Вашингтон диктира, НАТО сервисира

Гласање о забрани нуклеарног оружја у Уједињеним нацијама показало је да НАТО (п)остаје претња по читав свет, али и по сопствене чланице

Човечанство је, 72 године откако су Сједињене Америчке Државе сручиле атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, коначно смогло снаге да учини велики искорак: 122 државе су на седници Генералне скупштине Уједињених нација (ГС УН) подржале први споразум у историји којим се забрањује нуклеарно оружје. Међународна конвенција о забрани нуклеарног оружја усвојена је 8. јула у Њујорку, а експерти се надају да је то дан међаш за почетак краја нуклеарне ере. Конвенција забрањује развој, тестирање, производњу, поседовање и складиштење, као и претње употребом тог оружја. То је правно обавезујући међународни споразум за све државе које ће га ратификовати. Против споразума гласала је Холандија, а уздржан је био само Сингапур. Гласање су, међутим, бојкотом покушале да минирају земље које поседују нуклеарно наоружање, укључујући и САД, као и сви НАТО сателити. Упркос томе споразум, који подржава две трећине држава света, представља нову шансу за будућност човечанства, пошто такве одлуке полако, али сигурно успостављају нове норме у међународној заједници.

Вест о, по опстанак Земље, важној победи већине држава окупљених под кишобраном УН, има и своју другу, мрачнију страну, с обзиром на то да су велике силе на челу са САД, уочи гласања у ГС УН иза кулиса „ломиле кичму“ својим партнерима из НАТО-а, тражећи да гласају против поменутог споразума. У друштву оних који су упрегли све силе како би минирали изгласавање споразума о забрани нуклеарног оружја нашле су се разнолике државе, од САД преко Кине и Русије, до Израела и Северне Кореје.

[restrict]

ГЛАСАЊЕ НОГАМА Што се тиче већине држава Европске уније, оне су „гласале ногама“; нису биле за, ни против, чак ни уздржане. Једноставно – нису гласале, већ су то избегле тако што су побегле из сале. Маневар им није уродио плодом, јер је већина земаља ипак дала свој глас за забрану нуклеарног оружја. Неславном противничком конвоју нису се придружиле ни све европске земље. Аустрија, Шведска, Ирска, Малта и друге државе које нису део НАТО-а гласале су за забрану нуклеарног оружја. Што открива разлику између спољне политике држава које су у ЕУ, али не и у НАТО-у, и оних које су НАТО чланице, с обзиром на то да су се ове друге нашле под жестоким притиском Вашингтона како би у чопору бојкотовале један од највећих успеха Организације уједињених нација последњих деценија.

Прво гласање о том питању одржано је у седишту светске организације народа у октобру, а друго децембра прошле године. Пре месец дана, када су лобирања била на тачки усијања, америчка амбасадорка у УН Ники Хејли чак је организовала демонстрације амбасадора из савезничких држава испред врата Генералне скупштине УН уочи дебате о новом споразуму. Државе чланице НАТО-а су тај потез правдале формулацијом коју је срочио Пентагон а лансирао Вашингтон, тачније, да преговори „у којима не сарађују државе које имају нуклеарно оружје не могу да воде ка ефикасном и трајном нуклеарном разоружању“.

 

ТАЈНА АМЕРИЧКА НАРЕДБА Када се 23. децембра прошле године у ГС УН гласало о почетку рада на новој конвенцији, 113 држава је гласало за, 35 држава је било против, док се 13 уздржало. Занимљиво је да су тада све земље, настале на подручју некадашње СФРЈ, гласале против, само је Македонија гласала за. За разлику од њих, многе европске државе, па чак и чланице ЕУ гласале су за забрану нуклеарног оружја, попут Аустрије, Кипра, Естоније, Ирске, Италије, Лихтенштајна, Сан Марина, Шведске… Потом су се НАТО чланице нашле на жеравици америчких захтева. Очекивано, ниједна није подлегла искушењу да гласа насупрот наређењу „одозго“. Организација ICAN (Међународна кампања за уништење нуклеарног оружја) разоткрила је и јавности предочила тајне америчке документе који доказују да су савезници САД у Северноатлантском војном пакту своју одлуку да гласају „против“, а у кључном тренутку чак бојкотују усвајање споразума – донели под љутим притиском службеног Вашингтона. Амерички промотори нуклеарног оружја тврдили су да би такав споразум „нарушио уверење да је нуклеарно наоружање легитимно“, а последично би „НАТО отежао планирање – нуклеарног рата“.

Зашто би било лоше спречити „планирање нуклеарног рата“ – то америчке дипломате нису објасниле, нити су се вазали усудили да поставе то судбоносно питање. Неке државе чланице ЕУ и НАТО-а су „своје“ мишљење у вези са забраном нуклеарног оружја објасниле брутално огољено. Примера ради, истиче ICAN, званична Љубљана изјаснила се да је „америчко нуклеарно оружје нужно за безбедност Словеније“. Нема сумње да је то циничан суноврат политике једне земље и друштва које се, док је Словенија била у саставу некадашње Југославије, трсило борбом против градње нуклеарке у Кршком, дакле предњачило по еколошким и мировним покретима, који су потом, у протеклих четврт века, нетрагом нестали. „Словенија је одбацила споразум којим би потврдила да нуклеарно наоружање не би смели да употребимо никада и ни под којим условима. На почетку гласања – Словенија се придружила протесту испред дворане УН“, саопштио је ICAN.

УГРОЖЕНА СЛОВЕНИЈА Чим су процуреле информације о ставу словеначких власти да државу од пропасти штите америчке нуклеарне бојеве главе, један од коментатора је на порталу ТаТренутек.си (у преводу: Овај трен) опоменуо на нелогичности такве политике: „Најапсурднији је став да Словенији безбедност гарантује америчко нуклеарно оружје. Одакле је уопште никла та ’велика нужда’? Ко нас је, на пример, угрожавао после проглашења независности? Русија? Није, то је сасвим сигурно. Комшије? Још мање. А онда се напрасно родила ’опасност’. Одакле? У Министарству спољних послова тај став бране доктрином НАТО-а, чији је члан и Словенија. Јер колективна НАТО одбрана почива на нуклеарној ’равнотежи’ и ’застрашивању’. И ту долазимо до парадоксалног закључка да до 2004. године – уочи уласка у НАТО – Словенија није била угрожена ни од кога, ни од велесила ни од суседа, а да се, чим је ушла у Алијансу, претворила у државу којој су насушно потребне америчке нуклеарне бомбе и ракете. Јасно, уласком у НАТО, држава је дала свој мали, али и те како мерљив допринос ’светској неравнотежи’, и постала (бар на папиру) потенцијални непријатељ Русије и других великих држава које нису део НАТО-а. Последично, Словенији данас треба ’заштита нуклеарног арсенала САД’. Другим речима, уласком у НАТО словеначка национална безбедност се радикално погоршала уместо да буде боља, јер се Словенија данас осећа угроженијом него 2003. године. Улазак у НАТО нам је донео нове намете, преобратио нас у потенцијалну ’мету’ других држава и терориста а државу гурнуо у понижавајући положај да њена дипломатија наочиглед светске јавности брани ставове да нуклеарно оружје не треба забранити, што је посвађано са здравом памети и вољом већине света.“

НЕУТРАЛНОСТ У организацији ICAN нису узели под микроскоп само Словенију, већ су оценили став сваке од држава о забрани нуклеарног оружја. Уз Србију пише „unclear“, у преводу – нејасно. Србија је, очито захваљујући доктрини о „четири стуба спољне политике“, верно следила потезе САД, Русије, Кине и већине држава ЕУ, и у УН гласала „против“ усвајања тог значајног документа. ICAN позицију Србије описује следећим коментаром: „Србија је гласала против резолуције којом је 2017. године почео процес преговора о забрани нуклеарног оружја. А још колико 2015. године је тврдила да ће сарађивати у напорима да се нуклеарно оружје стигматизује, забрани и изузме из употребе.“

Тајни НАТО документ који је захваљујући ICAN-у продро у јавност, као и списак земаља из ЕУ које су гласале за нови споразум, јасно указује на разлику између заиста несврстане и неутралне европске политике и оне која је то само на папиру. Да, неутралне и несврстане земље заиста постоје и дан-данас, чак и унутар ЕУ. Што су доказале приликом последњег гласања у ГС УН. Иако све чланице Уније блиско сарађују са НАТО-ом, неке од њих задржале су право на сопствено мишљење. Шведска, Аустрија и Ирска су своју неутралну политику потврдиле поново, док су се све државе Балканског полуострва и баш све државе наследнице некадашње СФРЈ повиновале жељама једне или више светских велесила. Најдрастичнији је можда пример Македоније, која је још колико децембра 2016. гласала за нов међународни уговор о забрани нуклеарног оружја, да би свега пола године касније, под вођством „прозападног премијера“ Зорана Заева, свој глас преобратила.

Коментатор словеначког портала он-лајн вести „Овај трен“ такво лавирање примећује и у случају промене курса словеначке спољне политике, која је поклекла под притисцима Вашингтона: „Словенија се осамосталила ’91. како би ’имала свој глас у међународној арени’. Године 2017. већина држава света је после 70 година постигла историјски напредак – усвајање уговора о забрани нуклеарног оружја. Али када је усвајан тај историјски важан уговор, словеначке дипломате у Њујорку су изврдале гласање. Нису биле за, ни против, али ни уздржане. Избегле су гласање да не би морале да се изјасне о међународном споразуму о забрани нуклеарног оружја. Како смо само пали тако ниско? Како смо од државе која је желела да допринесе миру у свету и да учини наш свет бољим, постали мало, податно америчко оруђе које на позорници света с непрепознатљивим гласом неубедљиво сриче унапред написан текст глобалног режисера који јавно хвали њено ’независно’ држање, а уједно од ње захтева редовно сервисирање својих глобалних геополитичких потреба? Словенија се, нажалост, није поставила уз бок развијене Швајцарске, Аустрије, Шведске већ уз Северну Кореју. То је један од ’домета’ наше ’безбедности’ под НАТО окриљем.“

Поглед на резултате гласања 8. јула у згради УН у Њујорку заправо говори све – на истој страни су се нашле САД, Русија, Северна Кореја, Израел и још неколико држава из „клуба“ нуклеарних држава. Уз њихове скуте су са овог дела земаљске кугле биле Македонија, Црна Гора, Хрватска, Србија, Словенија… А наспрам њих? Сав (пре)остали свет. Тако је тајни декрет Вашингтона, диктиран америчким „савезницима“, потврдио речи руског председника Владимира Путина који је режисеру Оливеру Стоуну (у интервјуу за телевизију „Шоутајм“) казао да је НАТО „само оруђе спољне политике САД“ где „нема савезника, већ само вазала“.          

Југоисточна Азија – потенцијал за нуклеарни рат

Елен Вајт Гомез, председница конференције УН на којој је преговарано о првом правно обавезујућем споразуму о нуклеарном оружју, подвукла је да је то први такав споразум постигнут у више од 20 година. „Свет је чекао на овакву правну норму 70 година“, истакла је Гомезова, док је директорка ICAN-а Беатрис Фин изразила наду да је то био дан који ће докрајчити нуклеарну еру.

Поменути споразум обавезује све земље чланице да никада и ни под којим околностима не развијају, тестирају, производе или набаве и ускладиште нуклеарно оружје или друге нуклеарне експлозивне направе. Споразум забрањује било какав трансфер или коришћење нуклеарног оружја или упућивање претњи о коришћењу таквог наоружања, а чим га ратификује 50 земаља чланица УН, ступиће званично на снагу. Јасно, један међународни споразум не може да спаси свет од нуклеарне катастрофе. Нуклеарно оружје ће опстати све док буде трајала „безбедносна трка“ између различитих велесила, али све што води ка ограничењу употребе нуклеарног оружја – животно је важно. И утолико важније, јер подручја нових конфликата попут југоисточне Азије, стратезима допуштају „више слободе“ у преигравању нацрта могу ли нуклеарно оружје у неком (бар у почетку и према тим сценаријима – локалном) рату да употребе „са успехом“.

У Европи би, због велике густине насељености, свака, па чак и ограничена употреба нуклеарног оружја имала разорне последице које би водиле у глобални рат. Није чудо да господарима рата апетити расту на другом крају света, где оцењују да би у евентуалном рату између Кине, на једној, и САД са сателитима из НАТО-а, на другој страни, могли да диригују „успешан нуклеарни рат“.

Превртљивица

Није први пут да словеначка спољна политика „усред трке“ промени страну, као 8. јула у ГС УН. Словенија је пре четврт века подржавала посебну декларацију о свету без нуклеарног оружја, коју је припремила Шведска. Из те иницијативе је брже-боље изашла, чим се приближила уласку у НАТО 2004. године. Данас заступа становиште које се не разликује од доктрине Пентагона о нужди постојања, па чак и употребе оружја које би уништило планету.

[/restrict] займ на карту займ деньги онлайнонлайн займ на банковский счетзайм через контакт онлайн