Неолиберални продукт шведског социјализма

У којој мери је долазак познатог светског произвођача намештаја омаж домаћој потрошачкој култури, а у којој опасност постмодерног капитализма по домаћу дрвну индустрију и њене финалне производе

Хтели ми или не, тек потрошачка култура је запљуснула и наше просторе, а њен симбол, боље рећи парадигма савременог светског капитализма је „Икеа“, која је ових дана отворила врата своје прве робне куће у Србији. Најпознатији шведски произвођач намештаја и кућне галантерије у Бубањ потоку крај Београда отворио је 400. објекат те компаније у свету. Тако је српским потрошачима, после 26 година од како се повукла са овог простора, поново понуђена „јефтина роба високе вредности“, по којој је ова компанија стекла светску славу и популарност.

[restrict]

ФИЛОЗОФИЈА И НАМЕШТАЈ А да би оправдали примену „демократског дизајна“, истраживачи светског ланца намештаја и „ситница које живот значе“ обавили су истраживање о навикама потрошача у Србији не би ли новим производима решили неке од уочених проблема. „Икеа“ шаље креативни тим у сваку средину у коју први пут улази, како би се упознала са различитим начинима становања и живота. Пројекат је у Београду обухватио 60 породица, којима су истраживачи улазили у станове, завиривали у ормане, отварали фиоке, мерили ћошкове, трудећи се да схвате шта им је потребно.

Управо је на тај начин концепт „Икее“ објаснио генерални директор те компаније за југоисточну Европу Стефан Вановербеке, не пропуштајући да истакне „фантастичан тим запослених“, изабран у оштрој конкуренцији јер се за 300 радних места пријавило 20.000 кандидата.

Чак се председник Србије Александар Вучић огласио ауторским текстом посвећеном „Икеи“, у којем, поред похвала шведској компанији, наводи да је „Икеа“ важна због 416 нових радних места, утицаја на повећање стандарда и квалитета живота. „Мени је, пре свега, важна због нечега на чему већ пет година инсистирам. ’Икеа’ је уз Закон о раду најзначајнији удар на застареле и превазиђене делове менталитета, на колективну лењост и непомерљивост, као и на ону животну филозофију да се чека да неко други све заврши уместо нас“, написао је председник грађанима. Подсећајући да је Ингвар Кампрад 1953. године отворио први „шоу-рум“, у градићу Елмхулту, који је бројао тек нешто више од 8.000 становника, Вучић је закључио да је у Србији могуће исто што и у Шведској. „Кампрад се борио и с грешкама из младости (био члан шведског нацистичког покрета) и с грешкама зрелог доба (алкохолизмом), али није престајао да ради. Његов Тестамент продавца намештаја, штиво на само девет страна, својеврсни је катехизис протестантског духа јер је Ингвар успео да оживи Макса Вебера у продавници намештаја“, пише Вучић. Позвао је грађане да батале снове о безгрешном друштву и компанијама, и да се баце на посао.

Међутим, ако се мало подробније анализира донекле контрадикторан концепт – шведско а јефтино – видеће се да њихово поимање јефтиног не кореспондира баш у потпуности са нашим. „Икеа“ свакако није најјефтинија у свим сегментима, и од свих осталих, али јесте у многим случајевима. Предност је и то што нуди многобројне производе исте врсте по различитим ценама. Тако, на пример, може да се купи тигањ за 300 динара, али и за 3.000, зависно од квалитета материјала и облоге. Столице се могу наћи и за 900 динара, али најчешћа цена им је између 2.000 и 3.000. Вештина је, у ствари, у маштовито и оригинално дизајнираним комадима намештаја или покућства и њиховом инвентивном аранжирању замишљеног кућног амбијента што свакако релативизује и саму цену у мору мултипликоване понуде.

ЗЕБЊА ДОМАЋИХ ПРИВРЕДНИКА И док се купци у Србији радују доласку чувене „Икее“, домаћи произвођачи намештаја са зебњом гледају у будућност очекујући да ће им продаја значајно пасти. То се управо догодило хрватским и румунским произвођачима, чија продаја је, после доласка шведског гиганта у те земље, пала за око 45 одсто. Нешто је другачије било у Бугарској, где потрошачи нису баш били очарани нордијским дизајном.

„’Икеа’ је у старту добила многе привилегије од Владе Србије: најбољу локацију, државне субвенције, јефтину сировину и радну снагу. Бојим се да ће неки домаћи произвођачи потпуно пропасти, а неки ће морати да отпуштају раднике. Швеђани ће запослити 300 радника за мале плате, а без посла лако може остати неколико хиљада људи, који су барем код нас у Новом Пазару и Тутину били солидно плаћени“, вајка се оснивач компаније „Далас“ из Тутина Џемо Шаховић.

Нови Пазар и Тутин познати су у Србији и Европи по добром намештају („Далас“, „Нумановић“, „Тахировић“, „Елан“, „Херса“…). Шаховић каже да само у ове две општине упошљавају више од 2.000 људи и да су једна од ретких здравих грана привреде која још релативно добро ради и даје посао новим радницима.

Обилазећи бившу Југославију и Балкан, Шаховић је од колега сазнао да „Икеа“ има посебан фонд за гашење домаће конкуренције, па ће домаћи произвођачи побољшањем квалитета и већом продуктивношћу покушати да и сами оборе цене. Штавише, спремни су и на сарадњу са „Икеом“, али не онакву какву би Швеђани желели.

„Они дају малу зараду и циљ им је да јефтино покупе наше дрво, да им ми режемо грађу и припремимо све, а они да избуше две рупе и скину кајмак. Очекујемо и да ће Влада Србије имати у виду колико људи запошљавамо и колику корист доносимо држави и локалним самоуправама. Нека буду уз нас макар толико колико су уз њих“, поручује Шаховић.

Милија Милосављевић, власник „Ктитора“, даје још црње прогнозе јер, како каже, у Србији се радују отварању 400 радних места иако ће 7.000 људи остати без посла. „Срамота је да држава посвети толику пажњу једној фирми. ’Икеа’ ће ценама и маркетиншки уништити домаће произвођаче. По цео дан се на телевизијама врте приче о ’Икеи’. Кад је неки домаћи произвођач добио такав простор?“, пита Милосављевић.

Јеша Ерчић, секретар Удружења за шумарство, прераду дрвета, индустрију намештаја и папира у Привредној комори Србије, каже да би држава требало да помогне домаћим произвођачима да вишак намештаја који ће настати извезу у иностранство. Ерчић подсећа да је „Икеа“, као глобална компанија која поставља златни стандард у производњи намештаја, неколико година уназад покушавала да ступи у контакт са домаћим компанијама и нађе локалне партнере који би је снабдевали својим производима. Засада, од домаћих производа Срби ће у београдској „Икеи“ моћи да купе само даске за сечење и оклагије фирме „Standard furniture“ из Ћуприје.

МИТОВИ И СТВАРНОСТ НЕОЛИБЕРАЛИЗМА Србија је у неколико последњих година, почев од 2010, више него дуплирала извоз намештаја повећавши га са 200 на 450 милиона долара, док је у исто време увоз порастао за свега 50 милиона долара, тј. са 150 на 200 милиона.

И министар трговине Расим Љајић разуме страховања домаћих произвођача намештаја због доласка „Икее“, али подсећа да се на долазак те шведске компаније у Србију чека 25 година и да је тај период био довољан да се домаће компаније припреме за то. Долазак „Икее“, према његовим речима, треба третирати као шансу за домаће произвођаче. Србија, подсећа Љајић, тренутно извози трупце, а само када би од тих трупаца правила столице и извозила њих, домаћа привреда би приходовала 260 милиона евра.

„Хајде да држава помогне домаће произвођаче да буду конкурентни. То је једна шанса. Друга шанса је да бројни мали произвођачи раде послове за ’Икеу’. Као фирма из Ћуприје која има два производа, али ти производи иду у свих 400 продавница ’Икее’ у целом свету. Сигуран сам да имамо капацитет да домаћи произвођачи могу да раде за ’Икеу’ и да задовоље врло високе стандарде“, поручује министар трговине.

Осведочени неолиберали у Србији немају разумевање за муке и страхове домаћих произвођача и против су било какве помоћи државе, све се позивајући на слободно тржиште, предузетништво, конкуренцију… Као да су услови овде и у Европи исти.

Настанак великих приватних компанија које су постале моћне само захваљујући иновативности, радиности и визији њихових оснивача, неки трезвенији аналитичари сматрају неолибералним митом и подсећају да је „Икеа“ типичан пример како постмодерни капитализам схвата и обликује „центар“ и „периферију“. Тако наводе да се управо у протестантском „центру“ (Старој Европи и Северној Америци) налази капитал, технологија, знање, банке, бродоградилишта, војноиндустријски комплекси, док се на „периферији“, у земљама Трећег света, тзв. Новој Европи и Русији, налазе тржишта, јефтина радна снага. „Икеа“, наравно, није створила такав свет, али је данас један од главних корисника таквог поретка. У 2004. години, на пример, њен приход од франшиза – продаје права на коришћење бренда „Икеа“ – износио је 631 милион евра.

Мирослав Самарџић из Зрењанинског социјалног форума подсећа да су велике шведске фирме напредовале захваљујући и економској политици социјалних демократа. „Тетрапак“ је постао светски лидер захваљујући томе што је производња млека била монополизована, свака шведска породица куповала је млеко у „Тетрапаковој“ амбалажи. „Икеа“ се развила у велику компанију тако што је опремала намештајем око милион социјалних станова грађених педесетих и шездесетих година 20. века у оквиру социјалних програма шведске владе.

Домаћа тражња, подстакнута политиком државе благостања, омогућила је раст многих приватних предузећа у овој земљи, она су често имала монополски положај, и у великој мери производ су шведског социјалног модела. Када им је њихово тржиште постало мало, ове компаније су изашле на светско тржиште где су налазиле интересовање за своје производе, али и јефтинију радну снагу.

За Самарџића је парадоксално да су приватна предузећа постала светски брендови уз помоћ државе, а кад су постала моћна, успела су да доведу у питање тзв. „Шведски модел социјалне државе“. Зашто не рећи да је „Икеа“ назив за групу компанија са седиштем у Холандији, а не у домицилној Шведској, чија је власничка структура пажљиво изграђена као мрежа офшор-компанија и фиктивних невладиних организација. Циљ такве корпоративне архитектуре је јасан: „пореска оптимизација“, односно смањивање пореске обавезе. Само у 2004. години, на пример, комбинована добит свих чланица групе „Икеа“ износила је око 553 милиона евра, а укупно плаћени порез 19 милиона, негде око 3,5 одсто. Посланичка група зелених је у Европском парламенту 2016. поднела и посебан меморандум на више од 30 страна о стратегијама групе „Икеа“ да избегне плаћање пореза у више земаља ЕУ (IKEA: Flat Pack Tax Avoidance).

На Србији није да решава европске проблеме, али поред добродошлице и хвалоспева шведском гиганту, држава преко својих институција, од Привредне коморе до Министарства привреде, треба да изађе са адекватним мерама економске политике како би заштитила домаћи капитал уложен у сектор дрвне индустрије и шумарства, самим тим и у производњу намештаја у којој у овом тренутку ради око 15.000 људи. Иначе, у догледно време неће имати ко ни у „Икеи“ да задовољи своје потрошачке потребе.        

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *