Почетна / Друштво / МЈЕСТA САКУПЉАЊА МРТВИХ

МЈЕСТA САКУПЉАЊА МРТВИХ

Бројни медији и у Србији, и у Хрватској су, извештавајући о овогодишњој прослави „Олује“, односно Дана победе и домовинске захвалности, оцењивали да је Загреб „спустио лопту“ и истицале су се „помирљиве поруке“ Хрватске. Да ли је стварно тако?

Главни херој овогодишње прославе кулминације другог полувремена затирања српског народа у Хрватској, онога што председница ове земље Колинда Грабар Китаровић назива „највећом и најважнијом победом“ у новијој хрватској историји (занимљиво би било сазнати које су то друге победе и то не само у новијој него и у старијој хрватској историји) био је новопечени градоначелник Книна Марко Јелић. Јелић је, општи је утисак, рекао нешто „заиста невероватно за хрватску политику“, дао „храбру изјаву“ због које заслужује да се пред њим „скине капа“. Је ли то Јелић постао хрватски Вили Брант и извинио се за све злочине почињене над српским народом на простору „Лијепе њихове“? Не баш. Јелић је само рекао да не види зашто се не би поклонио и српским жртвама „Олује“ и додао: „Свака жртва је жртва. Сви цивили који су страдали тежак су терет сваком нормалном човеку. Није прихватљиво омаловажавати било чију жртву – патња је патња.“ „Храбри“ Јелић, као ни било који други званичник Хрватске, није искористио прилику да се поклони српским жртвама „Олује“ која му се пружила већ сутрадан, 6. августа, у селу Уздоље крај Книна, где је Српско национално веће одржало помен убијенима.
Верујемо да би за ово што је Јелић изговорио сваки „нормалан човек“ рекао само да је то нормално, те да се тако нешто подразумева. У праву су можда, међутим, они који кажу да се ради о великом искораку и „храброј изјави“, али тиме говоре оно што вероватно нису хтели свесно да кажу – да је остатак дискурса у Хрватској испод прага нормалности. А изјава одише и управо онаквом храброшћу каква по Дучићу краси Хрвате. Тако је дучићевски храбра и председница Колинда Грабар Китаровић (њен говор у Книну хрватско крило телевизије Н1 назвало је „емотивним“) која је себи дозволила да изусти: „Надам се да ћемо једног дана бити у стању да заједно обележимо ’Олују’ као акцију која је прекинула великосрпску агресију, великосрпску политику у којој су жртве били и многи Срби и које су управо њихово локално руководство и власти из Београда истерали из њихових домова.“ Исто као што су се Срби сами клали и кували у казанима за сапун у Јасеновцу, Јадовну… С друге стране, ако су српско локално руководство и власти у Београду истерали Србе из Книна и Крајине, у чему се онда састоји „највећа и најважнија победа“ Хрватске? По Колиндиним речима испаде да је и „хрватска победа“ подједнако хрватска колико и они краљеви које својатају када их не измишљају.

ВИСОКО СПУШТЕНА ЛОПТА Ове „изјаве помирења“ ипак су кап у мору оних других, ратоборних. Емотивна Колинда Грабар Китаровић изјавила је, тако, да је „’Олуја’ однела пред собом агресорске снове о Великој Србији и донела мир и слободу Хрватској, али и БиХ те придонела сламању великосрпске политике, постизању међународног Дејтонског споразума и окончању рата“. Она је поновила став изнет већ прошле године да је „Олуја“ била „етички чиста“ (за шта су многи помислили да је био лапсус и да је у ствари хтела да каже да је операција била „етнички чиста“) и да се ради о операцији „узорно вођеној према међународним правилима ратовања чиме може послужити за пример“. „Стога, не само због војне победе него и због начина на који је остварена, смемо и требамо се поносити својом државом“, додала је. Министар одбране Дамир Крстичевић истакао је да је „операција ’Олуја’ увек, данас и за све будуће генерације симбол војног успеха и јунаштва“. О каквој се етици и јунаштву ради јасно је свакоме ко имало зна о ономе што се дешавало тих дана у Крајини. Овде се ради о величању и прослављању битке у којој је хрватска војска била десет пута бројнија од српске, у којој је хрватских и муслиманских (припадника Дудаковићевог Петог корпуса Армије БиХ) војника било више него становника Крајине и где су жртве махом цивили и то они што нису били у стању ни да беже. Најбезобразнија је ипак изјава премијера Андреја Пленковића да је „Олујом“ „спречено да се догоди још једна Сребреница“. Не желећи да полемишемо о броју жртава (пошто би било сасвим могуће да је жртава „Олује“ било исто, или више него у Сребреници), Пленковићеве речи изискују макар два питања. Прво: Да ли се један злочин може оправдати евентуалном могућношћу да буде почињен неки други, односно да ли уводимо правило превентивне правде која предвиђа кажњавање особа на основу сумње (мање или више основане) да би оне могле починити злочин. Друго питање је: Господо, колико ли сте тек Сребреница спречили Јасеновцем, Пребиловцима, Пагом и осталим српским стратиштима? Том логиком нацистима треба сваке године доделити Нобелову награду за мир, јер ко зна каква би све злодела починили људи које су побили током Другог светског рата.
Истина је да је овогодишња прослава у Книну била на далеко нижем нивоу него раније. Према извештајима, у бившој престоници Српске Крајине окупило се око 8.000 људи, а уметника који традиционално забавља хрватски пук овом приликом Марка Перковића Томпсона заменио је умеренији Парни ваљак. Преварили сте се, међутим, ако сте помислили да је усташко оргијање изостало. Оно је само премештено из Книна, како не би било баш у центру пажње, у нешто дискретнији суседни Слуњ. За разлику од Јелића, који је демонстрирао макар елементарну пристојност, градоначелник Слуња, места где је почетком августа 1941. убијено готово целокупно српско становништво (око 7.000 људи), Јуре Катић демонстрирао је искреност: „Самостална Република Хрватска није створена на неком антифашизму.“ Да не буде дилеме на којим основама је изграђена ова држава, побринула се његова публика, њих око 50.000, узвративши повицима „За дом спремни“ и песмом о усташким кољачима из Другог светског рата Јури Францетићу и Рафаелу Бобану. Иако је на прослави у Книну, са епитетом званичне и централне, уз присуство председнице и премијера Пленковића, било 8.000 домољуба, а у Слуњу 50.000, јасно је којој је пучанство дало приоритет, а јасно је и због чега – због Томпсона. Важно је забележити да усташки пир у Слуњу није био „супкултурни“ спектакл већ догађај главног тока којем је и званична власт дала легитимитет пославши тамо свог представника, министра бранитеља Тома Медведа, док је премијера Пленковића представљао жупан Карловачке жупаније Дамир Јелић. Медвед је рекао да је Хрватска „платила високу цену“ за своју слободу – „352 живота хрватских бранитеља и цивила“. Према општеприхваћеним подацима у „Олуји“ је, поред протераних око 250.000 људи, убијено између 1.500 и 2.000 цивила, што значи да Медвед међу цивилне жртве не рачуна Србе.

ЕСЕНЦИЈА ХРВАТСКЕ МИСЛИ Однос већине у данашњој Хрватској и према „Олуји“ и према усташтву може бити несхватљив обичном нормалном човеку не само у „белом свету“ него и у Србији. Суштина тог начина размишљања можда је најбоље приказана у писму једне хрватске студенткиње пренетом у неколико тамошњих медија под насловом „Студентица ’опрала’ политичаре“. Као да им је сасула некакву велику и непријатну истину у лице. О чему се заправо ради? Неименована девојка је у подужем тексту изнела своје виђење проблема што муче Хрватску међу којима се посебно истиче чињеница да „у Хрватској која је погођена Домовинским ратом 1991, Срби траже своја права“. „Те не тако давне 1991. српски агресори су извршили напад над Хрватском. То је трајало све до 1995. до хрватске побједничке акције ’Олуја’. У рату је страдало око 22 тисуће Хрвата, а нестало их је око 15 тисућа. Још дан-данас многе мајке траже своје нестале синове, још се осјећа свака рана хрватског бранитеља и свака капљица проливене крви. А Срби траже своја права у земљи коју су крвнички мучили. Траже успоставу ћириличног писма у граду Вуковару који је пао у српске руке 1991. на нечастан, неморалан, убилачки начин“, пише она. „А сад тај исти српски народ тражи своја права у Хрватској. Након свега што су они, па и њихови дједови, баке, очеви, мајке радили за вријеме рата, они се усуде тражити права.“ Еј, Срби су се усудили да траже права, ’место да ћуте, псета једна! Да не помињемо шта су то бројне хрватске деде, баке, очеви и мајке радили током рат(ов)а.
Све и да је тачна свака теза из овог пасуса, зар не би било нормално да Хрватска, као модерна, демократска, европска држава, својим грађанима обезбеди највећу заштиту људских права, па макар они припадали и једној тако „проклетој мањини“? И то наводи девојка која само неколико пасуса раније пише како је дивно имати веронауку у школи, јер се на њој „не учи о одбацивању других, свих оних који су друкчији од нас, него управо супротно, да друге треба поштовати и прихваћати, да љубимо ближњега свога, а исто тако и непријатеља“. Срби су, значи, више од непријатеља, пошто не само да их не треба љубити него им не треба дати ни њихова права.
Она истиче да већину становништва Хрватске чине Хрвати (90 одсто), а главна национална мањина су Срби (четири одсто). Да ли се студентица можда запитала како се то десило и да ли је увек било тако? Из љубави према дрвећу, нећемо овде трошити превише простора на статистике, већ ћемо само подсетити да је по попису из 1931. у Хрватској било 16,81 посто Срба, односно њих 636.518, да би после рата, 1948, тај проценат пао на 14,54 посто, односно 545.686 људи. Слично и још горе је с последњим ратом пре ког је (1991) у Хрватској било 12,16 одсто Срба (581.663), а 2011. 4,36 посто (186.633).
Студентицу с оваквим ставовима врло погађа и то што је „гледано са српске стране, сваки Хрват усташа“. „Ако случајно Хрват у својој слободној и неовисној Хрватској изађе на улицу са хрватском заставом и капом је усташа. Сваки хрватски грађанин који на утакмици узвикне ’Волим Хрватску’ он је усташа. Србе гризе то што не могу имати своју Велику Србију и што ми Хрвати имамо своју земљу на коју смо тако поносни“, верује она. Морамо признати да овде није далеко од истине, али да ли ће Срби неког Хрвата назвати усташом у великој мери зависи од тога какву заставу и капу носи, а томе у великој мери доприноси и чињеница да најчешће не узвикују „Волим Хрватску“ него „За дом спремни“.
„Највише их (Србе) боли Марко Перковић Томпсон који је хрватски домољубни пјевач. Он кроз своје пјесме пропагира љубав према домовини, вјери и обитељи. Али не, он је усташа и позива Хрвате на клање Срба. Смијешна ситуација. Ту само показују да су необразован и некултуран народ јер сватко тко је послушао бар једну Томпсонову пјесму зна да то нема везе са усташтвом“, жали се ова дама. Заиста, доказ за њене тврдње је тисућљетна Томпсонова домољубива песма „Јасеновац и Градишка Стара“ чијим је стиховима „Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара / Кроз Имотски камиони журе, возе црнце Францетића Јуре / У Чапљини, клаоница била, пуно Срба Неретва носила“ захваљујући србо-четничкој пропаганди дат потпуно другачији, неоснован (да не кажемо малициозан) контекст.
Пошто ипак нећемо заједно са Колиндом и осталима да прослављамо годишњицу „Олује“, остаје нам само да онима који то чине будемо захвални и замолимо их да што дуже истрају у томе, јер нас тако сваке године поново подсећају на то ко су и шта су, јер познато је да Срби, поред тога што су необразовани и некултурни, имају тенденцију и да заборављају и праштају.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *