Почетна / Култура / ПЕТАР ПАЈИЋ (1935–2017) Од симболизма до судбине народа – песник Петар Пајић

ПЕТАР ПАЈИЋ (1935–2017) Од симболизма до судбине народа – песник Петар Пајић

Пише Радивоје Микић

Мада је у књижевном животу провео дуже од шест деценија и премда је своје најбоље песме написао још пре много година, он, практично, све до 2010, када је добио „Жичку хрисовуљу“, није био сврставан у песнике првог реда. Али од тог тренутка почиње Пајићев песнички успон, који је, нема сумње, стигао до врхунца 2014. године – тада је овенчан Наградом „Десанка Максимовић“, а у редовном колу СКЗ-а му је објављен репрезентативан избор песама

Мада је Петар Пајић и приповедач и писац за децу, нема сумње да ће у српској књижевности превасходно бити упамћен као песник, и то песник који је на књижевну сцену ступио у једном изузетно важном тренутку – на самом почетку друге половине 20. века. А почетак друге половине прошлог столећа је, поред осталог, и време када је настао најзначајнији књижевни покрет у српској књижевности новијег времена – неосимболизам. Међу његовим оснивачима нашао се и Петар Пајић. Али када су неосимболисти први пут као група иступили 14. 2. 1957. године у часопису „Млада култура“, само Петар Пајић и Звездан Јовић нису објавили своје програмске текстове. То је могло да значи само једно – да Петар Пајић, барем у том тренутку, није волео да експлицитно говори о својим погледима на песничко стваралаштво. Али оно што није учинио тада, Пајић је учинио много касније. Наиме, у књизи „Петак у Јерусалиму“, објављеној 2013, поред песама, срећемо и Пајићеве поетичке текстове. Само што ни овога пута Пајић не говори о свом стваралаштву, нити формулише своје поетичке ставове, већ говори о песничкој уметности и њеном значају за културу. А да је и пре тога било настојања да се Пајић усмери ка расправи о поетици, сведочи његов запис „Тренуци са Миљковићем“, објављен у зборнику „Моћ речи“. У том запису Пајић говори и о томе како га је, у једном тренутку, Миљковић питао да ли пише песме и да је он одговорио да не пише јер нема тему. „Па то како немаш тему – то ти је тема“, узвратио му је Миљковић, песник коме није било страно да у песмама говори о песничкој речи и судбини песме и песника. Готово да се може рећи да се Пајић, барем у том тренутку, оглушио о сугестију свог генерацијског друга и утемељивача неосимболизма.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *