Почетна / Култура / Живот у недобу и простори среће

Живот у недобу и простори среће

Песниково сасвим модерно преокретање вредности (ако бисмо желели да Јагличића уподобимо интелектуалној моди колонијалне Србије, споменули бисмо и Фукоа) открива дубоко разумевање епохе у којој његове песме настају. Јер у нељудском добу они који су с оне стране уобичајених закона функционисања могу представљати и заточнике правог, недостижног стања људскости

Нова збирка поезије Владимира Јагличића, а могла би се због релативно строже организације назвати и песничком књигом, обухвата више од стотину песама подељених у седам циклуса, које су настајале годинама, чекајући своје коначно уобличење и место међу корицама. Већ сама обимност дела поручује нам да је овај песник класичнијег стиха хтео нешто битно да саопшти, нешто за шта је својом лирском вокацијом сигуран да се мора тицати свих оних који ову поезију буду читали. И заиста, ако читању ове књиге приђемо на овај начин, да ли постоји нешто суштинско, јединствено (макар као утисак) што овај обиман песнички подухват обухвата? Да ли постоји нит која се провлачи кроз седам циклуса ове књиге/збирке као њен неименовани скупни чинилац?

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *