Како се калио имиџ српске трубе

ТРУБОМ У СВЕТ: ГУЧА 2017

И ове, као и сваке године у августу, од лета 1961, одржан је Сабор трубача у Гучи. Некадашњи Драгачевски сабор трубача постао је музички симбол националног  културног идентитета… Аустријанци имају  Моцарта у Салцбургу, Срби имају Бобана Марковића у Гучи…

Годинама се калио имиџ Гуче, идеал оних који су жељни мита о дивљем Оријенту. Труба и њена национална мисија нарочито постају приметни на јавној сцени деведесетих година, уз свесрдну асистенцију филмова Емира Кустурице и музике Горана Бреговића. Од скромног такмичења за најбољу трубу и трубачки састав Гуча је, вођена логиком брзе зараде, нарасла на неколико дана ића, пића, игре на столовима (углавном чочека) и свега онога што западни туриста не може да доживи код себе, али може на „дивљем“ Балкану.

[restrict]

КО РАЗУМЕ ГУЧУ – РАЗУМЕ И СРБИЈУ Гуча је виђена као концептуална опозиција фестивалу Егзит, који је репрезентован као слика боље стране Србије, блиске европским вредностима. Кроз Гучу су продефиловали многи политичари, углавном ради сакупљања популистичких народних поена, јер некако временом труба постаје српска труба, симбол српског културног и националног идентитета, а фестивал у Гучи се у медијима представља као нешто суштински и оригинално домаће. Тако дођосмо и до вести од пре неколико дана, а која се у нека друга времена свакако није могла провући у медије, да председник Србије Александар Вучић и председавајући Комитету за спољне послове Европског парламента и известилац Европског парламента за Србију Дејвид Макалистер, на велику општу жалост, нису стигли у Гучу приликом Макалистерове званичне посете Србији. Руси би политичара одвели на балет Чајковског у Бољшој театар, ми наше госте водимо на „дрмеж“ на ливади. Да ли је ово у складу са изјавом Војислава Коштунице из 2006: „Ми изражавамо радост и тугу трубом, рођени смо уз звуке трубе, и сахрањени уз њих. Гуча је српски бренд, вредност која може репрезентовати Србију у свету. Они који не могу разумети и волети Гучу, не могу разумети Србију…“

Иначе, труба се код нас појављује касно, почетком 20. века. Наши национални инструменти фрула, свирала, двојнице, дудук, у новије време, под ромским утицајем и појаве Музике света, постају труба, хармоника и виолина. Колико се о нашем музичком наслеђу нисмо старали, толико други јесу. На пример, у Бугарској постоји факултет посвећен традиционалној музици, заједно са мајсторским радионицама у којима се праве народни инструменти. Код нас је израда инструмената запостављена, па наш најбољи фрулаш Бора Дугић сам прави своје фруле. Зaхвaљуjући Joсипу Кoмљeнoвићу Жигину Филипу, пoзнaтoм грaдитeљу нaших нaрoдних дувaчких инструмeнaтa, фрулa, oкaринa и кaвaл нa нaшим прoстoримa дoбили су пoтпунo нoву димeнзиjу. Али то су усамљени појединци.

АМАТЕРИ БОЉИ (ЧУВАРИ) ОД ИНСТИТУТА У свету се народи брину о свом нематеријалном културном наслеђу, где припада и музичка традиција, па је УНЕСКО донео 2003. године Конвенцију о очувању нематеријалног културног наслеђа са циљем испитивања како се приступа чувању и промовисању елемената нематеријалног културног наслеђа у земљама света. У Србији се деценијама аматерска културно уметничка друштва и фолклорни ансамбли баве традиционалном народном музиком Србије као чувари баштине. На посебним догађајима, али и на концертима, културно-уметничка друштва и фолклорни ансамбли представљају свој рад у области народне културе. Буџет Министарства културе Србије увек врло скромно финансира ове чуваре баштине, али је био доста дарежљив према профитном фестивалу који се по скоро свим мерилима не сврстава у праве културне манифестације, него је жесток провод с много пића, све оно што већ дуже време нема везе са фестивалима или културом.

Трубачи су постали незаобилазни детаљ матурских свечаности, рођендана и свадби оних који држе до себе. До вртића још није дошло, али назире се и то. Много отровних коментара изазвао је плес матураната на музику кадрила у општинама Србије, али није скакање у фонтану уз музику Бреговићевог Калашњикова. Да бисмо се повезали са светом, на чему се упорно и често безуспешно ради, не би требало да постанемо Куба за Американце у време Батисте. Све опције треба да су отворене, а не само припадност разулареном Оријенту. И мазурка и коло. И чембало и двојнице. И све оно између. Платон је тврдио да се по стању музике може одредити стање једне земље. Уз пуно разумевање за поклонике трубе и обожаваоце Гуче, надајмо се и да нећемо дозволити да нам Гуча и трубачи на сплавовима буду једини репери по којима нас свет препознаје. 

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *