Почетна / Култура / Допинговање лажи о допингу

Допинговање лажи о допингу

Документарни филм „Икар“

Амерички документарни филм о допинговању спортиста „Икар“ тренутно заокупља пажњу гледалаца широм света, а прогнозирају му и барем номинацију за предстојећег Оскара. Главни залог за све хвалоспеве и блиставе прогнозе нису лажи које разоткрива, већ пристрасност и лажи које прикрива

Документарни првенац у маленом ауторском опусу америчког аутора Брајана Фогела „Икар“, који је зимус освојио специјалну награду жирија на угледном Санденс фестивалу, такозвано признање „Орвел“, последњих је недеља присутан у, најпре, сајбер-свету пошто га је откупио и емитовао „Нетфликс“. Гледаоци су показали такво одушевљење овим филмом да је постао један од најбоље оцењених документарних наслова од стране публике. Очекује се да ће сасвим сигурно бити у најужој конкуренцији и за Оскара. Шта је толико одушевило све који су га гледали? Или, хајде, скоро све.

Документарни трилер с тешким конотацијама „Икар“ се хвали да је храбро, непристрасно и целовито напао опасни руски државни систем вишедеценијског допинговања њихових спортиста током припремања за највећа такмичења. До тог се кључног тематског опредељења дошло скоро спонтано, практично успут. Трилер документарац Брајана Фогела, наиме, почиње, желећи да делује и да је настао из тих, наводно сасвим других порива, као прича о томе како је Брајан, иначе аматерски такмичар у бициклизму, пожелео да има боље резултате. Револтиран ситуацијом у том спорту после допинг скандала најчувенијег бициклисте свих времена Ленса Армстронга, а у жељи да докаже како допинговање утиче на спортисту, Фогел је пред камерама спровео циклус специјалног третмана допинговања који је требало да и њега уведе у врхунске бициклисте. Тако је пред своје камере довео харизматичног Руса Григорија Родченкова који је пристао да га проведе кроз цео мучни програм допинговања. На крају тог циклуса узимања хемијских помагала Фогел, међутим, не само да није постао врхунски бициклиста већ је на захтевној аматерској трци на којој учествује сваке године остварио лошији пласман него раније када није био допингован!

Али уместо да се документарац ту потпуно распадне и гледалиште разочарано побегне од филма, „Икар“ тек тада за многе постаје занимљив. Претвара се у прави трилер с тешким политичким конотацијама. Поменути Григориј је, наиме, како се испоставља, нико други него шеф московске лабораторије која је заправо тамошњи антидопинг центар. И баш он постаје његов гуру за допинговање, а онда, напрасно, без било каквог објашњења, па и макар мало јасне мотивације, он одлучује да пред Фогеловим камерама постане главни сведок и денунцијант вишедеценијске завере „на највишем нивоу“ којој је био циљ да Русија стално производи армију врхунских допингованих спортиста. Тај је скандал у стварном животу избио прошле године и умало није довео до тога да се олимпијске игре уопште не одрже у Русији или да макар са њих буду протерани руски спортисти. Григориј је „отворио срце“ на ову тему и постао нека врста америчког агента који је свој уносни посао и врло важни и утицајни положај у светској хијерархији антидопинг науке и борбених јединица у најмоћнијој лабораторији за доказивање и сузбијање допинговања, смештеној у Москви, подредио обелодањивању страшне истине, уништењу своје каријере, угледа своје земље и њених спортиста. Да, другим речима, без уверљиве мотивације за такав чин (баш је деценијама чекао Фогела и његов филм!?), одустане од свега што има и што је постигао, од посла, положаја и утицаја, чак и од сопствене породице и да пошто је открио све државне завере, па и убиства од стране, разуме се, КГБ-а (иако се више не зове тако), остане као „заштићени сведок“ у Америци у коју је доспео сасвим легално, путујући из Русије без икаквих проблема од сопствених, како се у филму у више наврата потенцира – „до самог врха корумпираних власти“. Све је то наглашено присутно у лажно напетој трилер драматургији „Икара“ који је у развоју једне друге приче израстао у наивни, али ништа мање опасни и чак безобразни политички памфлет у функцији антируске пропаганде.

Свепостојећи стандард лажи Рус Григориј Родченков је у филму буквално пред камерама постао дисидент, издајица земље, а онда и од Америке заштићени сведок. Све то јер је признао да не да није радио свој посао као руководилац антидопинг агенције коју је предводио годинама, већ да је био главни покретач свих допинг програма руских спортиста, посебно оних који су се спремали за олимпијаду у Сочију. Своје је кључно учешће у овој ујдурми објаснио наређењем „са врха“ које није могло да се одбије. Сасвим је јасно да је као наредбодавац за допинговање спортиста означен председник Путин који је прво одликовао Родченкова, а онда га наводно сменио и преко агената Обавештајне службе припремао за тајни одстрел. По мишљењу Родченкова и аутора филма Фогела Григориј је у последњи час пребегао у Сједињене Државе, изјадао се „Њујорк тајмсу“, и уз помоћ америчких власти „нестао негде“ у оквиру програма за заштиту сведока. Родченков је, занимљиво, у више наврата током филма откривао своју одушевљеност чувеним романом Џорџа Орвела „1984“, те је стално цитирао познате реченице из тог штива. Чак је и аутор подлегао важности ове параболе па је поентирао обојивши финале свог филма Родченковим тужним описом стања у Путиновој Русији које се ништа није променило још од времена када је Орвел, надахнут збивањима иза гвоздене завесе, и написао „1984“. Григориј је избацио у први план Орвелове мисли о људима који су принуђени да живе по двоструким аршинима у сопственом уму. Односно да живе лаж, праве се да је она једина истина иако знају да није, а да је онда прихвате као једину истину иако и даље, наравно, свакако знају да је она лаж. То специфично стање духа народа под режимом који живи у лажима и од њих, Родченков и Фогел су пронашли у савременој Русији управо га доказујући државним активностима у вези са допинговањем њихових олимпијаца и потом бруталним заташкавањем да су то радили. Откривањем ове појаве Родченков није, међутим, ништа променио. Није јер је систем двоструких аршина и паралелних „истина“ управо свепостојећи стандард који се примењује деценијама на том Западу у који је пребегао. Диктат демократске диктатуре је баш то што је Орвел рекао о животу у лажима. Једина је разлика што данас наводно можете без последица да говорите о томе, чак и да снимате филмове. Наћи ће се већ неки демократски и питоми начин да будете ућуткани и дискредитовани.

У оквиру великог „система лажи“ аутор је успео да испусти чињеницу да нису само руски спортисти до успеха и медаља дошли уз помоћ допинга. И те како је та појава распрострањена и широм осталог света, укључујући и све западне демократије. То није стало у његов документарац пошто је у филму Сотона пронађен, како и доликује, у руском председнику Путину. Да њега нема нико, дакле, нигде не би био допингован и у спортовима би владала идила поштења и спортског фер-плеја. Тужно је, наиме, да је Фогел изабрао да на овај начин „поентира“ у последњим кадровима свог филма (или је можда тачније ако се каже Родченковог будући да делује да је био и протагониста и аутор свега што је у њему изречено). Могао је да се уздигне на далеко веће висине. Као и Икар. Чак и да буде опрљен сунцем, и падне на земљу, али да постане неко чији је пад изазвао тресак што све мења. Да отвори Пандорину кутију допинговања у целом свету, јер она и обухвата цео свет. Не само онај о којем филм говори. Овако „Икар“ делује као мизерно и наивно обрачунавање са Путином и то најпре као освета за његово удомљавање Сноудена који је открио важне и веома озбиљне тајне што су криле све стране на политичкој мапи нашег света. Фогел је био одлучан да буде искључив и сасвим јасно опредељен о питању порекла оних које је у свом филму обележио као лоше момке. И то с посебним задовољством! За то време, као и после, па и данас, а свакако ће то бити и сутра, допинговање се наставља. Свуда. И пред очима свих нас, па и оних који би наводно требало да то контролишу. Баш као што је било и пре овог филма. Пропустио је аутор да каже и како заправо никога није ни брига што се у спорту до медаља долази допингом. А то је у ствари морала да буде права тема „Икара“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *