Црногорски само за по кући

Пише Веселин Матовић

То што Конгресна библиотека из Вашингтона, односно Комитет за стандардизацију ИСО 629-2, упорно одбија да изврши међународну кодификацију тзв. црногорског језика, с образложењем да се „посебни кодови додјељују на основу лингвистичких разлика, а не на основу политичких или географских“, није никакво изненађење. Посебан кôд немају ни „амерички енглески“ ни „аустралијски енглески“, па када немају они, како може имати тзв. црногорски?

Конгресна библиотека из Вашингтона није донијела одлуку о одбијању да изврши међународну кодификацију тзв. црногорског језика зато што има посебан интерес да чува интегритет српског језичког простора него напросто зато што су чланови њеног Комитета, служећи се здраворазумском логиком, и поштујући свој научнички интегритет, урадили оно што им је била обавеза. Комитет је, за утјеху молитељима, понудио варијантни кôд „црногорски српски“ – СРП-МЕ – за наводну „варијанту српског језика која се говори у Црној Гори“, премда ни та понуда не одговара језичкој ситуације на овом простору. Питање је постоји ли варијанта српског језика „која се говори у Црној Гори“? Данашњу Црну Гору покривају два велика дијалекта српског језика: источнохерцеговачки и зетско-сјенички или зетско-рашки, који се простиру далеко изван њених граница, тако да на овом простору не постоји никаква језичка посебност која би се могла сматрати језичком варијантом, а камоли посебним језиком. Да су „ковачи“ тзв. црногорског језика стандардизовали, на примјер, подловћенске говоре, који, додуше, не покривају ни једну трећину Црне Горе, али највише одступају од српског језичког стандарда (двоакценатски и четворопадежни систем), онда би се, евентуално, могло говорити о некој црногорској варијанти српског језика. Али они то нијесу учинили, него су збрзали некакву нову назовистандардизацију источнохерцеговачког дијалекта, који је одавно стандардизован као српски књижевни језик, и то именовали као црногорски језик. Нови стандард нити је нови језик, нити варијанта постојећег језика уколико не стоји на посебној дијалекатској основи, тако да, све док новоцрногорски језикословци не смисле нешто ново, некакав језик који ће се у довољној мјери (по комуникативном критеријуму) разликовати од стандардног српског језика, сва обраћања Конгресној библиотеци биће им узалудна.

[restrict]

ОМЧА ЗА ЕГЗЕКУЦИЈУ Треба знати да је којим случајем било обратно, да је Комитет признао посебан кôд тзв. црногорском језику, све што је штампано и што ће се убудуће штампати на српском језику у Црној Гори, тачније све што би имало каталошку ознаку Националне библиотеке Црне Горе, појављивало би се у међународном систему кодирања под одредницом „црногорски језик“, без обзира на то да ли је одређени текст написао неко ко се национално и језички идентификује као Србин или Црногорац, говорник српског, или као Црногорац, говорник тзв. црногорског језика. Та омча за егзекуцију имена српског језика одавно је спремљена у институцији која носи име Ђурђа Црнојевића (оног Црнојевића у чијој се штампарији штампа, прије пет вјекова, прва књига на словенском југу, управо на српском језику и ћирилици), и само се чекао дан када ће је затећи Комитет за стандардизацију ИСО 629-2. На срећу, та установа није пристала да буде џелат у служби црногорских културоцидних претензија.

Напротив, Комитет је изричито оспорио територијалну (читај: државну) идентификацију текстова у библиотекарству, јер се, како рекоше, „језик неког дјела не може одређивати на основу мјеста у ком је објављено“, и да они желе да „спријече такву опасну праксу којом се ремети политика категоризације, и тако осигурају стабилност и континуитет у систему кодирања“. Друкчије речено – да им се не би поновила лудост учињена у договору с Народном библиотеком Србије, приликом раздвајања заједничког кода за српскохрватски језик на српски и хрватски, па се све што је на простору бившег српскохрватског језика штампано латиницом у међународном кодном систему појављује под ознаком hrv – хрватски језик.

Овим нам бива јасније и безакоње црногорских језикословаца, који већ годинама, полазећи од апсурдног становишта „да се језик именује по имену државe“, односно „да држава даје име језику“, све што је написано и штампано у Црној Гори на српском, тамо гдје могу (али не и у Националној библиотеци), заводе под тзв. црногорски језик. То је највидљивије у овдашњој уџбеничкој литератури. Тамо се отишло и даље од тога, па су и дјела аутора који нити су кад живјели на територији данашње Црне Горе, нити су ту штампали своје књиге, попут С. М. Љубише, или који су само рођени у Црној Гори, а стварали су и своја дјела штампали у другим срединама, или су оставили јасне исказнице да су стварали на српском језику, попут П. П. Његоша, сврстана у црногорску књижевност јер су наводно писана на црногорском језику. У питању је опасан језички инжењеринг, којим се грађани Црне Горе, баштиници српског језичког, културног и националног идентитета, развлашћују од свог културног насљеђа, чиме се жели измијенити њихов историјски код, а српско име на овом простору учинити непостојећим.

„ИСКУСТВА У РЕГИОНУ“ Конгресна библиотека, ипак, није што и амерички Конгрес, Бијела кућа или НАТО. Затражити од ње да озакони име непостојећег језика исто је као када би од Међународне уније за чисту и примијењену хемију (IUPAC) затражили да у Мендељејев Периодни систем унесе ознаку непостојећег хемијског елемента.

Али они који су то тражили добили су прави одговор, коме се нема шта ни додати ни одузети: „Посебни кодови додјељују се на основу лингвистичких разлика, а не на основу политичких или географских“!

Пред овом кратком и јасном реченицом пада сва аргументација (боље рећи: падају сви изговори и све агитеме) црногорске власти и њених културтрегера, приручних лингвиста и спин доктора, почевши од познате флоскуле да је „право сваког народа да свој језик назове својим именом“, до тврдње доскорашњег предсједника ЦАНУ да „име језику даје држава“, те „да се власт у одабиру службеног језика руководила искуством у региону“, како је својевремено предсједник Владе Мило Ђукановић правдао уставну одредбу о службеном (непостојећем) језику у Црној Гори итд.

Комитет је, као што се види, одбацио све тзв. политичке критеријуме којима црногорска власт, и њен „краљ“ М. Ђукановић, покушавају издејствовати међународно признање „црногорском језику“, који је „моја воља“, а већ поменута „оправдања“ – „право сваког народа да свој језик назове својим именом“ – као и „критеријум постојања независне државе“, те „критеријум уставног одређења језика“, „критеријум договора политичких ауторитета“ итд. (има их најмање осам, по класификацији проф. Милоша Ковачевића), кад не могу бити аргументи за лингвисте и Комитет за стандардизацију ИСО 629-2, могу за њихове поданике ЦАНУ-ДАНУ, поједине студијске програме на Филолошком факултету, Институт за језикословље и за друге креаторе новог идентитета Црне Горе. „Сви ти критеријуми“ – како каже проф. Ковачевић – „углавном су смишљани као оправдања за преименовања српскога језика.“

ПРЕСУДА ИДЕОЛОШКОМ ПРОЈЕКТУ Овако формулисан одговор Вашингтонске библиотеке заправо је пресуда којом се дефинитивно рјешава наш суштински спор око тога да ли је име језика у надлежности политике или науке, односно да ли су за одређивање језичког идентитета пресудни лингвистички (генетски, структурни и комуникативни) или политички критеријуми, а која, као што видимо, долази од, за то питање, једине овлашћене међународне институције. Али је он и више од тога: пресуда цјелокупном новоцрногорском идеолошком пројекту!

Као таква, она је довољан разлог за покретање процедуре око промјене уставних одредаба о службеном језику у Црној Гори, као и из њих проистеклих рјешења у школском законодавству. То је најмање што би, у оваквој ситуацији, једна одговорна и легитимна власт требало да учини. Истрајавање на уставној одредби којом је као службени језик у држави проглашено језичко недоношче, које никада неће стасати у посебан језик, нити ће му се име наћи у именику језика, не само што је срамота пред међународном јавношћу него је незапамћен примјер правног и још више – менталног насиља државе над својим грађанима (слободним људима), уколико се тако могу звати пода(ј)ници који су прије петнаест година добровољно пристали да им власт навуче „лудачке кошуље“.

Међутим, од сатрапске власти, која је 2004. године извршила државни удар на име језика, на национални, културни и духовни идентитет Црне Горе, на њено историјско, културно и материјално насљеђе, образовни систем и уставни поредак, не треба очекивати да се у овом случају повинује вашингтонској пресуди. Напротив, прогутаће она тај врућ кромпир а да се неће ни накашљати. Језичко недоношче, које је црногорски парламент именовао, прије него је и рођено, као службени језик у Црној Гори, одржаваће се у новоцрногорском идеолошком инкубатору све док се у том парламенту не стекне нека већина, која ће, измирена с истином и науком, бити спремна да оповргне то именовање и тако ову залуталу земљу изведе на пут који су јој одредили њени творци и њена историја.

Није баш да и неке овдашње српске политичке странке немају разлога да се, након ове пресуде, запитају да ли су неке њихове непринципијелности (изнуђене или исхитрене, свеједно) у колизији с њеним начелима. Није ли парадокс то што су неки њихови лидери споразумом о статусу српског језика у овдашњем образовном систему и називу наставног предмета, који су 2011, поводећи се за критеријумом „договора политичких ауторитета“, склопили с представницима власти, овјерили (или признали, исто је) постојање тзв. црногорског језика, чак и његову супремацију над српским, а Вашингтонска библиотека упорно одбија да то учини?! Те странке нијесу гласале за октроисани црногорски устав у коме је тзв. црногорски језик установљен као службени, а српски, заједно са језицима мањинских народа, стрпан у некакав уставни депо језика „у службеној употреби“, али су преко својих челника потписале споразум а онда и гласале за из њега произашли закон у којима пише исто што и Уставу.

Тај споразум у главним тачкама никада није реализован (рецимо, нијесу сачињени нови наставни програми и уџбеници, па се већ шест година настава у школама изводи по програмима и уџбеницима за тзв. црногорски језик), што је у наставном процесу, на свим нивоима, довело до драстичне маргинализације имена српског језика, као и преидентификације и негирања српске књижевности и српског културног насљеђа у Црној Гори. Укидање предмета српски језик на студијским програмима за стране језике и преводилаштво на Филолошком факултету у Никшићу посљедњи је примјер таквог нестручног и ненаучног, може се слободно рећи и вандалског односа према имену српског језика и српској култури. Тако ће студенти поменутих студијских програма, убудуће, умјесто на српском, преводити само на тзв. црногорском (и дјела српских писаца, зашто не), па и они који српски сматрају својим матерњим језиком. За разлику од својих колега који држе да им је матерњи језик тзв. црногорски, они ће са једног страног (нематерњег), преводити на други нематерњи језик. Односно и једни и други преводиће на српском који ће звати црногорским, као у оној анегдоти о Муји који коље свињче и каже: „Скичало, не скичало, за мене си јагње.“ Шалу на страну, али ови студенти биће изложени двојакој тортури. Прво – имаће статус странаца у властитој кући, а друго – биће принуђени да свој матерњи језик зову туђим именом. Преостаје им или да се помире са таквим статусом, или да одустану од студирања, што ће вјероватно неки и учинити. (Србе у Црној Гори куд год крену, било да изваде личну карту или да подигну ђачко свједочанство, чека нека спремљена замка.) Нажалост, иако се овим чином још једном показало какве апсурде производи увођење имена непостојећег језика у овдашњи образовни систем (чиме је, између осталог, доведен у питање смисао образовања које почива, прије свега, на научној утемељености наставне материје), ниједан професор са тих студијских програма није се томе јавно успротивио, мада и међу њима има Срба, чак и високопозиционираних у неким српским странкама. (Одупирали су се једино професори са студијске групе за српски језик и југословенске књижевности.)

Ипак, не треба заборављати да ће се, по одлуци Међународног комитета за стандардизацију ИСО 639-2, и даље, широм свијета, користити код срп – српски језик за сва издања која излазе на „црногорском језику“, па и за Граматику црногорског језика и Правопис црногорског језика и Рјечник црногорског језика, што је и право, јер, какве год биле, те књиге су написане и штампане српским језиком.

У сваком случају, име црногорски језик остаје засад, што би се рекло, само „за по кући“.            

ОДУПИРАЊЕ ДЕСТРУКЦИЈИ

Немају Срби и заступници имена српског језика неког посебног разлога за ликовање због ове порука из Вашингтона, али имају за једно озбиљно сагледавање онога шта су они сами учинили да би се одупрли деструкцији свог језичког и културног простора.

Наравно, све што она садржи детаљно је расправљено у бројним књигама и текстовима српских лингвиста, књижевника и мислилаца, али, нажалост, није се ваљано ни прочитало ни уважило у многим српским институцијама и организацијама, па ни у онима које су посебно кандидоване за то да воде бригу о српском језику и српском националном идентитету.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *