Проф. др Радослав Гаћиновић – Од револуције до страдања (1.део)

Како је потомак Владимира Гаћиновића одлучио да свој живот посвети истраживању велике и дуго прећуткиване теме која баца ново светло на улогу Аустроугарске у „решавању“ српског питања, те и на сва потоња страдања нашег народа

У књижарским излозима осванула је ових дана јединствена монографија Насиље над Србима у 20. веку – узроци и последице („Evro Book“) из пера проф. др Радослава Ђ. Гаћиновића, научног саветника у Институту за политичке студије у Београду. Овде је, како је приметио проф. др Дарко Танасковић, један од рецензената ове књиге, реч о најцеловитијем и најисцрпнијем прегледу свих ратних и мирнодопских страдања српског народа током несумњиво најкрвавијег века српске историје.

Излазак књиге из штампе, па и овај разговор, поклопио се са годишњицом смрти славног претка нашег саговорника, тачније деде Владимира Гаћиновића, кога су пре сто година, претпоставља се, отровале обавештајне службе Аустроугарске и Француске.

[restrict]

Живот и смрт вашег деде Владимира Гаћиновића, младобосанца, револуционара и лучоносца једне идеје која је преокренула ток светске историје, интригирали су и његове савременике и генерације које су долазиле. Неки детаљи говоре у прилог тези да је отрован, други да треба бити опрезан приликом доношења коначног суда. Како тумачите ове чињенице?

Владимир Дедијер упорно је тражио документ о смрти Владимира Гаћиновића. Из болнице у Фрајбургу добио је одговор да је хирург који је оперисао Владимира Гаћиновића умро уочи Другог светског рата и да је архива болнице уништена приликом бомбардовања града. Никада није утврђено ко је отровао Владимира Гаћиновића. Драго Љубибратић, у књизи Владимир Гаћиновић, за његову смрт оптужује аустријску и француску обавештајну службу, јер су за то имале заједнички интерес због преговора о сепаратном миру с Хабзбуршком монархијом који су се тих дана водили управо у Фрајбургу, између грофа Арманда Ревертера, поузданика грофа Отокара Чернина, аустроугарског министра спољних послова, и грофа Армана, мајора Обавештајног одељења француског Генералштаба. Преговори су вођени на бази очувања Монархије, али као федералистички реорганизоване католичке подунавске монархије, под скиптром Хабзбурга. Према Љубибратићевим тврдњама, први аустријски услов био је уклањање лица одговорних за Сарајевски атентат, као обезбеђење за будућност. Идеолог атентатора Владимир Гаћиновић био им је управо ту, у Фрајбургу, надохват руке. Истакнути припадник Младе Босне проф. др Перо Слијепчевић, који је с Гаћиновићем друговао скоро петнаест година, уверен је да је убиство његовог пријатеља и саборца организовала и извела Бела рука, организација одана регенту Александру Карађорђевићу. Иако је Гаћиновић био врхунски конспиратор, након хапшења црнорукца Велимира Вемића, 1916. године, на основу код њега пронађеног списка чланова организације Уједињење или смрт, ипак је утврђено да је Владимир Гаћиновић био члан те организације, заведен под редним бр. 217, у групи бр. 203. Иако узроци Гаћиновићеве смрти вероватно никад неће бити разјашњени,  обдукцијски налази указују  да је отрован арсеником. Владимир Гаћиновић сахрањен је 13. августа 1917. године на гробљу Сен Жорж у Женеви, 1934. његови посмртни остаци пренесени су на православно гробље Свети Марко, на Кошеву у Сарајеву, а 22. новембра 2002, у 11 сати, извршена је ексхумација његових посмртних остатака, који су 20. јуна 2003. сахрањени на породичном гробљу у Качњу. Породица Гаћиновић се са највећим поштовањем односи према лику и делу свог славног претка Владимира. Његово дело, нас у породици, подсећа да су национално опредељење, професионализам, самокритичност, одговорност и велико родољубље  просто смисао постојања. Приче које сам о Владимиру слушао у својој породици упоређивао сам са писањем његових сабораца о њему и оне се у потпуности поклапају. Дакле, био је веома образован, врло интелигентан, интуитиван, амбициозан, велики хуманиста, човек широких видика и чврстих уверења, са жељом да буде први, најбољи. Поред тога, био је спортиста, дружељубив, волео је музику а изнад свега оперу Кармен. Био је романтичан, имао је више љубави, а највећа му је била Рускиња са обале Волге, којој је посветио једну од својих најлепших песмама. Говорио је више светских језика и живео у уверењу да су слобода и част највеће вредности. Такође, био је велики алтруиста и пријатељ. Његове главне бриге су биле националне, био је непомирљиви присталица најљуће националне борбе и револуције. С великим поносом истичем да је Владимир Гаћиновић био и остао један од угаоних каменова српства у стилу симболике његовог споменика који се као стражар уздиже између поносних херцеговачких брда. Та велика камена громада подсетник је на тешке и велике дане у којима је Владимир прославио своје име, а нас, његове Гаћиновиће, задужио за сва времена и својим делом учинио поносним. Владимир је широм света на најбољи могући начин представљао своју родну Билећу, Херцеговину и српство у целини и он ће за породицу и за многе Србе остати вечно светионик.

На монографији о страдању Срба у 20. веку радили сте годинама и то у време када такве теме нису биле ни најмање добродошле у јавном простору. Чиме сте били посебно мотивисани?

Књига је настајала дуго, градио сам је као кад неимар гради ручно велики солитер и гарантује да ће издржати све изазове. Дакле, могу рећи да сам веома срећан због објављивања ове монографије која је настајала у протеклих 15 година са прекидима, тј. у турбулентним и за Србе веома неповољним временима, и то када није било популарно јавно говорити ни истину о Србима и њиховим страдањима, чак ни овде у Србији. Управо због свог националног поноса, научне знатижеље и побуне против неистине и неправде и против оних који су убијали наше славне претке, осећао сам потребу да дубински истражим насиље над Србима у XX веку и да те чињенице понудим јавности, некима на подсећање, а неким за едукацију, како се злочини никада не би заборавили, јер ако се забораве, поновиће се.

Генеза насиља над Србима готово филигрански, до најситнијих детаља, представљена је у вашој књизи. Где су корени тог насиља? Како бисте објаснили континуитет тог злочина?

У овој двотомној монографији настојао сам да систематски и на основу чињеница упознам јавност и са неким новим детаљима који дубински осветљавају најгрубљи вид насиља над  Србима у 20. веку. Корени насиља датирају још из 19. века најинтензивније од Берлинског конгреса 1878. када је донесена одлука да Аустроугарска окупира БиХ на одређено време, тј. на 30 година, иако је суверена власт и даље припадала стамболском султану. Након окупације Аустроугарска и њени савезници су сматрали да окупација почива како на међународној, тако и на државноправној, тј. унутрашњој основи. Српска правна школа се увек држала закључка да аустроугарско запоседање БиХ има међународноправно, а не државно правно обележје, тј. да је то међународноправно и отворено питање, а не унутрашње и затворено. Аустроугарска монархија је после Берлинског конгреса и одмах после окупације БиХ усмеравала поглед и преко Дрине, чекајући повољне политичке околности да своје територијалне претензије према Србији и јавно обнародује. Њене територијалне аспирације су појачане после шестог октобра 1908. када је у Бечу цар Фрањо Јозеф обнародовао указ о анексији Босне и Херцеговине. Био је то акт отвореног колонијализма који није био уперен само против народа Босне и Херцеговине већ и против животних интереса Србије и Црне Горе. Иако је бечка влада званично изјавила да је анексијом Босне и Херцеговине „територијално засићена“, радило се само о првој етапи аустроугарског продора ка Солуну и Немачке на исток. У следећој етапи планиран је рат против Србије и њена анексија или пак подела Србије између Аустрије, Бугарске и Румуније. Дакле, Србија и српски народ у целини су били мета насиља од давних времена јер је српски народ својим понашањем кроз историју показао да је доследан, и да је опредељен да се бори за своју слободу и правду и по цену великих жртава. То је у многим временима представљао препреку освајачким походима западних сила.

Након скоро 500 година тортуре и насиља од стране Отоманског царства и ратовања са њима, Срби су дочекали да виде леђа азијском освајачу као тешком болеснику са Босфора. Страх западних сила од малобројног српског народа прераста у хистерију и жељу за брзо освајање српских територија. Страх од Срба је увек постојао, без обзира што нас је било мало, јер је српско срце било јаче од  хиљада других. Услед страха да се Србија територијално не прошири, Велика Британија и Аустроугарска монархија омогућиле су стварање Албаније 1912. године.

У којој мери је пристанак на стварање Краљевине СХС, касније Краљевине Југославије могао да утиче на очување, разграђивање националног идентитета нације, и како су се према томе односили припадници ондашње интелектуалне елите?

Нажалост, стварањем краљевине СХС, Срби су своју државотворност  пренели на територије чији су становници  век били непријатељски расположени према Србима. Од тада ми пратимо како се српски национални идентитет разграђује. То је тренутак када Србија неоправдано силази са светске политичке сцене, замењује је Краљевина СХС, Краљевина Југославија, коју су многи Срби доживели као сопствену тамницу. И тако редом, све до краја века, Срби се о својој будућности скоро ништа нису питали. Српска елита с почетка XX века представљала је прави национални бисер. Сетимо се како се свом снагом борила за остваривање националних интереса целокупног српског народа, те бурних протеста у Београду након проглашења анексије Босне и Херцеговине (говор Надежде Петровић, Миће Ракића, Јована Дучића, Бранислава Нушића). Тада се нису Срби делили по регионима већ су сви били део једне породице. Данас, после више од 100 година не можемо говорити о српским  елитама са таквим поштовањем, усхићењем па чак и поверењем. Неки интелектуалци из Србије, нажалост, данас се одричу Косова и Метохије, Републике Српске и ко зна чега би се још одрекли.

Наставиће се

[/restrict]

Један коментар

  1. VESELIN VUJNIC

    POSTOVANI PROFESORE VAS OGROMNI RAD KOJI JE ZAMENIO DRZAVNE INSTITUCIJE KOJE CUTE DECENIJAM JE NESTO VELICANSTVENO I ZA TO SU POTREBNE KNJIGE POHVALE.VI STE JEDNOSTVNO NEPONOVLJIVA OSOBA KAO STO U SVIM NARODIMA POSTOJE TAKVI ALI SU RETKI.VOLEO BIH DA SE CUJEM SA VAMA.SVE NAJBOLJE.PROF.VESELIN VUJNIC

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *