Зона сумрака – Начертаније путујућег трговца

Жали се ових дана Ивица Дачић да га (по ко зна који пут) називају издајником због његовог предлога о подели Косова. Дачић у овом случају не издаје него покушава да тргује

Када је, као премијер, потписао Бриселски споразум, априла 2013, Ивица Дачић се, бранећи се од оптужби за издају, позивао на кнегињу (царицу) Милицу која је своју кћер Оливеру „одвела у харем Бајазита“. „Да ли је царица Милица издала свог Лазара тиме? То је урадила због свог народа и данас су у СПЦ Милица и Оливера симбол жртве за српски народ“, рекао је Дачић правдајући се. Покушавајући да свој потпис на документ, који се не без основа може сматрати капитулацијом, упореди са гестом кнегиње Милице, Дачић је себе покушао да представи као некога ко подноси личну жртву зарад интереса народа. Да се између ова два никако не може ставити знак једнакости довољно указује већ и чињеница да је кнегиња жртвовала сопствено дете, а премијер туђу децу.

[restrict]

Данас, поново, као потпредседник владе и шеф дипломатије, Дачић покушава да своје штетно деловање, конкретно бриљантан предлог некаквог „разграничења“ између Срба и Албанаца на Косову (другим речима поделе јужне српске покрајине) оправда скривајући се иза некога другог, иза личности омиљене у српском народу. У овом случају то није кнегиња Милица него председник Русије Владимир Путин. „Што се тиче подршке великих сила овом мом предлогу, јасно је свима да ће ићи тешко, али подсетићу вас на речи председника Русије Владимира Владимировича Путина ’да је за Москву прихватљиво све што је и за Србију’, тако да, када кажемо то је званичан став Србије, Русија ће бити уз нас“, рекао је он. Дачић у маниру вештог политичара овде покушава да нам прода причу како то што би Руси подржали његову идеју значи да је она „генијална“, а имплицитно и да је то нешто што Руси траже, или су сами смислили. Да буде јасно, Руси су рекли да они не желе да буду „већи Срби од Срба“ и да ће нас подржавати у борби све док се ми сами боримо. Ако престанемо, положимо оружје, капитулирамо, они просто немају више шта да подржавају и то могу само да „прихвате“. Прихватити нешто никако не значи и да се о томе мисли добро.

Да ли је и колико Дачићев предлог добар и (не)прихватљив треба проценити не по томе да ли је он прихватљив за Путина и Русију, него за Србе и Србију. Објашњавајући своју идеју у Вечерњим новостима, Дачић наводи: „Свима је потребно трајно решење српско-албанског сукоба, а до њега се може доћи само договором Срба и Албанаца, где ће свако понешто да добије и изгуби. То је идеја компромиса историјског и етничког права. Идеја разграничења на оно што је српско и албанско, и нормализација наших односа…“ Идилично на први поглед делују појмови „трајно решење“, „договор“ и „компромис“ у којем свако понешто добија и губи. Они, међутим, у овом контексту не могу бити даље од истине. Прво, такво решење не би било трајно, јер би уследиле не само додатне претензије Албанаца на српске територије већ би потенцијално дошло и до ланчане реакције у којој би српску земљу могли тражити и други. Друго, не може се радити ни о каквом „договору“, јер ниједан Албанац, одакле год да долази, не узима у обзир било какву трговину територијама и поделе. Треће, да ли Дачић може да одговори на питање шта поделом Косова Срби добијају, а Албанци губе? Да ли се компромисом може назвати да Срби добију оно што је већ њихово, а Албанци изгубе оно што формално-правно никада нису ни имали? Помињући идеју „компромиса историјског и етничког права“, Дачић се позива на анализу Бранислава Крстића, стручњака за просторно планирање, изнету у књизи Косово између историјског и етничког права из 1994. године. Иако Крстић наводи да се „етничка права не могу решавати запоседањем српских историјских територија“, али и да „територија државе не бива већа него што је тело народа може држати“, далеко од тога да он решење види у некаквој подели и разграничењу.

Дачић свој предлог супротставља идеји да је цело Косово српско (о оној да је потпуно албанско нећемо ни дискутовати) оцењујући да је она „негативна“ за српски народ, јер се „може остварити само ратом, који је у овим историјским геополитичким условима унапред изгубљена битка“. Ово, такође, није истина, јер је (макар теоријски) могућа и мирна реинтеграција. То што Дачић и његови садашњи сарадници нису у стању да осмисле нешто тако, не значи да ће то бити немогуће и будућим поколењима, неким успешнијим преговарачима и државницима. А то колико су „ови историјски геополитички услови“ подложни променама и колико се већ мењају у српску корист, требало би да је јасно и слепом мачету, а камоли шефу дипломатије.

Све и да је Дачић потпуно у праву, а није, нечувено је, како у „новијој историји“, тако и у оној мало „старијој“, да је један министар, поготово онај за спољне послове, предлагао да се тргује државном територијом, односно да се она преда не би ли се формирала друга држава. Истина је оно што Дачић наводи у своју одбрану – да су Белгија и Холандија „размењивале територију“, с тим да су се тада две међународно признате државе договарале  о размени 16 хектара ненастањеног приобаља Мезе. Да се радило о било чему другом, макар један од министара спољних послова ове две земље не би више био на функцији.               

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *