Проф. др Радослав Гаћиновић – Одбрана земље нема алтернативу (2. део)

Стварање велике албанске државе на Балкану подстакло би даљу националну препотентност Албанаца и највероватније отворени сукоб са Србијом или Грчком, што би неминовно водило ка Трећем балканском рату

Срби су заиста били и остали велики народ, али скоро читав XX век, по мом мишљењу, нису имали политичко руководство достојно њихове величине, јер владари српски нису увек размишљали дубински, већином су ослушкивали и прихватали спољне идеје, а не идеје и жеље свога народа. Глас разума који долази изнутра многи српски владари су потцењивали, а најочигледнији пример тога је извештаја славног војводе Мишића упућен регенту Александру након обиласка хрватских територија у предвечерје стварања заједничке државе. У XX веку направљене су многе грешке које су скупо коштале српски народ у целини, каже у наставку разговора за „Печат“ проф. др Радослав Гаћиновић, научни саветник у Институту за политичке студије у Београду.

[restrict]

У објављеној монографији истичете да ,,српски владари нису размишљали далекосежно, већ су прихватали идеје са стране, а не идеје и жеље свог народа“. Чини ли вам се да се погубност тог континуитета прелила снагом бујице и у XXI век?

С обзиром на геополитички положај Србије и одбрамбени менталитет српског народа,  насиље у XX веку према Србима  у многим приликама се није могло спречити, али исто тако у многим ситуацијама било је излаза. Oбично тешка времена, кризне ситуације и ратни сукоби изнедре велике људе, тј. политичаре, дипломате, команданте, који остају вечно у сећању својих народа. Историја је пуна таквих примера, посебно код нас Срба. Срби су заиста били и остали велики народ, али скоро читав XX век, по мом мишљењу, нису имали политичко руководство достојно њихове величине. Сетимо се да је Краљевина Србија примљена у тадашње друштво народа када је та светска организација имала само 28 држава. Регент Александар Карађорђевић и тадашња српска влада након Великог рата имали су шансу да коначно реше српско национално питање. О устројству Краљевине СХС велике примедбе имале су силе Антанте, посебно Француска и Русија. Председник француске владе Жорж Клеменсо, уместо честитке, краљу у Београду шаље неку врсту саучешћа, а на мировној конференцији у Версају 1919. године, када је озваничен завршетак Првог светског рата, каже: „Приликом закључења ове наше конференције мира, ја морам, пре него што сиђем са овог подијума, да изразим своје велико жаљење што са политичке позорнице света нестаје једно велико историјско име, а то је Србија.“ Дучић је након стварања Југославије био веома прецизан: „Српкиње ће рађати Југословене, а Хрватице Хрвате.“ Пошто сматрам да су поред страшног насиља над Србима у XX веку чињене и велике грешке од стране српских руководстава, оне су у монографији (том 1 и 2) детаљно анализиране. Сви политички процеси у другој половини ХХ века који су се одвијали у СФРЈ били су усмерени ка слабљењу Србије и српског народа у целини, што је условило јачање сепаратистичких покрета и спровођења тоталног насиља над Србима, а врхунац тога насиља испољио се током Агресије НАТО на СРЈ, од 24. марта до 10. јуна 1999. године, која је проузроковала страдање недужних људи међу којима и 88 деце уз огромна разарање Србије. Амерички генерал Мајкл Шорт је током агресије рекао: „Не може се добити рат ако не уништимо могућности нормалног живота за већину становништва. Морамо им одузети воду, струју,  храну, па чак и здрав ваздух“, а 15. 000 килограма осиромашеног уранијума баченог на територији СРЈ потврђује да је амерички генерал озбиљно мислио кад је изрекао ову страшну реченицу. На почетку XXI века Срби трпе насиље и од наводне помоћи лажних пријатеља, а и од зла домаћега. Ово све иде у прилог: нарастању и бруталном насиљу албанског тероризма на Балкану, рестаурацији и институционализацији усташког покрета у Хрватској и тоталној ортодоксној верској индоктринацији муслимана у БиХ. Политичко насиље над Србима у континуитету и на почетку XXI века спроводе албански лобисти на политичкој сцени Србије и аутономаши који на разне начине подстичу разградњу остатка Србије. Када се дубински анализирају политички процеси у Европи током ХХ века, може се рећи да није било лако руководити државом Србијом за време тог столећа, а изузетно тешко одолети разним ултиматумима, уценама, војним, политичким и економским притисцима на почетку XXI века, зато мудри политичари знају, кад требају рећи „да’“, а када ни по коју цену „не“.

Истакли сте да би потомци требало да се васпитавају на традицијама својих славних предака, првенствено оних из XIX и XX века. У којој мери је тако нешто могуће, с обзиром на чињеницу да је машинерија глобализма програмирана тако да препозна и у корену сасече сваку идеју  изграђивања идентитета, па и очување и неговање традиције?

Управо због снажног налета глобализма и неолибералног институциoнализма, у коме се мале нације и не виде, највећа је обавеза свих Срба, посебно младих људи, да чувају свој национални идентитет на темељима славне националне историје сопственог народа. У српским земљама већина људи поштује своје славне претке и никада не би дозволила да окаљају њихове велике идеје и циљеве – слободу и независност. Тачно је да је увек било тешко, данас посебно. Али ако знате шта чувате и због чега желите да сачувате оно што чувате, ви сте на правом путу, а Срби заиста имају чиме да се поносе и шта да сачувају. Наука, спорт, образовање, култура и све оне вредности које један народ има морају бити укључене у очување националног идентитета, а врхунски резултати који се постижу на домаћем и међународном плану доприносе даљој изградњи националног идентитета.

Велику улогу има породица и сви нивои образовања на формирању здраве личности која другога поштује и цени а себе и своје највише воли. И на крају желим посебно истаћи да веома важну улогу у очувању националног идентитета има економски и војно јака држава, чија дипломатија ужива велики углед у свету, а за то се треба изборити. У том смислу власт у Србији темеље своје унутрашње структуре и функционисања мора градити на демократском професионализму, чији су продукти, врхунско знање и родољубље, а кад је у питању одбрана земље и безбедност њених грађана као предуслов очувања сопственог идентитета, ово начело нема алтернативу. Беспредметно је говорити о одбрани земље, јер одбрана своје земље кроз историју и данас нема алтернативу. Зато су изјаве неких угледних Срба у последње време просто смешне.

Вратимо се насиљу над Србима у XX веку. У поднаслову ваше књиге стоји узроци и последице. Како бисте их укратко описали?

Узроци насиља над Србима су јасни. Интереси оних који су највише зла нанели српском народу су да српске територије окупирају, Србе ставе под своју команду како би им служили као поданици и ако треба ратовали за њих, а природна богатства да експлоатишу. Последице тога насиља су страшне. Када говоримо о XX веку, само у Првом светском рату је погинуло 1.247.000 Срба, што је 28 одсто становништва, а од тога 57 процената мушке популације, у Балканским ратовима у Србији живот је изгубило 35.000 Срба, а 36.000 је тешко рањено, у Другом светском рату страдало је укупно 1.706.000 лица међу којима су већина Срба. Крај XX века доноси грађанске ратове на територији Хрватске и Босне и Херцеговине, у којима десетине хиљада Срба губи животе, а са територије Хрватске више од 240.000 Срба протерују хрватски бојовници. За овакво масовно етничко чишћење једног народа нажалост нико још увек није одговарао, нити је враћена одузета и конфискована имовина протераних Срба. Двадесети век се завршава највећим видом насиља над Србима, тј. НАТО агресијом на СРЈ, где су страдали недужни људи, уништена њихова имовина, многи су остали без средстава за живот, а самој држави нанесена је штета од скоро 100 милијарди долара. А једна од најизразитијих и најтежих последица насиља над Србима је отимање КиМ, тј. 10.887 квадратних километара српске територије.

У којој мери сепаратистичке тенденције, тако очигледне на Космету, у Војводини и Рашкој представљају потенцијална жаришта и претњу безбедности на Балкану?

Претња безбедности на Балкану је на почетку XXI још израженија, а насиље над Србијом од стране неких западних сила још траје с тим што се изводи  другим средствима. Од настанка српске државе на Балкану Срби су се увек борили само за постојање и опстанак. Анализом историјских докумената  о протеривању Срба са Косова и Метохије у последња три века (1690–2006) може се закључити да је из некадашње Старе Србије (данашње Косово и Метохија) насилно протерано око 1.150.000 Срба, да их је око 200.000 побијено и од 150 до 200 хиљада арбанизовано, односно преведено у исламску веру. У средњем веку није постојало посебно име за ову покрајину осим општег имена Србија. У другој половини XX века многе западне земље најдиректније подстичу националну препотентност Албанаца, охрабрују их да спроводе албанотерор, чија је идеологија албанизам а форма ултрадесни или фашистоидни тероризам, и то најинтензивнији у другој половини XX и на почетку XXI века. Поред конкретних антисрпских активности неких наднационалних организација у свету, понашање међународних снага безбедности на КиМ практично је у функцији остваривања шиптарских сепаратистичко-терористичких циљева. Незаконито проглашење независности Косова од стране привремене скупштине Косова представља преседан у историји међународних политичких односа, уз претходну легализацију терористичких организација ОВ’ и АНА од Америке, Велике Британије, Француске и других западних земаља, што Балкан оставља и даље у стању потенцијалног жаришта. Очигледна примена двоструких стандарда западних сила директно подстиче нациoналну препотентност албанских сепаратиста и терориста који представљају опасност за безбедност Балкана у наредном периоду.

Ако се и даље буду примењивали двоструки стандарди према Србима, постоји могућност да се Албанци  неће задовољити само сецесијом Косова и Метохије од Србије, већ ће у првој фази покушати да у стварање „Велике Албаније“ укључе и делове Македоније, Црне Горе и југоисточне Србије, након чега би највероватније ушли у неки вид савеза са Албанијом. У том случају територија под контролом Албанаца би била близу квадратних 50.000 километара и на њој би живело од 6,5 до 7 милиона Албанаца.

Стварање велике албанске државе на Балкану подстакло би даљу националну препотентност Албанаца и највероватније отворени сукоб са Србијом или Грчком, што би неминовно водило ка Трећем балканском рату. Ово је велико упозорење првенствено ЕУ, а онда и ОУН. Дакле, никада на просторима Косова и Метохије није било елемената албанске државности. Границе са суседима није одређивала Србија него међународна заједница на основу етничке структуре становништва и турских дефтера. Те границе су одређене на Лондонској конференцији 1913, а ревизијом коначно потврђене на конференцији  у Фиренци 26. јула 1926. године. Срби имају уставно и историјско право на Косову и Метохији које је увек старије од етничког права, а и међународно право је на страни Србије (нажалост, велике силе га не поштују) јер Повеља ОУН забрањује насилно отимање делова суверених земаља. Бројност једне националне заједнице не одређује се њеним бројним стањем у оквиру једног дела државе већ њеним бројним стањем у оквиру целе државе, те су и на основу тог критеријума Албанци национална мањина у Србији. Нигде у свету до сада национална мањина није имала право на своју државу. Једна национална заједница не може сама за себе одређивати да ли је народ или национална мањина. Поред ових правних чињеница треба посебно истаћи да Косово и Метохија представљају центар српске духовности и културе. И поред огромних притисака западних сила, никада Србија не сме признати независност Косова, своје отете територије. Јер ако се призна, та територија је изгубљена за сва времена, а у супротном, може доћи време да се у оквиру озбиљних међународних институција праведно реши српско питање на Балкану. Ценим да Америка жели да остави конфликт на Балкану замрзнутим па да га може активирати кад год зажели, и зато се Албанци са Косова и Метохије смеју бриселским преговорима и потписаним споразумима –очигледно имају њихову прећутну подршку. Тачно је да треба решити проблем КиМ што пре, али не по сваку цену. Треба размишљати и о српским националним интересима. Али како преговарати кад немате саговорника који исто тако жели решење проблема. Тамо су и унутар албанских партија велики проблеми. Свако се свакога боји, чак не могу ни скупштину да формирају, јер терористичко крило тражи  премијера силом. Само ако Америка одлучи да се праведно почне решавати национално питање Срба и Албанаца на КиМ, преговори имају смисла. У супротном, они вероватно и неће почети. Сваку иницијативу српске владе и председника за трајно решавање проблема  КиМ треба поздравити…              

[/restrict]