ВУЧИЋ, ТРАМП И МЕДИЈСКА АГРЕСИЈА У СРБИЈИ

Позив Александра Вучића Доналду Трампу да посети Србију није могао да има логичнији одговор овдашње новинарске мочваре (привеска америчке „дубоке државе“) од насловне стране НИН-а којом је Србија изједначена са Аушвицом

За америчку „дубоку државу“ и њене српске следбенике (тај неолиберални реликт једног времена у коме је дошло до „краја историје“ и у коме чак и папа Франциско даје подршку „грађанима света“ у борби за „светско друштво“) њиховог архинепријатеља Трампа може да позове у госте само неко ко је „шеф Аушвица“.

Тако је на насловној страни НИН-а, недељника који је у власништву Немаца (оних који су после победе Трампа преузели глобалистички неолиберални барјак), приказана капија нацистичког логора Аушвиц са натписом на немачком језику „Рад  ослобађа“, а уз то је истакнут наслов: „Радни логор Србија“. Ту су и други наслови – најаве текстова из којих се види прави циљ ове пропагандне манипулације. На мети су држава Србија и њен председник који показује јеретичке знаке суверенизма. И шта он ту стално Србија, па Србија, и то у присуству тако снажне спољне и унутрашње фаланге идеологије светског друштва. То мора да буде кажњено.

[restrict]

Позив из „паланке“ Једна од понуђених најава на овој насловници НИН-а, тако, позива на читање текста о „ауторитарности“ и „диктаторској пози“ председника Србије: „Вучићеве надлежности – какав Устав зна се ко је шеф“, а подршка овој поруци нуди се у наслову: „Зафир Хаџиманов: трула нам је држава“. Све пример до примера неолибералне постистине – онога што се добија када су, како то дефинише Оксфордски речник, „чињенице мање утицајне у формирању јавног мњења него подилажење емоцијама и личним ставовима“.

Каква српска држава, какав Вучић, који је у Америци изјавио да су Срби били једини народ у Европи који се радовао Трамповој победи? Такво радовање је могуће само у Аушвицу, којим влада диктатор, сугеришу ови новинарски неолиберални борци за светско друштво. У позадини је њихова вишедеценијска борба са „српском паланком“ зато што би та „паланка“ да традицијом и моралом ограничи индивидуалне слободе. Свесни чињенице да та „паланка“ у својој самоодбрани према њима гаји презир и гађење, они спас од те казне виде у светском друштву које и нема морала. С тим у вези, српски неолиберали инсистирају на уништењу локалног морала те „паланке“. За собом су срушили мостове. Не могу назад. Само напред. Али „паланка“ је показала жилавост. У тој мери да је њен председник, чак, у ту „паланку“ позвао Доналда Трампа. А то, можда, значи да је политика „и Исток и Запад“ добила још једну димензију – идеолошку. Пружање руке Трампу може да значи искорак у суверенистичком правцу. У правцу идеологије заједнице.

То је више него довољан разлог да неолиберално медијско упориште америчке „мочваре“ у Србији – НИН још жешће крене на председника Србије Александра Вучића и на Србију по сваку цену, па и по цену издаје свог основног идеолошког полазишта. НИН је, наиме, из неолибералног прешао у ригидни анархосиндикалистички ров, и главни уредник овог гласила је, уз главни наслов на насловној страни, ставио и следећи поднаслов: „Има ли краја удвориштву државе инвеститорима којима је дозвољено све, па и да не поштују законе. А и зашто би, када их ни влада не поштује.“

Катастрофа. Са становишта водећих недељних неолибералних новина које се боре за једнакост свих (наравно, једнакост пред законима тржишта), што је разобрученим размахом похлепе логично довело до ситуације у којој је Србија „реформисана“ до најдраматичнијих социјалних разлика у својој историји – НИН је почео да заступа идеологију у чијем је уништењу својевремено, после споља диригованог државног удара у Београду 2000. године, дао свој лавовски допринос (!?). „Каква социјална једнакост?“, говорили су тада. „Свако мисли за себе а Бог мисли за све. Тржиште је једино мерило свачије судбине“ – тако су убеђивали Србе да подрже „демократску“ опцију која ће разорену државу још и опљачкати.

 Данас се подсмевају стотинама хиљада жртава те идеологије, која је у име слободе појединца, једнаког са другима, али само пред законима тржишта, уништила супстанцу српске економије (тј. оно што је остало после бомбардовања) и стотине хиљада људи преко ноћи гурнула до дна социјалне беде. Заједно са другом њиховом идеолошком  „независном“ новинарском братијом су 15 година на исти овај начин жртвоване грађане Србије убеђивали да ће им с том идеологијом и њеним реформама „бити боље“. А данас, лицемерно, са сасвим супротних идеолошких позиција, позивају на побуну због резултата те идеологије, кријући своју кривицу иза нове пропагандне подвале. „Држ’те лопова.“ „Србија је Аушвиц.“ „Вучић је диктатор.“ Нова подвала, наравно не у интересу тих жртвованих људи, својих суграђана него у интересу одржања своје већ проказане, обрукане и поражене догме која је те људе, њихове пријатеље и комшије, трајно унесрећила.  

 Дух постистине Лист који је прогонио све који су имали било какве везе са системом социјалне једнакости (системом у коме је било готово немогуће изгубити посао), сада се окренуо против резултата те своје борбе (друштва у коме је тешко добити посао, и то тек и готово искључиво по милости страних инвеститора). Али, у духу постистине, НИН у свему томе не види своју кривицу. НИН игнорише чињенице и, злоупотребљавајући остатке некадашњег ауторитета редакције, кривицу лоцира тамо где му налажу његове идеологијом диктиране емоције. Кривица је у држави Србији и њеном председнику Александру Вучићу, лаже НИН.

Лицемерје! Етимолошки, реч лицемерје, тј. хипокризија потиче од грчке речи  hypokrisis која значи „глума“. (Хипокрит у античкој Грчкој је био појам за глумца, односно  особу која намерно заварава друге.) Синоними за реч лицемеран су: непоштен, препреден, прорачунат, дволичан, претворан, смишљен, срачунат, подмукао, префриган, перфидан, превртљив, подао, неискрен, притворан… (Павле Ћосић и сарадници – „Речник синонима“).

Поменути напад на председника Србије, нажалост, само је последњи у дугом низу лицемерних скандала у НИН-овој режији.

 „Питањем“ се ругају Србији Сви се сећају конференције за штампу председника Србије Александра Вучића на којој је представио новог премијера Србије Ану Брнабић. Овај догађај ће бити упамћен по срамоти којом је тај догађај бачен у други план НИН-овим редакцијским „питањем“ које се руга новинарској професији и целој Србији.

Неподношљиво очигледна ступидност „питања“  упућеног председнику Србије: „Ко је убио Славка Ћурувију у време када сте ви били министар информисања?“, „питања“ чији смисао није у новинарском трагању за одговором него у неутемељеном и идеолошки инспирисаном довођењу председника Србије у везу са убиством, шокирала је Србију. 

Овим „питањем“ се још једном показало да онима који спонзоришу тезе о „држави убици“ није стало до откривања стварних убица већ до још једне манипулације убиствима, ради прогона политичких противника. Овај пут, ради медијског прогона још једног председника Србије, Александра Вучића. „Питање“ је било гест чистог и деценијама непрекинутог идеолошки инструментализованог медијског тероризма. 

Реч је о провидном методу дискредитовања мете која се „питањем“ доводи у везу са нечим неморалним, ружним, овај пут у везу са злочином. Реч је о методу специјалног рата којим се обавља операција трансфера симбола (са убице на мету – државу и председника) и злоупотребљава емотивни апел, наравно без икаквих чињеница (опет постистина), што је забрањено и у убеђивачким техникама са бенигнијим поводима.

Новинарка која је изговорила „питање“ могла је то да учини само са изричитим налогом Милана Ћулибрка, који је, као главни уредник, по дефиницији одговоран за доследно спровођење уређивачке политике НИН-а и на ту позицију је постављен управо из тог разлога. Он идеолошку платформу својих газда претвара у уређивачку политику.

 Смејање у лице јавности У мери у којој су његови задаци идеолошки, видљиво је и његово лицемерје (то јест, према „Речнику синонима“, непоштеност, дволичност, подмуклост, перфидност, подлост и неискреност). Задаци овог НИН-а су, пре свега, идеолошки, па онда је и лицемерје (идеолошко) толико агресивно да просто вређа публику. Оно је очигледно већ отуда што Ћулибрк, тај бескомпромисни неолиберални „борац за тржиште“, који се изборио за постпетооктобарско отпуштање стотина хиљада „тржишних вишкова запослених“, сам није у стању да на том тржишту заради „ни за чварке“. Његов лист, наиме, зависи од донација разних фондација и ко зна чега још – само не од читаоца.

Ригидни „борац за тржиште“ Ћулибрк заправо ту своју неолибералну идеју и истину – „тржиште или смрт“ (наравно, туђу смрт, а не НИН-ову), пропагира уз злоупотребу ауторитета робног знака НИН-а, из редакције која је миљама удаљена од сурове борбе за профит у коју је гурнута Србија 2000. године. НИН, иронично, функционише буквално као – социјалистичка комуна. Ћулибрк, тај неолиберални идеолошки апаратчик, из касе матичне куће „Рингиер“ и од разних бриселских и вашингтонских спонзора узима према потребама. И према њиховим интересима. У том смејању у лице српској јавности Ћулибрк, нажалост, није усамљен на српском „тржишту штампе“.

Како је могуће да се тако нешто догађа? Па тако што је идеологија која је 2000. године извршила преврат у Србији то чинила са пријатељима „и у рају и у паклу“.  И чини то и даље. Тиме је неолиберална идеја јасно у јавности легитимисала критеријуме свог кадровања; свуда, а пре свега у медијима и новинарским удружењима.

Кад се тако спусте критеријуми, онда је могуће и да се на челу НИН-а (где су некада главни уредници били такве величине какве су Фране Барбиери, Веселин Маслеша, Ђорђе Раденковић, Драган Марковић, Најдан Пашић…) нађе и Милан Ћулибрк. Човек за кога у тренутку постављења имају проблем да саопште о коме је реч. Те он је, писали су, „препознатљиво лице на свим ТВ станицама“, те „саветник Расима Љајића“, те „главни уредник у Економисту“ (ако ико живи зна шта то значи).

Из „Мајевице“ у НИН Најзанимљивије је то што је у једној његовој, иначе узнемирујуће празној службеној биографији било потребе да се запише чак и то да је Милан Ћулибрк „непуних годину дана радио као комерцијалиста у предузећу „Мајевица“ из Бачке Паланке“.

Из „Мајевице“ у НИН за једног од лидера јавног мњења Србије и неког ко са ауторитетом главног уредника прослеђује „Рингиерова“ „питања“ за председника Србије и прави насловну страну НИН-а којом се Србија пореди са нацистичким логором!? Браво за НИН, Ћулибрка и „Рингиера“, мада за оно што ради Ћулибрк нису ни потребни новинарско знање, таленат и искуство. Сви они, подруку са „Куриром“ и срамном кампањом тог таблоида против председника Србије, закивају последње ексере у ковчег српског новинарства.

Зашто ћуте удружења новинара? Па зато што је Србија 2000. године ушла у фазу идеолошке тоталитарности која је све медије, чак и физичком силом (сетите се само премлаћивања директора и главног и одговорног уредника РТС-а Драгољуба Милановића), гурнула у неолибералну идеолошку модлу. Исту судбину доживело је и, до тог тренутка суверенистичко, Удружење новинара Србије, што је најочитије из чињенице да је хитно промењен Кодекс тог удружења, а на његово чело су доведени проверени неолиберални кадрови.

До тог идеолошког преврата у Кодексу новинара Југославије (СЦГ) из октобра 1998. године у општим начелима доминирао је став да се новинар у обављању професионалних задатака „залаже за истину, слободу и демократију (претпоставља се да се мисли на истину, слободу и демократију ове државе – прим. Н. М.), и да се залаже и за правну државу (наравно ову државу – Србију – прим. Н. М.), њен интегритет и уставно уређење (тадашње уставно уређење – прим. Н. М.) Савезне Републике Југославије“.

Тај став, који је наглашавао етичку обавезу новинара да води рачуна о интересима сопствене државе и заједнице, после петооктобарског државног удара хитно је избрисан, чиме су новинари практично „ослобођени“ обавезе, макар и моралне, да штите интерес заједнице из које потичу. А данас је на њиховој мети управо држава Србија и актуелни председник (и то ко зна који председник по реду!).

Новинари Србије тако више нису били дужни да се боре за моралне вредности своје заједнице: њену истину, слободу и демократију и да се боре за правну државу (своју државу) њен интегритет и уставно уређење, вредности своје моралне заједнице. Уместо тога они су сад били дужни једино да „следе професионалне и етичке (читај неолибералне, идеолошке – прим. Н. М.) принципе садржане у Кодексу и да се супротставе притисцима да те принципе прекрше“. Морални принципи Кодекса су редуковани на један од могућих идеолошких неолибералних ставова.

Идеолошки задатак ратовања новинара са својом заједницом је експлицитно истакнут у Кодексу новинара Србије из 2006. године. Ни у том документу не стоји да новинар има било каквих обавеза према својој заједници и држави, а наглашава се да је новинар „пре свега одговоран својим читаоцима, слушаоцима и гледаоцима“ (!?). Тај став о одговорности према јавности, али не и према својој заједници – држави Србији, још се и појачава одредбом по којој новинар своју „одговорност (према читаоцима, слушаоцима и гледаоцима, ваљда у Занзибару? – прим Н. М.) не сме да подреди интересима других а посебно интересима… владе и других државних органа (своје државе – прим. Н. М.)“ (!?).

Према овом „модерном“, неолибералном – дакле, идеолошком Кодексу, новинар има дужност чак и да малтретира своју државу, јер има право да у односу према државним и другим институцијама „континуирано поставља питања за која сматра да су од интереса за јавност, без обзира на то да ли су замољени да то прекину или не“ (!?).

Писци овог кодекса нису сматрали да би требало да се угледају на, рецимо, Кодекс „Вашингтон поста“, где се, пре свега и изнад свега, подвлачи да су чланови те редакције одговорни – својој заједници. У том документу „Вашингтон поста“ (под називом „Начела Вашингтон поста – Стандарди и етика“) дословце стоји: „Вашингтон пост је животно везан уз национални интерес и уз интерес заједнице.“ Озбиљан Кодекс за новинаре од интегритета у развијеним државама, где је новинарство „животно везано“ за опстанак (њихове) заједнице и државе – што је и логично зато што држава постоји да би заштитила заједницу од спољног непријатеља и унутрашњих фактора нестабилности. Тако гледано, „неолиберални“ новинар који напада сопствену државу не може бити „одговоран јавности“, јер јавност је заједница, а та заједница је управо и организована у државу – да би се заштитила, између осталог и од таквих који себе зову „независним новинарима“.

 Медијски рат Дакле, овде новинарска удружења данас служе неолибералној идеологији на још гори начин него што су то чиниле у медијима добро упамћене идеолошке комисије, и треба ли онда да чуди њихово ћутање када њихови идеолошки истомишљеници на челним местима (бирани у управама ко зна којих корпорација) медијски масакрирају српску државу и њене највише функционере, а пре свих њеног председника, ако политика те државе и њеног председника није у идеолошком интересу тих корпорација. Они су и овим кодексима сами себи дали слободу да крену у напад.

Уосталом, и око тог Трампа они су своје мишљење дали на дан америчких избора, организујући своје ритуалне идеолошке изборе у америчкој амбасади у Београду. Сећа се Србија, на тим изборима је убедљиво победила Хилари Клинтон и неолиберална идеологија коју је симболизовала. За те људе распоређене на кључним позицијама српске друштвене стратификације неприхватљиво је да било ко сада позове Доналда Трампа у посету Србији. То је за њих више од идеолошког деликта мишљења.

Ово је разлог за објаву медијског рата Вучићу. С тим ратом је Доналд Трамп у својој земљи суочен практично од момента саме номинације за председничког кандидата. Удари медијске артиљерије НИН-а, „Курира“ и „реформисаних“ новинарских удружења на суверенистичке државне институције у Србији само су припрема за озбиљније друштвене конфликте који ипак неће имати много успеха – зато што су људи у Србији одавно већ прозрели лицемерје (дакле: непоштеност, дволичност, подмуклост, перфидност, подлост и неискреност) сада већ превазиђене неолибералне свите.               

[/restrict]

Један коментар

  1. Daniel Jackson

    Uvek su bili veci problem liberali u Srbiji nego svetska liberalno-globalisticka elita. Vucic ne treba da obraca paznju na stokholomski sindrom srpskih liberala. A NIN je postao obicno smece i na njega ne treba gubiti vreme.

    6
    3

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *