Журба је од ђавола

Журбе се ваља чувати, давно ми је у манастиру Хиландару рекао монах Гаврило. Овоземаљски живот је завршио као архимандрит и старешина манастира Лепавина. Ваља се ове опомене сећати

Упамтите, Срби! Нисте криви! НАТО је злочинац. Ми Срби смо жртве. Ко вам другачије каже – лаже! Имајте стално ово на уму. Да се не заборави.

Добро је понекад нешто старинско упамтити и с времена на време тога се присетити. Још је боље кад се старинско запише и понекад прочита. Најбоље је кад оно што се запише метне у књигу да свако ко је жељан знања записано може прочитати. Никад се не зна кад може затребати.

[restrict]

НИЈЕ ВЈЕРА ТВРДА У ЈАЧЕГА Ходајући по српским селима у многе сам куће свраћао. Са домаћинима причао о свему, па и њиховим сећањима. Неки их памте а поједини чувају свеске са записима својих очева и деда. Обично су у питању писма слата породици из војске или са неког другог места где се дуже боравило. Обрадовало ме је што сам у свакој кући у коју сам свратио видео бар по неколико књига. Обично су у питању биле књиге са народним приповеткама, народним песмама, школском лектиром и неким својевремено популарним романом. Читају Срби и воле књигу. У једној кући наиђох на Одабране народне приповетеке, које је приредио Милорад Панић Суреп, а објавио „Нолит“ (четврто издање) 1956. Листајући књигу западе ми за око једна народна прича, те је уз сагласност присутних, прочитах наглас. Кад се читање заврши, заћутасмо. Сви се замислисмо док један од присутних не рече: „Бога ми, ово би ваљало данас у школама да се учи. Море и преко радија да се чита. На телевизији приказује. У новинама да се штампа.“ Прича није дугачка. Зато ћу је преписати. Није наодмет. Зове се Није вјера тврда у јачега.

Удруже се три вола те отиду у планину велику ђе је било доста траве и воде. Дође вук да их покоље, али они се прибију један уз другога, па дочекају вука на рогове, те им вук не могне ништа. Вук се домисли, па се довуче близу Бијелоње, те га зовну и рече му: Договорите се ти и Рудоња, те ми издајте Галоњу, немојте га бранити, па ће остати сва паша вама двојици.

Бијелоња пристане, па још Рудоњу наговори те вуку издаду Галоњу. Пошто вук смири Галоњу, призове Бијелоњу и посаветује га да му овај изда Рудоњу, па да само за њега самога сва паша остане. Бијелоња пристане и Рудоњу вуку изда. Пошто вук и Рудоњу смири, онда кидише пут Бијелоње, а Бијелоња му рече: Зар ћеш погазити вјеру, вуче? А вук му одговори: Није вјера тврда у јачега!

 

ЊИМА СЕ ЖУРИ Ко разуме, схватиће. Не само у Србији него и у другим државама. Нису само Срби варани и преварени. Дешавало се то и јачим од нас који су веровали на реч другима. То што ми не лажемо јер нам васпитање и вера не дозвољавају недолично понашање и гажење речи, не значи да се и други – мислим на евроунијатске комесаре, америчке екселенције, ватиканске нунције и остале белосветске хохштаплере – држе истих моралних начела. Заступници антисрпских мешетара, разне НВО и лобисти, народне приче узимају за обична наклапања у која се не сме веровати. Шта зна обичан народ шта је геополитика, међународно право или висока дипломатија. За њих има један други цитат из Асанжове „Викиликс“ преписке. Реч је о телеграму одаслатом из америчке амбасаде у петак 13. јула 2007. Тачно пре десет година. Ево неколико реченица: Помоћник секретара Фрајд и министар спољних послова Француске Кушнер дошли су у Београд ове седмице да понуде додатних 120 дана ангажовања у вези Косова и да потврде Београду да ће и без сагласности страна у преговорима Косово бити независно. Обојица су изразили жељу САД и Француске да помогну Србији у периоду после одлуке о Косову (Војислав Шешељ, Викиликс ми јавља стр. 438).

Овако је у тој назовивисокој дипломатији. Мислите ли да се данас нешто променило? Да они другачије мисле? Не, њима се жури и зато од нас траже да што пре признамо независно Косово, а после нема вере у јачега. Ко не разуме народну причу, можда ће разумети ову. Хвала Богу, обе су записане и могу се прочитати.

Зато, браћо Срби, нема потребе за журбом. Журба је од ђавола. Ње се ваља чувати! Ово ми је давно у манастиру Хиландару рекао монах Гаврило. Овоземаљски живот је завршио као архимандрит и старешина манастира Лепавина. Ваља се ове опомене сећати у свакодневном животу.

Пред нама је велики православни празник Велика Госпојина. Прославимо га мирно, без журбе. Не заборавимо српске јунаке који чаме у евроунијатским тамницама: др Радована Караџића, генерала Ратка Младића, капетана Драгана и остале српске новомученике.  

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *