Почетна / Друштво / Косово – признање лажне реалности

Косово – признање лажне реалности

Пише Игор Мекина

Битка за Косово се преселила на терен психологије: државе које су подржале отцепљење Косова сада настоје да признање Косова од стране Србије прикажу као неважно и чак као привезак већ „завршене приче“, док пропагандна машинерија западних сила уједно покушава да испослује „психолошки пристанак“ Србије на независност Косова и у ту сврху користи утицајне српске медије и јавне личности; приде се преко полуга власти у Србији упиње да постигне потписивање „обавезујућег билатералног споразума“, чиме би Београд на мала врата признао Косово као државу

У плановима за решење „косовског проблема“ улози су веома високи, па су и у јавним расправама неистине и полуистине постале правило, а не изузетак. Државама које одбијају да признају Косово подмеће се да то не желе да учине „искључиво због својих политичких разлога“, али се прикрива да те исте државе истичу да се признању Косова противе из принципа, тачније јер би то било кршење међународног права. Наглашава се и да је признање Косова „право сваке државе“, али се прећуткује да то право не сме бити злоупотребљено за повреду територијалног интегритета матичне државе, јер је то међународни деликт. Тврди се, такође, да је Међународни суд правде (МСП) у Хагу одлучио да декларација о независности Косова није противна међународном праву, а пренебрегава чињеница да је тај трибунал испоштовао право „групе људи да на неком скупу изразе своје мишљење“ и да је помоћу правничких трикова (и захваљујући лоше постављеном тужбеном захтеву тадашњег председника Србије Бориса Тадића) одлучивао заправо само о њиховој „слободи говора“ како би тим маневром избегао да одговори на сва остала, пресудна питања. Али ни МСП, упркос том лукавству, није могао да избегне потврду резолуције 1244 Савета безбедности УН, која је и даље на снази.

Промотори косовске државности радо истичу да су „многобројна признања Косова одлучујућа за успостављање косовске државе“, а не помињу да према општеприхваћеној деклараторној теорији признање државе и број држава које су то учиниле – нема „конститутиван ефекат“ и није услов за постојање нове државе. При чему признање од стране неке државе не мора да буде доброћудан чин, него, како опомиње признати британски правник Јан Браунли, може бити „део политике агресије и успостављања марионетске државе“. Отуда многа признања могу бити доказ прихватања нове државе од стране међународне заједнице, али исто тако могу бити доказ масовног кршења међународног права. Јер уколико је и у случају Косова важила Клаузевицева кованица да је „рат наставак политике другим средствима“, онда су признања Косова после 2008. године очито искоришћена за наставак рата – дипломатским средствима.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *