ПЕТАР ПАЈИЋ (1935–2017) Од симболизма до судбине народа – песник Петар Пајић

Пише Радивоје Микић

Мада је у књижевном животу провео дуже од шест деценија и премда је своје најбоље песме написао још пре много година, он, практично, све до 2010, када је добио „Жичку хрисовуљу“, није био сврставан у песнике првог реда. Али од тог тренутка почиње Пајићев песнички успон, који је, нема сумње, стигао до врхунца 2014. године – тада је овенчан Наградом „Десанка Максимовић“, а у редовном колу СКЗ-а му је објављен репрезентативан избор песама

Мада је Петар Пајић и приповедач и писац за децу, нема сумње да ће у српској књижевности превасходно бити упамћен као песник, и то песник који је на књижевну сцену ступио у једном изузетно важном тренутку – на самом почетку друге половине 20. века. А почетак друге половине прошлог столећа је, поред осталог, и време када је настао најзначајнији књижевни покрет у српској књижевности новијег времена – неосимболизам. Међу његовим оснивачима нашао се и Петар Пајић. Али када су неосимболисти први пут као група иступили 14. 2. 1957. године у часопису „Млада култура“, само Петар Пајић и Звездан Јовић нису објавили своје програмске текстове. То је могло да значи само једно – да Петар Пајић, барем у том тренутку, није волео да експлицитно говори о својим погледима на песничко стваралаштво. Али оно што није учинио тада, Пајић је учинио много касније. Наиме, у књизи „Петак у Јерусалиму“, објављеној 2013, поред песама, срећемо и Пајићеве поетичке текстове. Само што ни овога пута Пајић не говори о свом стваралаштву, нити формулише своје поетичке ставове, већ говори о песничкој уметности и њеном значају за културу. А да је и пре тога било настојања да се Пајић усмери ка расправи о поетици, сведочи његов запис „Тренуци са Миљковићем“, објављен у зборнику „Моћ речи“. У том запису Пајић говори и о томе како га је, у једном тренутку, Миљковић питао да ли пише песме и да је он одговорио да не пише јер нема тему. „Па то како немаш тему – то ти је тема“, узвратио му је Миљковић, песник коме није било страно да у песмама говори о песничкој речи и судбини песме и песника. Готово да се може рећи да се Пајић, барем у том тренутку, оглушио о сугестију свог генерацијског друга и утемељивача неосимболизма.

[restrict]

РЕЧ, ЧОВЕК, БОГ У текстовима у којима је пристајао да говори о поезији и њеној судбини, Петар Пајић је најпре исказивао забринутост за судбину поезије: „Можемо ли се тако лако помирити са чињеницом да песништво старо колико и реч, а реч колико и Бог, почиње да изумире“, а ако почиње песништво да изумире, „изумире ли онда и реч, а са њом и човек“, наставља да умножава своја питања Петар Пајић. А он ова питања поставља и у контекст нашег времена и важних одлика тог времена: „У временима какво је ово наше, пут из душевног мрака и друштвеног амбиса могу наслутити и на њега указати само песници. Међу смртним људима њима је једино дата моћ да открију изгубљени пут ка Богу. Он се налази у самој поезији, он није изван ње, изван речи.“ Лако видљиво је свакако Пајићево настојање да поезију смести у основу духовног живота човековог и да нестанак поезије сагледа и као нестанак онога што је у људском бићу најаутентичније, онога што је синоним самог стваралачког принципа, оличеног у првом и највећем ствараоцу. И као што је Бранко Миљковић, у познатом интервјуу НИН-у из 1960. године, угађајући свом сцијентистичком нерву, тврдио да се и „Ајнштајн може препевати“, односно да и научна сазнања могу бити подстицај за правог песника, и Петар Пајић је износио слична уверења, позивајући се, додуше, на математику: „По хармонији, тачности, унутрашњим сазвучјима, математика је чиста поезија. Цела математика се римује.“ Остало је још само да се Пајић позове на чињеницу да је једну од најбољих књига о песничкој уметности, а реч је о књизи „Метафоре и алегорије“, написао наш велики математичар Михаило Петровић Алас. Али ако се није позвао на Аласа, Петар Пајић се, у једној другој прилици, позвао на Николу Теслу: „Записано је да је Тесла, једном, шетао са пријатељем будимпештанским парком, док је сунце залазило, и говорио стихове о заласку сунца из ’Фауста’. Одједном је у тим стиховима открио кључ за решење неке важне једначине која га је дуго мучила. Брзо је штапом, по шљунку, записао решење једначине, да би је потом унео у свој нотес.“ Додуше, овде је изостало оно најважније – Пајић не каже шта то конкретно повезује науку и поезију, осим што се да претпоставити да су у питању сфере имагинације и њихово укрштање. Али нешто од оволике заокупљености науком и научним принципима је, ван сваке сумње, одиграло своју улогу приликом Пајићевог опредељивања да у симболистички обојен сегмент свог песничког дела уведе посебан тип симболике, симболику воде, севера и леда, симболику кристала. Једном речи, ако је Бранко Миљковић изабрао ватру као симболичку основу свог песничког света, Петар Пајић се одлучио за други праелемент – воду и њена агрегатна стања. Релативно касно Пајић нам је открио да је у веома важном тренутку, у процесу уобличавања своје најбоље песничке књиге „Чисто доба“ („Нолит“, 1968), добио помоћ нашег најбољег критичара друге половине 20. века Зорана Мишића. Наиме, Мишић је, у периодици, запазио Пајићеве песме у којима доминира „симболика севера и леда“. Пошто је тих песама било тридесетак, Мишић је мислио да оне не само што образују тематску целину већ се могу посматрати и као поема.

МОЋ СИМБОЛИСТИЧКЕ ПОЕТИКЕ И тек када је објављено друго издање ове Пајићеве књиге (СКЗ, 1990), Слободан Ракитић је у предговору указао и на значај ових песама и на далекосежност Мишићеве сугестије коју је песник уважио. Видећи у тим песмама тзв. „акватички симболизам“, како је ову симболичку сферу означио Мирча Елијаде, Слободан Ракитић је изнео аналитички поткрепљену тврдњу да је то најбољи део Пајићевог песничког опуса, видећи, у исто време, овог песника као правог симболисту, као песника чије песме нису лаке за разумевање зато што у тим песмама „нема ничег конкретног“, већ је све што је унето у песму захваћено из песникове имагинације. А то је, нема сумње, и дало разлога Ракитићу да закључи да „поред Бранка Миљковића можда баш у Пајићевим песмама можемо наћи највише елемената симболистичких поетика“. А колико је Ракитић у праву, могу нам потврдити ставови које је Гастон Башлар изнео у књизи „Вода и снови“, ставови који се заснивају на уверењу да акватичкој симболици суштинско обележје даје потрага за оним што је првобитно и вечно, на једној страни, и ка ономе што, према тврдњама Мери Даглас, указује на значај ритуала везаних за обнову чистоте (у нашој обредној пракси шкропљење водом треба да умањи или да сасвим елиминише дејство нечистих сила), на другој страни. Како било да било, Петар Пајић је симболику воде, севера и леда користио и у обради једног тако старог песничког мотива као што је мотив пролазности (код овог песника се не само бића већ и „ствари од трајања бране“, оне желе да буду „окончане“, да изађу из материјално детерминисане егзистенције, пошто је она подложна дејству времена), а улазак у ону симболичку сферу која се означава као акватички симболизам је Петру Пајићу пружила могућност да реализује оно на шта је указао Мирча Елијаде – „вода симболише универзални скуп виртуелности“.

Симболистички конципирано певање је само један смер у поезији Петра Пајића, пошто је он далеко познатији по својим песмама са тематиком која се означава као патриотска. А кад се каже патриотска поезија, одмах пред наше унутарње око ступа Пајићева „Србија“, седмоделна песма коју песник доста дуго није могао да објави у књизи. Ова песма најпре даје увид у једну социјално-историјску ситуацију („Ја сам био у Србији / Србија је на робији“), потом осветљава саму основу националне драме („Српског вођу Карађорђа / Убио је други вођа … Сад се сваки Србин бије / са две своје историје“), да би се, врло брзо, прешло на етно-карактеролошки план („Србин само из ината / секирчетом млатне брата“), да би се песма окончала сликама пропадања и самоће старих људи („Нит се оре, нит се жање, / Србије је стално мање“; „Дувар пуко са свих страна / А у кући сама нана“). Мада дубоко патриотска, Пајићева песма је добар пример за врсту патриотизма коју срећемо код, примера ради, Јована Стерије Поповића. А тај патриотизам је познат под именом  горки патриотизам, пошто не подразумева идеализацију вољене земље. У, ван сваке сумње, патриотске песме спадају и такве песме као што је „Кад су Срби читали ушима“. Осветљавајући феномен на који су указивали и наши историчари  књижевности, чинио је то, рецимо, Светислав Вуловић, Пајић указује на огроман допринос усмене књижевности нашој култури, пошто како песник каже кад су Срби читали ушима могли смо да кажемо „да је то био неписмен народ , / ал не можемо рећи и да је био неначитан / као сада“. А Пајићеве песме као што је  „Буквар земље“ су једна разграната химна завичајном простору који је виђен као симболички адекват за читаву земљу и народ који живи у њој. Исто тако, у патриотске спада и „Вукајло Мишић“, песма која је остварена као лирска приповетка о једној знаменитој српској породици и удесу њених чланова који су више времена проводили у ратовима него у породичној кући.

САТИРОМ НА ПОЛИТИЧКУ ТЕМАТИКУ Свако од оних који су читали песме и приче Петра Пајића зна да је реч о песнику и приповедачу коме није била страна ни сатира. А сатирични елементи се посебно могу срести у песмама са политичком тематиком, песмама које су посвећене новијим збивањима у нашој земљи. Једна од таквих је и „Карневалска револуција“. Она говори о збивањима из деведесетих година прошлог века код нас и о лицемерју тзв. западних пријатеља: „Кад је на улици академик / почео да лупа у шерпу, / а професор / да дува у пиштаљку, / кад је судија за прекршаје / ставио канту на главу / кад су сви затрубили, залупали, зазвонили, / тек тада је Запад рекао: / Срби су озбиљан народ.“ Стављајући на крај песме, као поенту, запажање да „кад су сви кренули / и почели да се врте у круг, / тек тада је Запад рекао: / Срби су коначно пронашли свој пут“, Пајић је, нема сумње, желео да јасно покаже како изгледа она тачка гледишта која подразумева кретање кроз искуство које се таложило кроз читав 19. и 20. век и које као да је напуштено онда када је било најпотребније – кад смо у решавање најтежих питања кренули са много наивности и лакомислености. У веома сличном тону је испевана и „Плишана револуција“, једнако као што критички тон, овога пута усмерен на наш менталитет и навике, срећемо и у песми „Авала“, што је још један доказ да Петар Пајић никад не идеализује оно што воли, његова тачка гледишта, другим речима, подразумева да и у погледу који је пун љубави буде места и за наличје ствари и појава са којима се песник сусреће.

Песничка судбина Петра Пајића била је, у много чему, необична. Мада је у књижевном животу провео дуже од шест деценија, и премда је своје најбоље песме написао још пре много година, он, практично, све до 2010, када је добио „Жичку хрисовуљу“, није био сврставан у песнике првог реда. Али од тог тренутка почиње Пајићев песнички успон, који је, нема сумње, стигао до врхунца 2014. године – тада је овенчан Наградом „Десанка Максимовић“, а у редовном колу СКЗ му је објављен репрезентативан избор песама. После „Жичке хрисовуље“ и „Десанке Максимовић“ објављена су и два зборника критичких текстова о поезији Петра Пајића и слободно се може рећи да су ти радови допринели изградњи потпуно другачије слике о овом песнику и његовој поезији. У тренутку кад је, на самом почетку августа ове године, отишао са књижевне и животне позорнице Петар Пајић је био и потпуно остварен и релативно добро протумачен песник.       

[/restrict] быстрые займы онлайн

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *