МАДУРО ПОБЕДИО, ЗАПАД ТРАЖИ ПРЕГОВОРЕ

Суверенистички вођа надиграо прозападне пучисте

Снаге на Западу покушавају да спасу „демократску“ опозицију Венецуеле и од Николаса Мадура, шефа власти у Каракасу, траже да покрене преговоре. Пре само неколико дана преговори у Венецуели нису долазили у обзир, иако их је Мадуро тражио још у априлу ове године, у јеку последњих великих страдања

Чавезов наследник Николас Мадуро и народ Венецуеле надомак су велике победе.

Да смо на прагу таквог расплета сведочи и то што је новоизабрани француски председник Емануел Макрон послао писмо Николасу Мадуру у коме Француска, као један од лидера неолибералног света који је у савезу са венецуеланском компрадорском елитом тежио да и Венецуелу изложи злу какво је виђено у Сирији, Ираку, Либији, Украјини (а било је на помолу и у Србији), од власти у Каракасу тражи дијалог са тамошњом „демократском“  опозицијом.

После напада на власт и уличног мини грађанског рата у коме је било више од сто мртвих, снаге којима припадају Макрон и „демократска“ опозиција Венецуеле сада траже преговоре (а о томе које су то снаге говори још једна вест о Макрону: последњи јавности доступни документи, које је недавно обелоданио „Викиликс“, сведоче о неславној улози Емануела Макрона у НАТО пучу у Украјини). Пре само неколико дана преговори у Венецуели за опозицију нису долазили у обзир, иако их је Мадуро тражио још у априлу ове године, у јеку последњих великих страдања. Тада је тражена искључиво Мадурова глава и идеолошко пресвлачење Венецуеле у „демократско друштво“, у коме ће доћи до пљачке венецуеланске нафте. Чак и по цену грађанског рата. Али и поред огромних притисака, Мадуро ипак није устукнуо.

[restrict]

 Године агресије У међувремену је Николас Мадуро мудрим поступком матирао венецуеланске подизвођаче западних неолибералних пљачкашких настојања: проверио је расположење народа на изборним местима.

Тако су у прошлу недељу 30. јула у Венецуели одржани избори за уставотворну скупштину. На овим изборима учествовала је готово половина регистрованих грађана са правом гласа (чак 8 милиона 320 хиљада људи), а главни задатак уставотворног тела је да са пуним легалитетом и легитимитетом пронађе начин да венецуеланску државу извуче из кризе власти настале крајем 2015. године, када је проамеричка „демократска“ опозиција освојила тесну већину на изборима за национални парламент.

Од тада је против Венецуеле поведен још бруталнији економски рат под покровитељством Сједињених Америчких Држава (виђено и у Србији). Ова вишегодишња политичка и економска агресија је венецуеланску државу довела до границе економске исцрпљености а становништво до материјалне оскудице чији је циљ нарушавање неприкосновене популарности суверенистичке опције (недавно изграђено милион социјалних станова!), коју персонификује актуелни председник Николас Мадуро, уз вештачко креирање отпора грађана због немаштине за коју је, наводно, одговорна управо власт у Каракасу. То се, међутим, ни до дан-данас није догодило и такозвана „продемократска опозиција“, произашла из кухиње у којој је својевремено настао и „отпор“ у Србији, гурнула је венецуеланско друштво у појединим регионима земље на ивицу грађанског рата, примењујући тактику терорисања становништва и укупног друштва. Образац који је већ постао препознатљив јесте и предузимање буквално терористичких акција против органа реда (импровизованим минобацачима, ватреним оружјем и Молотовљевим коктелима) не би ли изазвали реакцију полиције или војске коју ће потом експлоатисати глобални амерички медији као доказ тобожње репресије диктаторског режима. Све ово, нажалост, звучи исувише познато.

Нафта као плен Ипак, чини се да је након вишегодишње политичке агресије са несагледивим економским последицама по венецуеланско друштво, председник Мадуро пронашао елегантан начин да одговори на спољне притиске и поврати пољуљани легитимитет. Избори за уставотворну скупштину, одржани уз широко присуство међународних  посматрача који су цео процес оценили аутентично демократским, показали су да венецуелански народ жели политички дијалог за који се више од годину дана залаже и сам Николас Мадуро. Тај дијалог, од ког је тамошња „опозиција“ бежала све време, понављајући мантру „Мадуро мора да оде“ (слично је било и са председником Асадом у Сирији, Гадафијем у Либији, па и са Милошевићем у Србији) биће реализован институционално, управо кроз уставотворну скупштину бирану на непосредним демократским изборима, са задатком да уставним изменама омогући излазак Венецуеле из политичке кризе креиране у САД.

Разумљиво, одговор Вашингтона на овакав расплет догађаја био је очекиван: још санкција за Венецуелу и њене легитимне представнике, пре свих за председника Мадура, серија нових притисака и претњи, али и одлука да се за Венецуелу одвоје нове десетине милиона долара усмерених ка „демократској опозицији“ и унапређењу „људских права и слобода“. Типично амерички. И лицемерно, будући да ови милиони америчких „петродолара“ (новца штампаног без покрића који не изазива инфлацију у САД само због тога што се међународна трговина нафтом одвија у доларима) нису опредељени за добробит венецуеланског народа, него искључиво за поткупљивање и изазивање хаоса, са планом да се Венецуела, земља са највише нафтних потенцијала на планети, насилно врати у „пре-Чавезово“ стање када су америчке нафтне корпорације (попут „Ексон мобајла“) и брокери са Волстрита уживали плодове природног богатства венецуеланске нације.

Наравно, ово богатство Венецуеланци већ више од једне деценије (од кад је Уго Чавез дошао на власт) несебично деле са другим, мање развијеним и мање богатим земљама у свом региону, тргујући са више јужноамеричких и карипских држава под преференцијалним условима (на тај начин одржавајући њихов суверенитет, такође стегнут вишедеценијском економском и политичком омчом САД), чиме се између осталог и практично остварују Чавезове идеје изречене 2012. године: „Нафта није богатство које припада буржоазији или империји већ народу Венецуеле како би га делио са другим народима у свету.“

Економска омча Економски рат који САД воде против Венецуеле коинцидирао је са настанком тзв. Исламске државе на Блиском истоку. Вештачко обарање цене нафте на светском тржишту једна је од основних полуга изазивања кризе у земљама чије економије у већој мери зависе од продаје нафте (Венецуела, Русија, Либија, Иран и др.). Вечити савезник Вашингтона преко кога је лако манипулисати ценом нафте на светском тржишту је, разумљиво, Саудијска Арабија, лојалан партнер САД за чије средњовековне методе „спровођења правде“ јавним одсецањем глава и каменовањем Бела кућа никада није имала ни најмањи коментар. Такође, посебан аспект манипулисања берзом је и чињеница да је претходних година тржиште нафте било преплављено сиријском нафтом коју је продавала Исламска држава преко још једног америчког савезника – Турске (те нафтне конвоје у окупираним деловима Сирије уништили су Руси крстарећим ракетама из Каспијског мора). Ниска цена нафте је утицала на стезање економске омче око оних држава које је Вашингтон хтео да казни због њиховог суверенизма, дакле пре свега око Венецуеле и Русије.

Суочена истовремено и са америчким манипулацијама на („слободном“) тржишту нафте и са санкцијама САД и ЕУ, Руска Федерација се релативно брзо прилагодила новонасталим условима, освајајући нова тржишта међу земљама БРИКС-а (то јој омогућава и географски положај), али Венецуела ипак није у могућности да тако брзо преоријентише своју привреду и економију, која доста зависи од поморских трговинских веза са светом (то је немогуће, између осталог, и због близине америчке Четврте флоте).

О овој економској агресији Вашингтона на поједине државе које се опиру великом хегемону из Овалне собе својевремено се хвалио и Мајкл Реган, син некадашњег америчког председника Роналда Регана, у америчком часопису „Таун хол“. У тексту из 2014. године под насловом „Путин, нафта и најлон чарапе“, Мајкл Реган пише и ово: „Пошто је нафта један од главних извора финансирања руске државе, мој отац је наговорио Саудијце да преплаве тржиште јефтином нафтом. Ниска цена нафте је условила девалвацију рубље, што је довело до краха СССР-а, до перестројке, појаве Михаила Горбачова и колапса совјетске империје.“ САД имају дугу историју економског колонизовања слободних народа и кажњавања слободољубивих нација које пружају отпор.

Овај вид економског рата против суверених држава Сједињене Америчке Државе спроводе већ деценијама, а последњих година чак и уз помоћ Исламске државе. Ипак, Русија и Венецуела су сјајни примери како велике и поносне нације брижљиво чувају свој суверенитет и слободу, упркос глобалном мешетарењу и варварској агресији најмоћније империје у историји човечанства. Све су то драгоцене лекције за слободарске народе широм света, међу којима су Срби, можда и суровије него други, били изложени спољној агресији и субверзивним активностима махните вашингтонске завереничке олигархије.  

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *