Косово – признање лажне реалности

Пише Игор Мекина

Битка за Косово се преселила на терен психологије: државе које су подржале отцепљење Косова сада настоје да признање Косова од стране Србије прикажу као неважно и чак као привезак већ „завршене приче“, док пропагандна машинерија западних сила уједно покушава да испослује „психолошки пристанак“ Србије на независност Косова и у ту сврху користи утицајне српске медије и јавне личности; приде се преко полуга власти у Србији упиње да постигне потписивање „обавезујућег билатералног споразума“, чиме би Београд на мала врата признао Косово као државу

У плановима за решење „косовског проблема“ улози су веома високи, па су и у јавним расправама неистине и полуистине постале правило, а не изузетак. Државама које одбијају да признају Косово подмеће се да то не желе да учине „искључиво због својих политичких разлога“, али се прикрива да те исте државе истичу да се признању Косова противе из принципа, тачније јер би то било кршење међународног права. Наглашава се и да је признање Косова „право сваке државе“, али се прећуткује да то право не сме бити злоупотребљено за повреду територијалног интегритета матичне државе, јер је то међународни деликт. Тврди се, такође, да је Међународни суд правде (МСП) у Хагу одлучио да декларација о независности Косова није противна међународном праву, а пренебрегава чињеница да је тај трибунал испоштовао право „групе људи да на неком скупу изразе своје мишљење“ и да је помоћу правничких трикова (и захваљујући лоше постављеном тужбеном захтеву тадашњег председника Србије Бориса Тадића) одлучивао заправо само о њиховој „слободи говора“ како би тим маневром избегао да одговори на сва остала, пресудна питања. Али ни МСП, упркос том лукавству, није могао да избегне потврду резолуције 1244 Савета безбедности УН, која је и даље на снази.

Промотори косовске државности радо истичу да су „многобројна признања Косова одлучујућа за успостављање косовске државе“, а не помињу да према општеприхваћеној деклараторној теорији признање државе и број држава које су то учиниле – нема „конститутиван ефекат“ и није услов за постојање нове државе. При чему признање од стране неке државе не мора да буде доброћудан чин, него, како опомиње признати британски правник Јан Браунли, може бити „део политике агресије и успостављања марионетске државе“. Отуда многа признања могу бити доказ прихватања нове државе од стране међународне заједнице, али исто тако могу бити доказ масовног кршења међународног права. Јер уколико је и у случају Косова важила Клаузевицева кованица да је „рат наставак политике другим средствима“, онда су признања Косова после 2008. године очито искоришћена за наставак рата – дипломатским средствима.

[restrict]

ПОЛИТИКА АМНЕЗИЈЕ Они који тврде да је постојање државности Косова „свршена ствар“ и „гола чињеница“ јер власти у Приштини „држе ефективну контролу“ на територији, те да је то кључно за постојање државе, поништавају аксиом да свака нова држава, од 1945. наовамо, мора бити устоличена у складу са међународним правом. А то, према важећем обичајном праву, укључује нужност признања (отцепљеног) ентитета од стране – матичне државе! Зато они који тврде да су признања Косова неопозива не знају да су многе државе у прошлости поништиле и опозвале своја претходна, олако дата признања. Најзад, често се може чути и да је српско непризнавање Косова наставак политике „засноване на митовима“; истина је, међутим, да Србија и државе које не признају једнострано проглашену независност Косова поступају у складу са „Стимсоновом доктрином“, названом по министру спољних послова САД Луису Стимсону. Он је 1932. године устрајао у одбрани основних принципа међународног права, па је Вашингтон тада одбио да призна територијално проширење Јапана и стварање марионетске државе Манџуко.

Они који од Србије траже да Косову омогући столицу у УН у име „историјског албанско-српског помирења“ гурају под тепих чињеницу да и поједине чланице СБ УН сматрају да је отцепљење Косова директна последица (зло)употребе силе против СРЈ, а као такво представља очигледно кршење jus cogensa (основних норми међународног права). Последица незаконитог чина (употребе силе) не може да произведе законитост, па тако отцепљење Косова остаје апсолутно незаконито, чак и ако би Србија признала Косово. Са те тачке гледишта, чак ни српско признање Косова (које би било противно начелу estoppla, дакле обавезујућих једностраних изјава Србије) не би успело да „санира косовски проблем“, који је у међународној заједници никао проглашењем независности 2008. године. Иако Србија „незаконитост отцепљења Косова као резултат употребе силе од стране НАТО-а“ није ни речју поменула у процесу који је покренула у МСП у Хагу (наводно због избегавања конфронтације са Вашингтоном), ту чињеницу су уочили и анализирали, између осталих, и утицајни кинески међународни правници.

Пошто нема простора да детаљније објаснимо све горенаведено, концентрисаћемо се на три питања: Да ли споразуми склопљени са Приштином доказују да је Србија признала Косово? Какве би биле последице потписивања „обавезујућег билатералног споразума“ са Приштином? И шта заправо значи „признање реалности“, односно „државности Косова“ од стране Србије?

 

ПРИЗНАЊЕ НА МАЛА ВРАТА У вези са првим питањем све чешће је спиновање да је Србија разним актима или сусретима српских лидера са политичарима из Приштине „већ признала Косово“. То је био разлог што српска влада у председничком мандату Бориса Тадића није хтела да учествује у мултилатералним сусретима којима су присуствовали представници приштинских власти. Таква бојазан је, међутим, била без основа јер би, у супротном, Србија већ давно „признала Косово“, па би то питање било скинуто с дневног реда. Чињеница да Вашингтон и Брисел још увек траже такав гест од службеног Београда (који, бар званично, понавља да то неће учинити) доказује да признања ипак није било. Међународно право допушта бројне договоре и преговоре између матице и ентитета који је прогласио независност, а да такви контакти не подразумевају и признање. Дијалог са представницима Приштине јесте потребан, заједно са сарадњом Косова и Србије, али све то је могуће – без признања државности Косова.

Другу крајност су позиви да Србија склопи „обавезујући двострани споразум“ са Косовом. Такав акт се у Србији представља као потпуно безазлен, као један од нужних корака „на путу у ЕУ“, иако то никако није. Потписивање мултилатералних споразума, као и споразума уз посредовање ЕУ, није спорно и не значи признање Косова, али то не важи за билатералне споразуме. „Обавезујући билатерални споразум са Косовом“ био би, суштински, признање „на мала врата“. Акт који би „у ситна цревца“ одредио све релације Србије са Косовом у својим недрима крије подвалу, јер би Србија склапањем билатералног споразума са Приштином уистину признала Косово као државу, чега српска јавност не би била ни свесна. Не треба сметнути с ума да председник државе, председница српске владе и министар спољних послова, дакле свако од њих понаособ, према правилима међународног права има капацитет да својим чињењем у „форми једностраног правног акта“ призна Косово као државу. Тако би Србија могла да призна Косово „омашком“, у шта се неке земље, мецене косовске државности, и уздају. Слично је и са пристанком Србије на учлањење Косова у УН.

Коначно, шта значи „признање реалности“, односно „државности Косова“ од стране Србије? Они који тврде да је „Косово, као држава, реалност коју Србија мора да призна“ уместо што живи у „митологији да је Косово још увек део Србије“, заправо траже да и Србија погази постулате међународног права. Јер поменута реалност „косовске државе“ – није реална; у складу са резолуцијом 1244 СБ УН, али и саветодавним мишљењем Међународног суда правде, Косово није држава и постоји, као ентитет, под управом УН. Многе земље јесу признале Косово као државу, али то не мења статус Косова. Стога је признавање реалности која међународно-правно не постоји – нереалан циљ. Слично је и са фразом да већ „промена фактичног стања“ води у промену статуса неког подручја. Вера у одлучујућу улогу „промењеног фактичког стања“ често се демонстрира преко фразе ex factis jus oritur, што значи да су одређене правне последице резултат одређених чињеница. Схватање да је државност „ствар чињеница, а не права“ јесте начин размишљања из 19, а не 20. или 21. века! Амерички професор Микулаш Фабри, на пример, у својој студији признања држава, закључује да је од 1776. године па до средине 20. столећа владало уверење да је „суверенитет ствар чињеница… када је одједном постигнут, на то више не може да се утиче споља“. Аустријанац Ханс Келсен, филозоф и правник, упозорава да чињенице саме по себи никада нису извор права. Његов колега из Белгије Шарл де Вишер насупрот томе тврди да у појединим случајевима „сама ефективност постаје конститутивни елемент закона“, рецимо у случају промене граница. Али други аутори попут Александра Оракелашвилија упозоравају да пракса МСП јасно показује да „ефективност територијалних промена никада не може да буде конститутивна за правно стање“. Посебна студија МСП „о историјским заливима“ потврђује да је незаконите ситуације могуће претворити у законите, али искључиво уз пристанак законитих власника. У конкретном случају – матичне државе, Србије. С тим у вези је занимљива и реакција Херша Лаутерпахта на Вишерову монографију Теорија и реалност јавног међународног права. Према Лаутерпахтовом разумевању, нормативна сила фактицитета (die normative Kraft des Faktischen) у међународном праву представља оксиморон, „јер је тешко пронаћи било које подручје међународног права где би промењене чињенице саме по себи произвеле нов статус или правну обавезу“. Међудржавни суд правде у Хагу се тим питањем бавио више пута, али никада није одлучио да би само „фактичне промене“ могле да произведу нова права и дужности за субјекте међународног права. То је могуће само уколико потом дође до споразума међу државама.

 

ПСИХОЛОШКО СЛАМАЊЕ КИЧМЕ Оракелашвили упозорава да је „промена ’полагања права’ власништва“ на спорну територију могућа само онда када је ефективна промена „на терену“ допуњена „психолошким елементима међусобних споразума и пристанака“. Управо зато се од Србије тако упорно тражи да призна Косово, или бар склопи обавезујући билатерални споразум… Битка за Косово се тако преселила на терен психологије. Другим речима, државе које су подржале отцепљење Косова сада настоје да признање Косова од стране Србије прикажу као неважно и чак као привезак већ „завршене приче“, док пропагандна машинерија западних сила уједно покушава да испослује „психолошки пристанак“ Србије на независност Косова и у ту сврху користи утицајне српске медије и јавне личности; приде се преко полуга власти у Србији упиње да постигне потписивање „обавезујућег билатералног споразума“, чиме би Београд на мала врата признао Косово као државу. Јер без „психолошког пристанка Србије на отцепљење Косова“ или признања преко „билатералног уговора“, косовска „државност“ остаје упитна и недовршена. Зато се сада прионуло кампањи психолошког сламања воље грађана Србије како би престали да сматрају Косово делом своје државе.

Укратко, да би нека држава законито настала, њен настанак мора бити у складу са међународним правом. Обичајно међународно право и пракса чланица УН после 1945. године јасно показују да једнострано отцепљење дела територије може бити законито само ако матична држава призна такав ентитет као државу. Или како је закључила независна међународна комисија на тему конфликта у Грузији: „Изван колонијалног контекста је самоопредељење у основи ограничено на унутрашње самоопредељење. Право на екстерно самоопредељење у облику отцепљења у државној пракси није прихваћено.“ Отуда се сви који тврде да је отцепљење Косова законито јер је „независност Косова – чињеница“ и да је признање или непризнање Косова од стране Србије „неважно“, позивају на међународна правила из 19. века која данас више не важе. Косово може да буде држава само за оне земље које су признале Косово, али је са становишта међународног права то још увек „де факто режим“, и покрајина Србије под управом Уједињених нација.

Истина је да је Србији, услед нестанка њене ефективне власти на Косову, у вези са КиМ остао још „само назив“ (енг. title), али то није неважно, напротив. Косово баш зато дан-данас де јуре припада Србији, без обзира на број држава које су га признале. Припадање Косова Србији стога није мит већ правна чињеница. Сви који тврде да је „државност Косова чињеница“ и да то „не може да се промени“, заборављају на опомене професора Џејмса Крафорда да међународно право служи циљу да неке ситуације „држи отвореним“ веома, веома дуго, чак 70 (и више) година. И зато није разумљиво зашто би Београд управо сад, у по Србију неугодном геополитичком положају и тренутку, морао да прави нов „историјски споразум“ о питању Косова. Аргумент да је „ефективност власти“ круцијалан разлог због кога би Србија требало да призна „реалност“ на КиМ, побијају чињенице да друге државе, у сличном положају, нису урадиле ништа слично. Република Кипар не признаје Турску Републику Северни Кипар, као што Кина својевремено није признала Манџуко и данас не признаје Тајван, или Азербејџан који не признаје Нагорно Карабах, а Украјина отцепљење Крима и Доњецке Републике. Ефективну власт имали су и Северни Вијетнам и Бијафра, али међународна заједница те ентитете није признала као државе. „Успех отцепљења“ очито никада није био једино мерило за признање неке државе.

Херш Лаутерпахт у својим делима упозорава да успех сецесионистичког ентитета није довољан услов за признање државе и да мора матична држава пре тога да одустане „од настојања да поврати свој ауторитет“ на отцепљеном делу територије. Лаутерпахт се ослања на мудрост државног секретара САД који је 1823. године одбацио признање шпанских провинција као самосталних држава са образложењем да „тако дуго, док се Шпанија бори оружјем, уз рационалну или чак веома неизвесну могућност за успех, САД не могу признати колоније које де факто постоје, а да својом одлуком о ономе што је питање рата не погази своје обавезе према Шпанији“. Парафразирајући тај став, можемо да кажемо да тако дуго, док се Србија дипломатским средствима бори за свој територијални интегритет, питање државности Косова није одлучено, ни завршено. Управо зато су напори европских и америчких дипломата сада усмерени на уверавање Србије да што пре „прихвати реалност“ успостављену помоћу силе, и тако одустане од дипломатске борбе против отцепљења Косова.

ПРЕЧИЦА ДО ДРЖАВНОСТИ Фразе о признању реалности, односно косовске „де факто државности“ јесу у смоквин лист увијени захтеви упућени службеном Београду да призна „непостојећу реалност“ која би, да парадокс буде већи, у моменту признања од стране Србије, тим чином признања постала – права реалност. Медији, јавне личности и политичари који би да Србија што брже призна „реалност Косова“, спиновањем „државу Косово“ представљају као стварно постојећу како би издејствовали чин захваљујући којем би Косово „ретроактивно“, преко српског признања, заиста постало држава. Да ли Србија то жели да учини, какве би биле користи или штете од тог чина, то је питање за српско руководство и њене грађане. Мада није наодмет имати на уму да од 1945. године па до данас ниједна држава која је била суочена са сецесијом није признала једнострано отцепљење. Примера успешних отцепљења зато после 1945. године практично и нема, изузев Бангладеша, који је посебан случај. Уколико би Београд пристао на „историјски компромис“ са Приштином, и ако би тај укључивао признање Косова (и то без икаквих концесија Србији од стране међународне заједнице, која се прави невешта „јер се ради о унутрашњем дијалогу на релацији Београд–Приштина“), онда би Србија постала прва таква држава у савременом свету.

Поред позитивних последица (бржи напредак ка ЕУ, похвала администрације Доналда Трампа…) такав потез би несумњиво имао и оне негативне, попут губитка (досадашњих) савезника у свету, стицања епитета земље која допушта кршење међународног права и која је спремна да жртвује властити интегритет због приближавања ЕУ, те других материјалних погодности, а све то би могло да подстакне ланац нових покушаја подривања интегритета Србије. Није тешко докучити да би многе државе такав поступак Србије схватиле као реакцију на примену силе од стране НАТО-а и САД у циљу прекрајање међународно признатих граница уз накнадни пристанак саме жртве, што би водило у даље растакање међународног права и поретка. Нема сумње да је данашњи положај Србије изузетно тежак. Као што нема сумње и да је патријарх Иринеј препознао једноставност дилеме хоће ли Србија сматрати Косово „силом отетим“, или поклоњеним. Слово међународног права не оставља недоумице; оно што се силом узме, то може и да се врати, а оно што се некоме поклони, то је занавек изгубљено.        

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *