Зона сумрака – ЈАЊИЋАР

Мало паметнији од Јелене Милић, директорке Центра за евроатлантске студије и водеће НАТО лобисткиње, пардон, јавне НАТО заговарачице у Србији, главни и одговорни уредник агенције Бета Драган Јањић преузима штафету. Иако паметнији, Јањић се прихватио немогућег задатка да брани неодбрањиво, што још једном показује да у „јавном заговарању НАТО“ пресудна није памет него морал

Поводом смрти нашег прослављеног певача Цунета Гојковића, главни уредник агенције Бета Драган Јањић је на свој твитер налог окачио песму Кафу ми, драга, испеци. С обзиром на његов ангажман у последње време, а и презиме, природније би било да је човек који је у новинарским круговима постао познатији као „чистач“ Политике у време док је био заменик главног и одговорног уредника овог листа Драгана Бујошевића, окачио тужну и речиту песму Јањичар. С друге стране, разумљиво је што није. Он се с том песмом не идентификује, јер се њен јунак приликом сусрета с мајком, док пали село у ком је рођен, каје. Јањић се не каје, него мисли да је добро што је НАТО током рата у БиХ бомбардовао и његову родну Мајевицу (рођен је у селу Лопаре на североисточним падинама ове планине), па да зато и Србија треба да приступи овој алијанси.

[restrict]

Да је НАТО прави избор за Србију (са Србима или без њих), Јањић нам подробно објашњава у тексту за истраживачко-издавачки центар Демостат под насловом Србија између НАТО и Русије – Реалност против емоција. У либералном систему вредности, који следе Јањић и њему слични, „реалност“ има знатно већу тежину од „емоције“. Модеран човек треба да буде прорачунат, реалан и прагматичан, а не да следи тамо неке емоције које само што нису проглашене за нови опијум за народ.

Каква је, по његовим речима, та реалност? „У стварности, Србија се приближила НАТО више него икада у историји. У протеклих пет година одржане су, рецимо, чак 44 вежбе са САД, а са Руском федерацијом само шест (…) Од 2014. године из земаља чланица НАТО, Србија је добила укупно 12 милиона евра помоћи, а последња донација из Русије била је 2014, и износила је 52.000 евра“, наводи Јањић. Што се првог аргумента тиче, подсетили бисмо га и да смо се 25. марта 1941. били приближили нацистичкој Немачкој „више него икада у историји“, а да је онда уследио „емотивни“ 27. март. Други аргумент у овом цитату односи се на новац. Реално је да будеш уз онога ко ти даје паре, а не оног ко те, рекли бисмо, воли. Овакав приступ реалности у коначници доводи до „продаје мајке“, за коју си везан емотивно, а не реално, што ни јањичар из Цунетове песме не би урадио. Да занемаримо што је НАТО несебично потрошио и око 40 милијарди долара бомбардујући нас за наше добро и ослободивши нас емотивне везе према нашим бројним постројењима и инфраструктури у вредности од више милијарди долара. Руси за то бомбардовање ни рубље нису дали, Јањићу.

Јањић промућурно примећује и да „у војном смислу позиција земље окружене чланицама неког војног савеза која се, посредно или непосредно, приклони неком другом војном блоку, је потенцијално веома ризична и тешко одржива, јер у случају евентуалног сукоба та два потенцијална противника та земља би била прва мета и имала би све изгледе да буде уништена“. „Истовремено, окруженост чланицама НАТО и географска удаљеност чине готово немогућим стварање војног савеза са Русијом“, додаје он. С обзиром на ово, јасно је да би Јањић донео исту одлуку као и кнез Павле 1941. Реално је, заиста.

Наредни Јањићев аргумент је још речитији: „Србија се декларисала као војно неутрална, и у случају евентуалног ширег сукоба не би требало да буде нападнута. Ствари тако стоје у теорији, дочим у пракси често крену сасвим другим током.“ Ко би то неутралну Србију напао у случају сукоба НАТО и Русије? Путин? Претња нам је, дакле, не Русија него НАТО, и Јањић нас саветује да се придружимо (потенцијалном) непријатељу. То није чак ни јањичарски приступ већ квислиншки, вазални. Јањић чак има образа и да нас подсети на бомбардовање 1999. године, али не осуђујући НАТО због агресије него прекоревајући Русију и Кину због тога што су само „гласно протестовале“, а нису послале и своје „ракете и авијацију“.

„Популисти ће рећи да је Србија у два наврата јуначки стала пред далеко јачег противника, први пут у Првом, а други пут у Другом светском рату“, признаје невољно Јањић оставивши као непознаницу шта је то „популистичко“ у изношењу ове чињенице. „Но, тада су Србија и Југославија биле део победничког савеза, тада су постојале две стране између којих се могло бирати“, додаје самоуверено он. Јањић заборавља да Србија тада није бирала да се стави на победничку страну него је победила страна на којој је била Србија. Ко је „реалан“ могао да помисли, на пример, новембра 1941, када су Немци били на 25 километара од Москве, а Британија се још опорављала од „блица“, да ће Трећи рајх бити уништен? А и данас постоје две стране између којих се може бирати.

Највећа од свих мудрости изнетих у овом тексту јесте ипак чињеница да Јањић истовремено уочава да „значајан проценат“ становника Црне Горе није желео улазак у НАТО, али да је „народ свакако тај који на крају треба да бира и одлучује“. А како то, Јањићу? На референдуму као у Црној Гори? Па на основу „јасних и отворених аргумената“, који су, претпостављамо, ови изнети у његовом тексту према којима не треба бити емотиван, него реалан. Па и сама та Јањићева поставка је лажна! Када се ради о НАТО-у, баш као и када се радило о Тројном пакту, избор није између разума и емоција него између добра и зла. Коме то није јасно, нека се загледа добро у своју душу.      

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *