Почетна / БРОЈ 482 / Печат недеље

Печат недеље

У Италији споменик руском хероју

У италијанском градићу Ваљи Сото откривен је споменик руском специјалцу Александру Прохоренку, херојски погинулом у Сирији, када је, пошто се, недалеко од Палмире, нашао у окружењу исламских терориста позвао руску авијацију да бомбардује локацију на којој се и сам налазио. Идеја скулптора била је да у мермеру овековечи тренутак непосредно пре ракетног удара. Прохоренко је представљен у пуној борбеној опреми ослоњен на стену, са погледом у небо. Градоначелник Марио Пуља изјавио је да његов град високо цени борбу коју председник Русије Владимир Путин води против Исламске државе. Било је поштено да се ода почаст војнику који је свој живот дао за све нас, јер Исламска држава представља опасност за цео свет, рекао је градоначелник. „Овај херој, како не би допао руку главосеча, одабрао је да погине од ватре својих. Цео свет може да буде поносан на његов поступак“, додао је он. На церемонији откривања споменика присуствовало је више од стотину људи, међу којима су поред мештана биле и руске дипломате. Споменик је израђен од мермера који потиче из околине градића Ваљи Сото, а којим су облагане и ватиканске одаје, а направио га је француски вајар. „Он је успео да направи истинско ремек-дело“, изјавио је градоначелник. Мање копије споменика биће уручене, како је најављено, Путину и породици хероја Русије Александра Прохоренка.

Кога је узнемирио мурал Косово је Србија?

Мурал који је освануо на зиду новосадске школе „Васа Стајић“, а на коме је писало Косово је Србија – Нема предаје, одлуком школе је прекречен. На ову одлуку свакако је, како нас извештавају новосадски портали, пресудну улогу одиграо позив узнемирене мајке која је у овој „непримереној“ поруци видела потпис вандала, што, закључила је, може погубно утицати на свест младих људи, очито оних којима се на сваки, па и овај начин, поручује да је Косово некакав камен спотицања, велики пораз и мит којим је храњена и у животу одржавана страшна неман великосрпске хегемоније.
Неименована мајка малолетног дечака можда није знала да је видовданска идеја била инспирација генерацијама Срба, и да ју је кроз векове, па и данас тешко и готово немогуће било раздвојити од епске, његошевске, обилићевске па и андрићевске традиције. Такође, да порука није никакво вербално иживљавање навијачких група већ максима на којој је уобличаван српски идентитет кроз векове. Но ако поменутој мами скромно знање није дало шире увиде у наше, српско трајање, питање је зашто школа, као образовна установа није заузела став да је реч о идеји ништа млађој од српске државности, да су је интимно и јавно следили и једна Исидора Секулић, и један Иво Андрић, и генерације Срба, кроз све голготе, као лучу слободе…
Напротив, под притиском локалних невладиних организација, школа „Васа Стајић“ је прекречила мурал са образложењем да није ни била иницијатор сликања истог, чиме је обесмислила сваку идеју патриотизма и академске озбиљности и можда најспорније, овим политичким чином допринела сепаратистичким тежњама по којима најважнији комад Србије одавно више није део матице.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *