Рат црвених линија

Зашто је често употребљавана метафора овом европском разлазу – скок падобраном који није хтео да се отвори?

Ако би се обистинило оно што тренутно, углас, наговештавају они који на Острву држе у рукама и „нож и погачу“, висећи мост између Уједињеног Краљевства и Европске уније биће подигнут крајем марта 2019. године. До тог чина остаје да се, „без суноврата са литице“, изведе што мекша игра раздруживања – што се тиче Лондона – и – „крај европског сна“. Али предстојеће поравнавање рачуна између Лондона и Брисела биће, сва је прилика, нека варијанта „хаоса“ („Тајмс“), а цела серија коментара и превиђања на Темзи помиње разлаз још и као скок са Доверске литице – високе, стрме камене громаде која се уздиже на британској страни Ламанша. Трећа, често употребљавана метафора о овом европском разлазу је – скок падобраном који није хтео да се отвори.

[restrict]

КРАЈ СНА, ПОЧЕТАК ЗАПЛЕТА „Меком“ или „тврдом“ приземљењу некадашњег „европског сна“ – толико слављеној слободи кретања људи и роба по Старом континенту – одбројани су британски дани, док истовремено у Даунинг стриту чине све да се приземљење изведе што је могуће мекше и са што мање трошка из националне касе. У досадашњем току разговора о раскиду који, са британске стране, води „секретар за одлазак“ (брегзит) Дејвид Дејвис, Лондон је „у принципу“ прихватио да коректно испуни обавезе које проистичу из последица прошлогодишњег референдума. На том референдуму су се грађани Британије јасном већином изјаснили за напуштање Европске уније.

Референдум је, имплицитно, огласио и крај тог „европског сна“, али и почетак заплета (неки кажу и хаоса) у министарској поставци премијерке Терезе Меј. Кључни сукоб о томе како извести лет британског Икара, а да то не буде „пад са литице“, одиграва се, тренутно, између две крупне фигуре у Влади – саме председнице владе Терезе Меј и њеног и државног благајника Филипа Хамонда, шефа Државног трезора Уједињеног Краљевства.

Одред „брегзиташа“ у Влади, у Конзервативној партији премијерке, и Парламенту, захтева од Хамонда да се јасно приволи партијској и владиној линији; да на разумљивом енглеском језику каже да је за раскид са Бриселом и да не саботира већ објављену одлучност премијерке да „ брегзит значи брегзит“ и ништа друго.  Што, опет, све више и како дани пролазе, значи да је већина Британаца за разлаз са Унијом и без обзира да ли ће преговори са Бриселом о будућим односима и цени раскида довести до споразума или ће Горди Албион једноставно отићи и залупити врата за собом.

 

ЈЕРЕС О ОТЕЗАЊУ ЗАВРШНИЦЕ Тереза Меј упорно уверава фронт одласка да је брегзит свети Грал њене европске идеје; да ће до краја извршити налог народног плебисцита и да ће битна, али и контрадикторна тачка програма за развод – питање слободног кретања грађана унутар Заједнице после брегзита – бити, бар што се тиче Лондона, отправљена у историју, а у најбољем интересу већине Британаца. Слободно кретање људи (и робе) – у британском случају, имиграција из земаља Уније на Острво – окончаће се у марту  2019. како је већ Мејова обећала земљи и ставила до знања Бриселу.

Филип Хамонд се зато, по неким коментарима прошле седмице, мало играо сопственом политичком главом када је изјавио да разлаз са Бриселом може да потраје и неколико година (црвена марама брегзиташима), а да ће економија Уједињеног Краљевства у том, прелазном периоду, остати „препознатљиво европска“. Тешко да ће му, иду коментари, госпођа Меј ову јерес о отезању завршнице заборавити када се воде Ламанша мало смире и коначно се спусти завеса на британско чланство у Европској унији… Још му је већи преступ што је сумње у брзи марш брегзита изговорио док се председница владе налазила ван земље (у посети САД).

Све у свему, наслов овог британског лета је нека врста „грађанског рата“ у самом Кабинету, а на врућу тему брегзита. Високотиражни „Дејли мејл“ тренутне односе у влади описује мало прејако – као „хаос“ – и подсећа да премијерка предводи колону брегзита, а министар новца проповеда опозицију њеном појму и динамици извођења брегзита – без компромиса и отезања. Све то у тренутку када Влади најмање требају унутрашње размирице – током преговара са ЕУ, са адутима у рукаву, о најбољем аранжману „слободне Британије“ са „увређеним“ Бриселом.

 

ПРАГ ЈЕ 19. МАРТ Тереза Меј и њени следбеници у Кабинету жестоко негирају и Хамондово предвиђање да ће бракоразводна прича са ЕУ трајати чак и до три године, што пак значи да кључни човек у влади (после премијера) и сам прижељкује да се цела сага о одласку разводњи, а завршница одиграва „у цајтноту“ – једва два месеца пре заказаних парламентарних избора.

Хамондово маневрисање око врло јасне поруке народног референдума – да Британија напусти ЕУ – и одсуство његове јавне спремности да дисциплиновано следи европску линију председнице владе нису се лепо примили у (већинском) табору присталица одласка из Уније. Бивши министар за локалну самоуправу Ендру Перси позива Хамонда чак да поднесе оставку „ако и даље смера да овако подрива брегзит“. Већина евроскептика у Вестминстеру није спремна да симпатише са отезањем процеса преговора о напуштању Уније како би се два најтежа посла – имиграција на Острву и нови царински односи са остатком ЕУ – што пре „припитомили“ животу у новој „слободној“ Британији. Појашњена до краја и лапидарно, теза гласи: тренутно слободно кретање људи у ЕУ треба да се оконча и регулише на нов начин који ће поштовати суверенитет држава чланица. У Даунинг стриту додатно разјашњавају, а лондонски „Ивнинг стандард“ потврђује, да Лондон не руши све мостове са Европом преко воде него да само тражи да се ово стање неконтролисаног прилива „Европејаца“ на британско Острво регулише „флексибилно“ и да садашња правила о слободном уласку имиграната у Британију напросто више нису одржива. Та правила, уз то, не поштују вољу британског народа, изражену на референдуму од прошле године.

У круговима Владе верују да би нека врста стриктне „регистрације“ уместо слободног уласка у Британију, после марта 2019. године (када се слободно кретање овако или онако окончава), значила унапређење ове стране брегзита. При томе, оваквим прилазом би се избегао „пад са литице“ у моменту разлаза и непосредно после њега.

Британија, дакле, не жели, по сваку цену, нити јој то иде у корист, да раскине све везе са остатком Европске уније, али жели да стави до знања да било који „прелазни споразум“ или имплементациони период морају да имају стриктно временско ограничење. Праг је 19. март 2019, и влада у Вестминстеру намерава да га поштује и нема симпатије за његово прекорачење.

ПРЕГОВАРАЧКИ ПРИОРИТЕТ Портпарол Терезе Меј жели да свим учесницима у причи о разлазу са ЕУ буде потпуно јасна позиција Владе бар што се тиче важне и контроверзне тачке о имиграцији: „Ми смо (у Брисел) послали наш предлог о правима грађана – британских у ЕУ и европских у Британији – после брегзита… Увешћемо систем регистрације… Била би чиста спекулација теоретисати сада о томе каква ће та права бити, али и да се помисли како ће досадашњи режим о кретању људи остати на снази.“

Паралелно и додатно, гласноговорник Терезе Меј додаје да сваки трговински уговор или период примене договореног морају бити временски ограничени, „нити ће бити дозвољено да такво (привремено) стање постане нека врста перманентног политичког чистилишта“.

Инсајдери у Вестминстеру тврде да Тереза Меј нема симпатије ни за какав привремени, недефинисани, транзициони уговор као што би био на пример останак Британије у Европској економској унији – идеја за коју поменути инсајдери сугеришу да би била прихватљива за Филипа Хамонда.

Питање останка Британије у чланству Економске и Царинске уније искрсава као тренутни преговарачки приоритет, пише део британске штампе како је сам Хамонд наговестио да влада „само што није одустала“ од раније претње по којој је спремна да оде из ЕУ и без икаквог договора уколико Брисел покуша да опструира излазак или пак казни Уједињено Краљевство за европско вероломство.

У изјави за француски „Монд“ Хамонд поменуто махом негира и уједно ставља до знања да Британија не намерава, како се све више спекулише, да постане „корпоративни порески рај“ уколико би се бриселска бирократија одлучила да „заигра оштро“. То „нити је наш план, нити је наша визија будућности“, уверава Хамонд европску страну Ламанша. При томе спушта и тон за октаву ниже: „Очекујем да Британија остане земља препознатљивог социјалног, економског и културног модела“…

 

ТЕЗА „ЕВРОПСКЕ“ ПРОПОВЕДИ Док човек који барата британским финансијама бира ноте пред финале преговора са Бриселом, занимљиво је и инструктивно што је прошлог понедељка, готово истовремено, из седишта владе изашло саопштење по коме Тереза Меј и даље стоји на становишту да је сасвим замисливо да Британија у једном моменту изађе из преговора о разлазу са Унијом.

Дијалог Лондон–Брисел сада је отворен за све спекулације изузев британске одлуке да оде из (овакве) Уније. Атмосферу карактерише очекивање и неизвесност која ће страна прва трепнути и избацити на сто карте од којих је најважнија колико ће све то да кошта, ко ће платити цену и како ће се у скорој будућности путовати по досадашњем „најбољем од свих светова“.

Евроскептични лондонски „Дејли мејл“ пише да настала ситуација не обећава пријатељску утакмицу. Пише о рату црвених линија две преговарачке стране док још главне карте нису ни откривене. „Мејл“ тврди и да је чуо лидера проевропске Либералне партије Винса Кејбла како прогнозира да се разлаз Британије са Унијом „можда неће догодити“. Коментатор у „Мејлу“ Квентин Летс мисли да је министар финансија (Хамонд) „напросто хипнотизиран“ и како је „почео да сумња и у политику владе чији је члан“… Или је, можда, необавештен колико британски гласачи не подносе садашње стање (чланство у ЕУ).

Порука „Мејловог“ написа је да бриселска бирократија трља дланове гледајући како се у Британији одиграва сукоб на тему брегзита. Да долије уље на ватру из Кентерберија – седишта званичне британске Англиканске цркве – огласио се и њен челник, архиепископ Џастин Велби. Теза његове „европске проповеди“ говори да су британски гласачи већински за одлазак из Уније „јер су сити експерата –’Европејаца’, који обожавају Европску унију“… По његовим речима, брегзит обећава „славну будућност“ и биће остварен само „ако се британски политичари уједине“.

А „Мејл“ шаље поруку Филипу Хамонду да поднесе оставку ако стварно верује у оно што јавно заступа и да његово „европејство“ проповеда  у некој другој цркви, рецимо с говорнице проевропске Либералне партије, која је, ионако, продала душу бриселском Мефисту.        

[/restrict]