Када НАТО рекламира нацисте

ФИЛМСКА „ШУМСКА БРАЋА“

Осмоминутни филм „Шумска браћа – борба за Прибалтик“ (Forest Brothers – Fight for the Baltics), у коме се приказују нацисти из три прибалтичке државе као борци за слободу од 1944. до 1953. године, када су се борили против СССР-а, изазвао је велики интерес европске и руске јавности, како за саму „шумску браћу“, тако и за бројна друга питања, а посебно за аутора (НАТО) и сам контекст

Замислите када би НАТО, или било која друга слична слободарска и демократска организација снимила филм у којем велича „херојску борбу хрватских усташа“ који су  против „окупационих југословенских снага“ водили жестоке борбе чак 16 дана дуже од нациста (до 25. маја када је пало последње усташко упориште Оџаци у Посавини), а „крвави герилски рат“ наставили још две године. Иако овај сценарио делује немогуће, управо се то десило. Додуше не са, како се показало недовољно ватреним, храбрим и истрајним усташама који су пружали отпор само 16 дана, односно две године дуже од нациста, него са далеко фанатичнијим (да, и то је могуће) борцима из три балтичке републике.

Бивши припадници „балтичких легија“, односно 15, 19, и 20. Вафен СС дивизије у очима НАТО-а од краха Трећег рајха 9. маја престају да буду припадници „злочиначке организације“, за шта је СС проглашен на исходу Нирнбершког процеса, и постају „партизани“, борци за слободу. И то без обзира на то што су се чак и немачки СС, Гестапо и Вермахт згражавали због њихових злочина почињених над руским и јеврејским грађанима, као и припадницима других „непожељних“ мањина (баш као и што су се многи немачки и италијански званичници згражавали због оних усташких над Србима) од јуна 1941, па до самог краја рата. Тих 50.000 „партизана“, како тврди НАТО, отишло је у шуму да се бори „против совјетске окупације“, јер су страховали да ће због политичког неслагања са комунизмом бити послати у сибирске логоре, а не због тога што су били есесовци. Већ је довољно страшна општепозната чињеница да су САД после Другог светског рата пружиле уточиште бројним осведоченим ратним злочинцима са простора Литваније, Летоније, Естоније и Украјине и користиле их за борбу против Совјета (о овоме, на пример, врло детаљно пише бивши амерички тужилац и бивши војни обавештајац Џон Лофтус у својој књизи „Нацистичка тајна Америке“, видети „Печат“ број 343), али садашњи труд НАТО-а да ове људе прогласи некаквим херојима и борцима за слободу још је страшнији. Најзлокобније је, међутим, што се ови злочинци представљају као претеча данашњих специјалних снага три балтичке републике и што су оне „баштиници њихових светлих традиција“.

[restrict]

БАЛТИЧКА РАДОСТ Прибалтичке државе, тачније владе три државе су поздравиле филм, посебно у моменту ширења присуства међународних војних снага у региону (Enhanced Forward Presence) због наводне опасности од (поновне) руске агресије. „Шумска браћа“ су у овом контексту претече садашњих војника који треба да спрече „руску окупацију прибалтичких држава“. Руске власти и медији, насупрот, жестоко су реаговале због „отвореног величања прибалтичких нацистичких колаборациониста“.

Друга сензација је ауторство филма. Скандал око спорног НАТО остварења о „шумској браћи“ још није утихнуо, као и „чуђење“ зашто НАТО одједном промовише нацизам, а појавили су се нови, ништа мање зачуђујући подаци. Наиме, активно учешће у снимању филма узели су војни стручњаци из Асоцијације „Летонски војник“, односно човек познат као „есесовац из дечјег вртића“ – Нормунд Ерумс. Ерумс је неколико година пре настанка НАТО филма о „шумској браћи“, 16. марта 2012. године, изазвао пажњу светске јавности, када се у једном дечјем вртићу појавио у СС униформи са нацистичким симболима, оружјем и опремом тог времена, и малишанима говорио „о патриотизму“, односно о потреби протеривања Руса из Летоније. Ерумс ради, да трагедија буде већа, у државној полицији. Скандал је прешао границе Летоније, а о њему су писали и руски и израелски и западни медији. „Есесовац из вртића“, како је назван актер овог догађаја, није одговарао за ово величање нацизма и злоупотребу деце у пропагандне сврхе, нити за изазивање националне мржње, а сада се нашао у вихору другог скандала, под „кишобраном“ НАТО-а, па самим тим и ван домашаја правосуђа. Да све буде јасније о владајућој клими у Летонији, навешћемо актуелну крилатицу која много казује о јавном мњењу ове прибалтичке државе: „НАТО, државна полиција и СС јединице су заједно и зато су непобедиви“!

Своје негативно мишљење о поменутом филму, као и протест, изразили су представници Русије у НАТО-у, истакавши да се ради о војницима („шумској браћи“) који су ратовали у саставу СС јединица за време немачке окупације прибалтичких држава, а „филм представља отворени покушај фалсификовања историје и слављења бивших бораца СС јединица и националиста, при чему се све поставља у актуелни контекст ширења нетрпељивости и подстрекивања на рат са Русијом“. Овакав закључак Руси су извели, између осталог, и због НАТО-овог коментара уз филм: „Ово је историја о ’шумској браћи’ који су се борили са Совјетском армијом после завршетка Другог светског рата.“ Истина, када се погледа остварење, јасно је да аутори нису штедели симпатије према „шумској браћи“, као и мржњу према Русији. 

Огласило се и Министарство спољних послова Русије јавним позивом да НАТО „прекине да фалсификује историју“, јер су „шумска браћа“ доказано били нацисти и извршили су многе злочине самостално или у саставу немачких јединица.

Наравно, има и оних, пре свега на Западу, који сматрају да се једноставно ради о грешци, односно да се у НАТО-у појавила „нацистичка кртица“ која покушава да представи Трећи рајх као позитивну творевину. Они изражавају наду да ће тајне службе Алијансе спровести истрагу и казнити „кртицу“. Но, према понашању НАТО званичника мале су шансе да се „есесовац из вртића“ или било ко други казни због величања нацизма, јер ако се зна да је овај војни пакт подржао, током разбијања Југославије, усташе, балисте и друге балканске нацисте, што је поновио и у Украјини, онда је вероватнија истина коју излажу Руси – да НАТО нацисте и националисте из бивших совјетских република сматра „корисним идиотима“, које би радо пустио да сада ратују против Русије, те се врши медијска и психолошка припрема за почетак агресије, а ексцеси заправо воде томе.

ИСТОРИЈСКИ ПОДАЦИ Тему „шумске браће“ раније је обрађивало мало историчара, али она доживљава прави бум од како је смишљено да може бити врло корисна алатка за придобијање јавности у циљу борбе против Руса. Пре НАТО филма на летонском државном радију емитована је емисија „Ко су била ’шумска браћа’?“. Емисија и тема коју обрађује у жижу интересовања вратила је период од 1944. до 1953. године не само балтичких држава него и шире јавности. Наравно, летонски радио представио је „шумску браћу“ као „борце за слободу“, баш као што је то учинио и НАТО.

Ипак, неспорне чињенице недвосмислено указују да је балтички и натовски однос према овим формацијама пука пропаганда и кривљење историје зарад остварења себичних и кратковидих политичких циљева. Језгро и већину „шумске браће“ чинили су, као што смо већ навели, припадници бивших СС дивизија. Међу њима било је и специјално обучених диверзаната којима је Берлин дао задатак да тероришу становништво и војску дубоко иза линије фронта. За разлику од њихових немачких сабораца ангажованих на територији Немачке у оквиру операције „Вукодлак“ (Wehrwolf), литвански, летонски и естонски терористи су се звали „Ловци“ и „Дивље мачке“. Сада се заборавља њихова нацистичка прошлост и све фокусира на период после Другог светског рата…

Према подацима руског Фонда „Историјско сећање“, „шумска браћа“ су одговорна за смрт укупно 25.108 цивила (укључујући и жене и децу), од чега у Летонији 22.013, Литванији 2.208 и Естонији 887. Поставља се и питање зашто НАТО у филму ниједном речју није поменуо улогу припадника „шумске браће“ у „коначном решењу јеврејског питања“, јер подаци говоре да су били антисемити и одговорни за страдање бројних Јевреја током Другог светског рата.

Формални циљеви „шумске браће“ били су обнова независности Литваније, Летоније и Естоније, која је трајала од 1918. до 1940, али у пракси радило се о пуким терористима, а неретко и разбојницима, пљачкашима и силоватељима. Докумената о њиховим злоделима има напретек.

Но после осмоминутног НАТО филма о „шумској браћи“, Прибалтик и дешавања на Западу после Другог светског рата постали су опште место у јавном дискурсу, а резултат готово свих „анализа“ је ревизионистички став да се ради о „борцима за слободу“, онима које Запад није после рата успео да заштити од „совјетских крволока“, па сада мора да исправи ту неправду у односу на руску претњу. Рудолф Херман из швајцарског листа „Ноје Цирихер цајтунг“ у том духу констатује да су се „шумска браћа“ борила у свим прибалтичким државама неколико година после окончања Другог светског рата, а најбројнији су били  у Литванији. Отпор је престао, констатује Херман, не без разочарања, после 1953. године, услед великих губитака, болести, старења бораца, али и амнестије које су совјетске власти прогласиле за све што се предају (а то су бројни припадници „шумске браће“ једва дочекали).

Одмах после распада СССР-а почела су разногласја у оцени улоге коју су играла „шумска браћа“. Док су их Руси сматрали нацистима и издајницима, у прибалтичким државама почело је њихово величање и трансформација у борце против совјетског тоталитаризма, а за слободу и демократију. Кључну улогу у овом преображају свакако је имао НАТО, без чије подршке би све ово било немогуће. Интерес НАТО-а и русофобног дела Запада је да потомци ових „партизана“ крену путем својих предака и заједно са „међународним снагама“, односно НАТО-ом поново покрену агресију на Русију. Да трагедија буде већа, мноштво западних медија овај НАТО филм оцењује, укључујући и поменути швајцарски лист, „као медвеђу услугу прибалтичким државама“, јер је заузео страну пре него што су историчари изнели аргументе о свом виђењу „шумске браће“. Уместо тога одмах се кренуло у пропаганду „браће“ као „бораца против совјетског тоталитаризма“, јер се „неком“ жури. Најбољи пример је чланак литванског портала IR, који сабирајући речено око НАТО филма о „шумској браћи“ стаје у њихову одбрану и закључује да је Русија ипак наследница СССР-а, како духовно, тако и етички, тако да не чуди што оптужује „браћу“ која су се „борила за слободу“.

Поједини летонски медији се чак позивају на документа америчких обавештајних агенција о „шумској браћи“ из периода од 1940. до 1950. и делимично из 60-их година прошлог века који су доскора носили ознаку „строго поверљиво“. Из њих се види да се ради о сарадницима и припадницима нацистичких јединица (Вафен СС) који су се нашли пред избором да их зароби Црвена армија или да наставе самосталну борбу. Резултат тога била је појава „шумске браће“, герилског покрета различитог обима и снаге који је одбио да преда оружје и повео борбу против совјетске власти. Ово је одговарало САД, те су подржавале „шумску браћу“, а сви извештаји о њиховој „борби“ агенти ЦИА завршавали су речима – „борба се наставља“.

Групе су чинили војници и официри који су се до краја Другог светског рата борили у саставу нацистичких јединица, а по слому Хитлерове Немачке заузели су различити став према новој реалности. Део припадника „шумске браће“ био је носилац снажне антикомунистичке идеологије и вере у Запад, док су други били мање-више (не)организовани криминалци.

Идеологија „шумске браће“ почивала је на уверењу да ће Запад брзо заратити против СССР-а. Али пошто рат није почињао, губили су мотивацију, посебно јер су службе безбедности СССР-а трагале за њима и успевале да их ликвидирају. Како је време одмицало у прибалтичким државама совјетска власт је ојачала, те је било све мање простора за „шумску браћу“. На другој страни појавиле су се и болести, деморализација, велики губици у бесмисленим акцијама, те је већина бораца „шумске браће“ поверовала позиву министра унутрашњих послова Августа Еглитиса да сви који се предају могу мирно да оду својим кућама, што су власти углавном испоштовале. Неки борци „шумске браће“ почели су и да сарађују са властима и потказују саборце који се нису предали. Такви су на крају похватани, при чему су официри добили различите затворске казне (од пет до 25 година), док је само руководство „шумске браће“ добило благе, скоро симболичне казне – само пет година робије.   

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *