аладин“ је тако два пута постао муниција за обрачунавање између две данас до крајњих граница поларизоване културе и политике. Може се комотно рећи да је наум „Дизнија“ да баш у овом времену понуди играни римејк шкакљивог „Аладина“ занимљив политички став или барем политичка провокација којом се, додуше из угла његових јеврејских руководилаца пре свега, припрема терен за још једну добру зараду. Мада, да ли ће је бити? Чак и ако желимо да будемо потпуно политички наивни и културно, политички и на сваки други начин широкогруди па да поздравимо прилику да „Аладина“ видимо и у играној биоскопској верзији – и то без икаквих политичких сенки у вези са мотивацијом око његовог стварања – неминовно је да овај „Аладин“ доживи прилично суров судар са савременим западно-исламским односима који су далеко више на ратној нози него што је то био случај пре четврт века. Да је атмосфера на светској политичкој сцени данашњице управо таква, доказује и наизглед наивна анкета од пре две године када је репрезентативни узорак америчке популације наклоњене републиканцима упитан да ли би одобрио бомбардовање опаког арапског града Аграбаха који је представљен као у првом „Аладину“, чак тридесет одсто анкетираних би напад подржало. Без обзира што је тај град измишљотина сценариста „Аладина“!           

[/restrict]