Санкције и Русија

Када би се, у међународним релацијама, о сваком увођењу (или проширивању) санкција разговарало као о бомбардовању једног великог града, а лако је показати да штете од дуготрајних санкција могу да имају такве размере, уверен сам да би евроатлантски терористи озбиљније размишљали о примени ове, данас тако често примењиване, мере

Русија, која поседује нуклеарну силу и интерконтиненталне ракете, не би смела да дозволи да дуго остане под мерама евроатлантске економске блокаде. Те мере, нико не може порећи, изазивају значајно успоравање, или чак стагнацију њене привреде, због чега Русија може заостати у светској економској утакмици, односно може бити спречена да у светској привреди заузме место које јој објективно припада.

Чињеница да су Русији уведене санкције недвосмислен је сигнал да је светски рат почео, те да ће Русија морати да употреби све расположиво оружје, осим уколико не жели још један пораз у светском „хладном“ рату и повратак у Јељцинову еру. Можда ће светски конфликт, уз евентуалну употребу хидрогенских и атомских бомби, имати (нажалост) апокалиптичне размере, али треба упозорити владе које су, увођењем смртоносних санкција Русији, рат практично већ започеле, да о томе размишљају. 

[restrict]

ОДНОС СНАГА Санкције су веома разорно оружје. Ако не и најразорније. Оне су један од облика насиља над објективним економским законима. Подсећамо да објективни, од воље људи независни, економски закони налажу да се, у слободној размени добара и услуга, учесници у економском животу, па и целокупне националне привреде, понашају у складу са сопственим интересима и користе благодети највећих проналазака у историји човечанства – поделе рада и размене.

Јаче земље, санкцијама, намећу слабијима своју вољу, присиљавајући их да сопствене економске интересе подреде интересима насилника. Тако би Русија морала, ако жели да укине економску блокаду, да се одрекне Крима, касније вероватно и Сибира и његових ресурса, а и да остале своје активности усклади са потребама евроатлантских господара. Скоро је извесно шта би тада остало од руске привреде, државе и њених грађана. Штавише, уколико би се показало да „глобални“ интереси захтевају нестанак Руса, као реметилачког фактора савремене цивилизације, као што се то нпр. у историји догодило са Индијанцима или Абориџинима, онда је у реду да се Руси (као и Срби) помире с том „реалношћу“ – и нестану с лица земље.

Када се упореди економска моћ привреда (и финансија) САД и Русије, нема сумње у то ко је јачи и ко може дуже да издржи економско исцрпљивање. Још је опасније што, у оваквом „економском“ сукобу, привредна моћ Русије опада брже, а то није занемарљиво за финалне епизоде рата, који се већ води пред нашим очима.

 

ЕТАПЕ У савременом свету санкције се приказују као казна ширег међународног окружења због неке (остварене или, у пропагандним агенцијама, измишљене) непожељне активности „окривљене“ државе, а не као припрема за њено уништење, што оне у ствари јесу. Битно је приметити како казне временом добијају на јачини. На почетку санкција уводи се наизглед сасвим безазлена забрана појединим политичким функционерима да путују у евроатлантске земље. Затим следи „замрзавање“ њихове имовине у „слободном свету“ (што становнике земље под санкцијама не узбуђује баш претерано). После овога на реду је блокада економских токова – инвестирања, кредитирања, увоза, извоза итд.

Сада већ и становништво добро осећа последице блокаде и, по мишљењу евроатлантских агресора, требало би да почне да размишља о исправности политике својих лидера и њиховој „тврдоглавости“. У овој врсти „размишљања“, становништву „помажу“ бројне НВО, које су, у овој фази сукоба, већ инсталиране и финансиране новцем из иностранства, али које ће, после слома сопствене државе, бити још обилније финансиране средствима пореских обвезника, када се евроатлантски активисти („здраве снаге“) дочепају државне касе. Наравно, може се догодити да снага „цивилног сектора“ не буде довољна за рушење сопствене владе и државе, па ће у помоћ бити позвани НАТО бомбардери, или чак маринци. Пропаст земље и успостављање компрадорске власти природан је крај санкција, али је то, најчешће, почетак мрачног периода за становништво.

Наравно, укидање блокаде и отварање привреде изазивају тренутно осећање огромног побољшања, али је то „благостање“ миљама далеко од оног у коме би се земља налазила да санкција нису ни увођене и да је привредни развој текао својим природним током.

 

ПОСЛЕДИЦЕ Лако сте погодили које су последице санкција: драматичан пад свих привредних активности, запослености, инвестиција и државних прихода; бујање црног тржишта, бујање корупције, криминала, индустрије коцке, дроге и проституције. Све су ово неминовне последице бројних несташица; такође и бујање петоколонашких НВО-а, погубних по друштво и државу готово колико и висока инфлација, којом држава, под санкцијама покушава да надокнади своје редуковане приходе.

Махом, а ово се нарочито мора имати у виду, санкције успешно остварују своје циљеве: земље се, са свим својим економским и другим ресурсима, бацају  под ноге силеџијама. Спроводи се „транзиција“ и жељене „болне реформе“, тј. успоставља се компрадорски модел функционисања привреде, по рецепту аутора Вашингтонског консензуса.

 

ОДГОВОРИ Државе изложене суровим мерама економске блокаде готово никада не излазе у сусрет жељама глобалистичких насилника, оправдано уверене да би то био сигуран пут уништења, које их често чека и у случају упорне „тврдоглавости“. С друге стране, није мудро, а често се баш то чини, потцењивати штете које трпи земља изложена економској блокади. У жељи да се спречи ширење страха и одржи оптимистички дух међу грађанима, политичари,  багателисањем ефеката санкција, стварају илузију о њиховим незнатном ефектима. Духовити песници и колумнисти описују, у новинама и часописима, како блокада подстиче лојалност грађана према сопственој држави (што је истина!), али инсистирају на њеним незнатним (и шаљивим) последицама. Овакав приступ у приказивању блокаде непотребно успављује борбени дух нације која има снаге да се брани оружјем, и замагљује свест о опасности од савршено организоване агресије на сопствену земљу.

Када би се, у међународним релацијама, о сваком увођењу (или проширивању) санкција разговарало као о бомбардовању једног великог града, а лако је показати да штете од дуготрајних санкција могу да имају такве размере, уверен сам да би евроатлантски терористи озбиљније размишљали о примени ове, данас тако често примењиване, мере.               

Аутор је професор Универзитета Сингидунум

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *