Почетна / Документи / Маргиналије маргиналца – СУСРЕТИ С АНДРИЋЕМ

Маргиналије маргиналца – СУСРЕТИ С АНДРИЋЕМ

Не, са Андрићем нисам пријатељевао, него је он, са мном, као и са многима, био пажљив и љубазан. Као душеван и мудар човек, трудио се да сваком каже нешто лепо, а да то буде оно што уистину мисли. Оно друго, неповољно, критички обојено, задржавао је за себе…

Јавља ми се из Бањалуке М. Стојичић: припрема зборник сећања на Иву Андрића. Да ли бих имао нешто да приложим? Да, познавао сам га, па сам понешто забележио и објавио. Један запис, у „Муци духу“, лако сам нашао, а ово остало, чини ми се, није штампано; ако јесте, вероватно је друкчије срочено: и сећања старе и сазревају, преображавају се, тек, суштина им се не мења…

 

***

Сусрети с Андрићем, најчешће, нису имали јасног разлога ни утврђеног циља, али бих увек чуо нешто луцидно, ново или забавно. Био сам захвалан слушалац.

Међу првим сусретима, у памћење ми се урезао онај с краја 1955, или је то било крајем 1956, у сваком случају поводом наилазеће Нове године… Становао је у Призренској, на првом спрату, у гарсоњери у којој је провео Други светски рат. Децембарски дан, падао је снег. Београд се јежио од студени. Носио сам виндјакну боје лисичје коже. Позвонио сам, Андрић се појавио у собном огртачу, вероватно сам га прекинуо у послу. Почео сам да рецитујем молбу, у име „Књижевних новина“, тражећи изјаву, шта очекује од долазеће године. Уместо одговора, он ме је, брижно, упитао:

„Је ли вам хладно у томе?“

Моја виндјакна је била прилично топла, а његово питање неупоредиво топлије.

Кратку изјаву ми је, сутрадан, послао по Мири, куриру, Удружења.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *