Почетна / Србија / Вучићеве рукавице

Вучићеве рукавице

Да ли је најважнија информација о посети председника Србије Александра Вучића Вашингтону стигла два дана по њеном завршетку с аеродрома „Жуковски“ надомак Москве?

Природа је српско-америчких односа, дубоко озрачених осиромашеним уранијумом и њиховом отмицом срца наше земље и свиме осталим што тек смерају да нам ураде, таква да је сваки сусрет наших и америчких званичника уоквирен снажном стрепњом да ће се српски званичници предати својим америчким колегама и њиховим интересима који (готово да никад) нису подударни с нашим интересима. Интересантно, узгред буди речено, ако се само мало размисли о томе: када се Срби сусрећу с Русима и Кинезима, надамо се нечему добром и помало смо разочарани ако није онолико добро колико смо се надали, а када се сусрећу с Американцима, плашимо се да не буде лоше колико би могло да буде и врло смо срећни ако се не заврши онолико лоше колико је могло.

Тако да, како сада ствари стоје, можемо да будемо срећни исходом састанка који је овог понедељка у Вашингтону имао председник Србије Александар Вучић са потпредседником Сједињених Америчких Држава Мајком Пенсом. Не зато што смо нешто добили него зато што изгледа да ништа нисмо изгубили. Премда ћемо – треба то одмах нагласити – прави исход овог састанка моћи да проценимо тек у месецима који су пред нама, пажљивом анализом потеза које ће у међувремену повлачити Александар Вучић и његова влада Ане Брнабић, и то пре свега у односу на наше односе са Русијом. Не само због антируске хистерије која влада у Вашингтону и његовој околини, нити само због наше насушне потребе да пред том хистеријом не подлегнемо, већ и зато што ће постојаност наше власти о овом питању показати колико ће, или неће, она бити постојана и у одбрани Косова и Метохије, и Републике Српске и свих других кључних српских интереса који нису у сагласју с америчким плановима.

ЕНГЕЛОВ АМАНДМАН Вучићева посета Белој кући у америчким медијима није изазвала апсолутно никакву пажњу, што његовој сујети можда не годи, али је за Србију добро макар утолико што се добро сећамо како смо пролазили док смо били у фокусу ових медија, јер су потом дошле и крстареће ракете.

С друге стране, међутим, јесмо привукли пажњу конгресмена Елиота Енгела, највише позиционираног конгресмена из Демократске партије у Комитету за спољне послове Представничког дома; реч је, иначе, о ватреном борцу против Башара Асада и Русије и Ирана у Сирији, и ватреном заговорнику независности Косова која му је, како сам наводи, по приоритету одмах иза Сирије. Енгел је, уочи Вучићевог доласка у Вашингтон, Конгресу предложио амандман на амерички војни буџет за фискалну 2018. годину којим се од секретара за одбрану тражи извештај о војној сарадњи Србије и Русије. Образлажући овај амандман – који је без проблема прихваћен и унет у буџет под тачком 1239 – Енгел је подсетио да је, од свих балканских земаља, једино Србија невољна да се „стави на пут будућег чланства у НАТО-у“, али није то све: „Искрено, није само то што Србија држи НАТО на дистанци. Док ово говоримо, она наставља да се поново наоружава руским оружјем. По споразуму постигнутом 21. децембра прошле године, Русија је пристала да Србији поклони шест ловаца Миг-29, 30 тенкова Т-72 и 30 оклопних возила БРДМ-2. Уместо да примора Београд да за ову опрему плати више од 600 милиона долара колико она кошта на отвореном тржишту, Кремљ ју је једноставно дао Београду. А сада Србија жели руске противваздушне системе С-300. Када бих био у некој од земаља у суседству Србије, а већина њих су НАТО чланице, мислим да се не бих осећао спокојно због овог окретања Београда Москви. Штавише, колико прошлог месеца, Србија се придружила Русији и Белорусији у ономе што су те земље назвале вежбама ’Словенско братство’, одржаним веома близу НАТО чланице Пољске. Ово је само последња у серији војних вежби у којима су српске снаге тренирале с руским трупама… Ако Србија жели да постане део Запада, ово није начин да доспе тамо. Искрено, све ме више брину избори које Београд прави о војним и безбедносним питањима.“

Овако образложени Енгелов амандман, елем, постао је део закона који од секретара за одбрану тражи да у року од 90 дана конгресним комитетима за одбрану и за спољне послове поднесе извештај о руском оружју за Србију, о заједничким војним вежбама, споразумима о војној, безбедносној и обавештајној сарадњи наше две земље – све ово почев од 2012. године, то јест од промене власти у Србији – те процену утицаја те сарадње на САД и НАТО и, баш тим речима, ризика који она представља по суседе Србије.

Ова, српска тачка америчког војног буџета, треба и то приметити, налази се у одељку посвећеном „питањима у вези са Руском Федерацијом“, и само је Србија на овакав начин ту истакнута; све остале државе које се у том одељку спомињу а да нису Русија – Украјина, Грузија, Естонија, Летонија и Литванија – помињу се у смислу америчке помоћи која им је намењена против Русије, а једино је, како рекосмо, Србија стављена под сумњу због своје војне сарадње с Русијом.

Да упростимо: све ово значи да се Србија све више налази у фокусу оне америчке дубоке државе која сад Доналду Трампу ради о глави, а нама о глави ради већ четврт века.

 

РАЗГОВОР С ПЕНСОМ С овим је сазнањем председник Вучић и отпутовао у Вашингтон, и тамо није отпутовао са рукама подигнутим превисоко увис. Симболички, није била неважна његова критика похвале хрватске „Олује“ америчког секретара за одбрану Џејмса Метиса. „Нећемо никада пристати на то да су убијање и прогон српских цивила неко величанствено дело“, рекао је Вучић новинарима у Вашингтону, и тешко је присетити се неке претходне, сличне прилике у којој се званични Београд, макар, усудио да наглас прогунђа због неког поступка званичног Вашингтона. Не мења ова Вучићева изјава много на суштини ствари, али мења понешто у односу на који смо навикли да само буде однос господара и слуге; сетимо се, уосталом, да су „Викиликс“ и депеше америчке дипломатије показали како је Србија, у време Бориса Тадића, без поговора пристајала на америчке црвене линије када су нам нелегално отимали Косово и Метохију једностраним проглашењем независности наше јужне покрајине…

Мало је пажње у овдашњим анализама посвећено и томе што је – док је с Мајком Пенсом разговарао „отворено, без рукавица“, како ће устврдити по завршетку састанка – председник Србије с потпредседником Сједињених Америчких Држава договорио „наставак наше личне комуникације“. Овај је детаљ привукао пак пажњу Данијелу Серверу, експерту из дубоке америчке државе за наш случај, који у томе види начин да се успостави директна веза између Беле куће и Андрићевог венца. У актуелним је приликама ова директна веза потенцијално значајна утолико што се њоме – како примећује и Сервер – заобилази Стејт департмент, иначе, и даље крцат клинтонистичким кадровима којима је много ближа политика какву заступа конгресмен Елиот Енгел од оне коју покушава да спроведе Бела кућа; један од баш таквих је, уосталом, и заменик помоћника америчког државног секретара Брајан Хојт Ји, у чијој је надлежности и наша земља.

Овај договор о наставку директне, личне комуникације председника Србије и потпредседника Америке – буде ли спроведен, наравно – лепо се наслања на, иначе веома тачан, Вучићев коментар Трампове (и Пенсове) прошлогодишње изборне победе: „Честитао сам председнику Трампу и Пенсу на победи и рекао да је Србија једина земља у региону која је то дочекала са великим одушевљењем. То говори да Србија нема антиамерички однос, и да је желела да покаже колико жели отворене односе са САД.“

Није ово лош, заправо је врло добар, начин да се покуша с изградњом доброг односа на личном нивоу и узајамних симпатија. Не може то, наравно, да промени америчку политику на Балкану, али може да ублажи оштрицу те политике каква се уобличава оним амандманом Елиота Енгела. О значају успостављања доброг личног односа државника за шире државне односе, у крајњој линији, јасно сведочи већ и бесна реакција америчких медија због тога што су Трамп и председник Русије Владимир Путин недавно у Хамбургу разговарали два и по сата уместо само пола сата, а потом и још више од сат на заједничкој вечери лидера Г20, како је откривено ових дана иако су Трамп и Путин тамо разговарали наочиглед свих присутних. Али и не бесне медији и невидљива рука која их уређује зато што је тај састанак био тајан па су га сада открили и побеснели, него зато што сведочи да су двојица председника заиста остварила толико добар лични контакт да су сасвим изашли из предвиђеног протокола, а из таквог контакта могло би да проистекне и оно што их највише ужасава, поправљање уместо даљег погоршања односа Америке и Русије.

 

РУСКА РЕЧ Али окренимо се ономе што је на састанку Вучића и Пенса речено о теми за коју мислимо да је најважнија у овом тренутку, о српско-руским односима и погледу Беле куће на њихову будућност.

Како нисмо били пословична мува на зиду, нити било каква друга врста бубице у канцеларији у којој су разговарали, можемо само да се ослонимо на оно што су на ову тему рекли и нису рекли учесници овог састанка.

Судећи по речима Александра Вучића, ту није дошло до нарочитог приближавања ставова, то јест до предаје у виду наговештаја да смо спремни да Русима окренемо леђа санкцијама. „Мој посао је да Србија не буде супротстављена Америци, али да сачува своју самосталност. Нисам о свему говорио оно што би волели да чују… Србија не може да одговори свачијим захтевима. Имамо независну политику и не можемо на сва питања да одговоримо како домаћин жели… Нећемо се по свему усагласити, то није реално и могуће, али те разлике не треба да наше односе чине лошијим. Србија мора да има стабилну позицију и не сме да буде угрожена. Србија чува слободу за њене грађане и слободу у доношењу одлука. Нисмо ничији љубимци, сви нас поштују.“

Пенсово пак саопштење Русију и разговоре на ту тему уопште и не спомиње. То може да се схвати на два начина: да разговора о Русији уопште није било – мало вероватно, не само зато што Вучић каже да се о томе разговарало – или да је о том питању сагласје изостало, а ни Пенс на овоме није нарочито инсистирао па зато није ни нашао за сходно да то спомене у свом саопштењу. Како год, за Србију је ово добра вест, разуме се, у мери у којој је уопште могуће донети из Америке добре вести за Србију.

 

С-300 Лепота овог незгодног времена у коме живимо, међутим, састоји се у томе што се не пита више само Вашингтон – или он више нема пресудну реч – како ће изгледати будући односи Београда и Москве.

Ако је намера Вашингтона, макар оног његовог дела оличеног у Конгресу и конгресмену Елиоту Енгелу, била да спречи даљу безбедносну, а тиме и политичку сарадњу Београда и Москве, из околине Москве стигао је одговор да од тога нема ништа.

Русија, открио је с аеродрома „Жуковски“ директор руске Федералне службе за војнотехничку сарадњу Дмитриј Шугајев, „разматра могуће испоруке“ ракетног система С-300 Србији: „Српски партнери тренутно изражавају заинтересованост за испоруку батаљона С-300. То је нешто о чему разговарамо.“

Подсећамо да је и конгресмен Елиот Енгел незадовољно рекао да „Србија жели руске противваздушне системе С-300“.

Ово је први значајан ниво ове информације, коју дакле јавно потврђују и руски и амерички извори. Да, Србија жели руски С-300, и то упркос Американцима који нам то не желе. А политички значај оваквог посла чак превазилази и његов значај за безбедност нашег ваздушног простора који је очигледан. Овако нешто морало би да значи да Србија заиста не намерава да Русији окрене леђа.

Али подједнако је значајан и други ниво изјаве Дмитрија Шугајева, то јест чињеница да је он изјавио ово што је изјавио. И српски и руски надлежни органи, очигледно, знају о чему преговарају, а очигледно је да то знају и Американци. Па ипак је Шугајев имао потребу да о тим преговорима и јавно проговори. Коме се обратио? Руској јавности, српској јавности? Како год да се окрене, за тиме нема потребе. Шугајев се овом изјавом у име Русије обратио Америци, да јој поручи да је Русија и те како заинтересована за продубљивање сарадње са Србијом, и да од ње неће одустати. Она макета С-300 коју је Дмитриј Рогозин ономад поклонио Александру Вучићу, сећате се, сад почиње да поприма нешто озбиљније димензије…

 

НИШКИ ЦЕНТАР Али даљи развој српско-руских односа у сенци Америке, ако не и саме Беле куће, зависиће и од српске спремности – храбрости – да том развоју још више допринесе.

Реч је, наравно, о Руско-српском хуманитарном центру у Нишу и дипломатском статусу тамошњих руских хуманитараца. Јесте Ниш ситница у односу на С-300, али је постао врло важан залог за тај С-300, такорећи симбол даљег развоја односа Србије и Русије упркос америчким притисцима да тог развоја не буде.

А тај је притисак уочи Вучићевог одласка у Вашингтон, поред Енгеловог амандмана, постао очигледан и захваљујући саопштењу америчке амбасаде у Београду у коме нам је наложено да нишким Русима не дајемо дипломатски статус. Представници САД који су посетили нишки центар, наведено је у овом саопштењу, „нису видели ништа у активностима које су им приказане што би исказало потребу за дипломатским статусом. Константни захтеви за неповредивост особља и просторија Центра само изазивају питања у вези с дугорочним намерама ове установе“.

И то нас заправо враћа на једну од наших почетних опсервација, да ће се прави ефекти Вучићеве посете Пенсу открити тек у месецима који су пред нама. Да ли ћемо Русима дати дипломатски статус (на шта нас, узгред буди речено, обавезује и закон усвојен у нашој скупштини), или ћемо погнути главу пред овим америчким захтевом? Да ли ћемо мудро пронаћи начин да задовољимо Русе, а да истовремено не разљутимо Белу кућу ако већ на амерички Конгрес не можемо да рачунамо, на пример, тако што ћемо дипломатски статус дати и нишком центру и припадницима Фронтекса из Европске уније? Да ли ћемо, све у свему, умети и моћи да се изборимо за сопствене интересе без обзира на америчке? Одговори на ова питања, почев баш од Ниша па закључно са С-300, показаће нам и да ли је Србија достојна да буде ишта више од пуке америчке колоније, и по томе различита од свих осталих државоликих творевина које нас окружују.          

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *