ЗАШТО ЕНГЛЕЗИ НОСЕ КИШОБРАН

Каква је то реалност која се мења током дана? Одговор је једноставан. Реалност не постоји, јер да постоји, не би Енглези стално са собом носили кишобран!

Упамтите, Срби: НАТО је злочинац! Ми Срби смо жртве. Ко вам другачије каже – лаже! Ово је реалност, коју поједини желе да оспоре, тврдећи да су нас НАТО чудовишта засипала отровним ђубретом наводно из хуманитарних разлога. Они који умиру од рака изазваног бестијалним НАТО тровањем не верују у хуманост НАТО монструма и њихових лобиста. У „хуманост“ не верују ни чланови породица умирућих, јер свакодневно гледају самртне муке најмилијих. За њих је реалност потпуно другачија од реалности наручених истраживања и статистичких резултата који доказују оно у шта наручилац жели да убеди јавност. Статистика је чудна наука. У чачанској кафани „Три багрема“ као дете сам слушао расправу ученог адвоката Адама Василијевића, трговца Станимира Цана Благојевића и мог деде Танасија Илића. Чика Адам је објашњавао да је статистика наука будућности јер све може да докаже причајући да ако једни једу само купус, а други једу само месо, онда по статистици сви једу купус с месом. Реалност.

[restrict]

РЕЧНИЦИ И ЖИВОТ У РАСКОРАКУ Данас се наново наклапа о реалности, реалном сагледавању прошлости и садашњости и сличним тандара-мандара стварима. У речнику Матице српске за реч реалност пише: оно што је реално. У речнику Луја Бакотића реалност је стварност.

Шта је реалност у животу? Реалном или нереалном. Свеједно. Погледајмо око себе и упитајмо се шта је реалност и да ли је она иста за све; за младог човека, дете, жену, пензионера, породичну особу, особу без породице, запосленог, незапосленог, здравог, болесног, имућног, сиромашног. Може се набрајати унедоглед, али свако од њих ће имати другачији погледа на реалност. Реалност је као кад себе посматрате у циркуском „смешном огледалу“. Сами стојите пред огледалом, а из њега вас посматра стотину ваших ликова. Који је лик прави?

Или колико данас има живих римских папа? Уз то и непогрешивих. Један или двојица? Шта је реалност? Ако кажете један је римски папа Франциско, то је реалност, али шта је онда римски папа Бенедикт? Ако је и он папа, а јесте јер још нико није оспорио да није, онда је реалност да постоје двојица.

Оставимо ученим теолозима нека се брину о двојици једино непогрешивих и узмимо на пример време. Лето је. Жега и временске прогнозе су веома читане и слушане. Замислимо јутро без облачка. Обучемо се у складу с јутром, а око поднева или мало касније надвију се облаци, нестаде ведрог неба. Све се промени и ми схватимо да нисмо обучени према прилици. Реалност се променила у току једног преподнева. Каква је то реалност која се мења током дана? Одговор је једноставан. Реалност не постоји, јер да постоји, не би Енглези стално са собом носили кишобран!

 

НАРАВОУЧЕНИЈЕ О ОТАЏБИНИ Без шале, реалност не постоји као општа категорија. Реалност је индивидуална и за сваког другачија. Зато, осим кишобрана, постоје државе, Устав, закони којим се регулишу односи унутар једне групације људи, односно државе. У противном, ако нема државе и закона, онда настаје хаос. Реалност.

Што се тиче државе и њене одбране, навешћу дијалог из серије „Више од игре“ Слободана Стојановића премијерно изведене 1977. Здравко Шотра био је редитељ. У серији су описани догађаји пред Други светски рат и први дани окупације у малој вароши у Србији. У седмој епизоди вођен је дијалог између младог комунисте Данила (Петар Божовић) и Мише Шљивића (Зоран Радмиловић), поручника Југословенске краљевске војске.

ПОРУЧНИК МИША: Ноћас ће евакуисати Казнени завод; транспортују робијаше, међу њима и твоје политичке пријатеље. Ову вест сам примио од једног, чини ми се часног човека.

ДАНИЛО: Хвала вам.

ПОРУЧНИК МИША: Молим те, Данило, да ово не протумачиш као моју наклоност комунистима. Ја нисам комуниста и никад нећу бити. Немам ни разумевање, ни симпатије за оно што ви радите, али сматрам својом патриотском дужношћу да те обавестим. Из само једног разлога. Радили шта радили, мислили шта мислили, ма колико зависили од Москве и Коминтерне, комунисти које сам ја у свом животу срео су сигурно против фашизма и браниће отаџбину. Не ваља ако их не ослободе данас, не ваља да их баце у неки логор. Боље је да отаџбина добије макар још једну чету војника који знају шта је фашизам. Данило, то је мој једини разлог због којег ти преносим ову поруку. И желим ти много успеха ноћас кад их будеш ослобађао.

ДАНИЛО: Хвала вам, господине Шљивићу. Наш „став“ је познат. Бранићемо отаџбину!

ПОРУЧНИК МИША: За то није потребан „став“, Данило. Отаџбина се МОРА бранити!

Не заборавите Радована Караџића, генерала Ратка Младића, капетана Драгана. Они су бранили отаџбину.            

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *