Све се може кад се хоће

Мјузикли прве и друге године факултета (Шта ћу бити кад порастем?) и треће и четврте године (Мапети у Београду) представљени су публици 19. јуна у сали Учитељског факултета, као део обележавања 80 година ФМУ, али и поклон студентима код којих су гостовали. Свирало се, певало и глумило као у правом позоришту

Као производ типичног америчког забавног живота насталог око 1900. године у позориштима на Бродвеју у Њујорку, мјузикл на нашим просторима нема традицију. Песме, плес, комичне тачке смењивале су се са дресерима, животињама, акробатама, уз обавезни бар са пићем (највећи мјузикхолови у Америци нестају после доношења забране о точењу пића). Мјузикл данас треба да забави, орасположи обичног човека у публици лаким жанровима музике са карактеристичним сонговима, па је те особине искористила композиторка Вера Миланковић у својим предавањима студентима на Факултету музичке уметности. Импровизацијом гласом и клавиром као обавезним предметом на другој години студијског прoграма Педагогија музике она покушава да однегује занимљиве и креативне наставнике, али и добре музиканте, све оно што савремена технологија не развија. Предмет учи студенте да певају и прате се на клавиру, причају бајке са драмском радњом, да компонују дечју песму (стихови, мелодије, аранжман), све до интерпретације и сценског покрета – сценарио, смишљање реквизита, костима и сценографије.
Мјузикли прве и друге године факултета (Шта ћу бити кад порастем?) и треће и четврте године (Мапети у Београду) представљени су публици 19. јуна у сали Учитељског факултета, као део обележавања 80 година ФМУ, али и поклон студентима код којих су гостовали. Свирало се, певало и глумило као у правом позоришту. Посебно подвлачимо глуму, јер су на сцени били студенти који нису музички извођачи, па немају стални тренинг и контакт са сценом и публиком, што је сигурно представљало тешкоће у педагошкој припреми. Осим тога, са студентима на ФМУ се мало ради тимски, мало се пева и свира у другачијим саставима од класичне камерне музике, хора и оркестра, па је ово био и експеримент – колико заправо овај факултет припрема своје дипломце за реалан живот.
Као истински заљубљеник у музику, Вера Миланковић упорно, предано и са много музичког поигравања ради са својим студентима, о чему смо се уверили на представи. Духовито, креативно, маштовито и врло музикално, ређали су се сонгови уз пратњу клавира, трубе и перкусија, који би чинили част свакој антологији дечје песме. Уводни сонг певају сви ликови (Официр, Лекар, Пекар, Куварица, Земљорадница, Стјуардеса, Кловн, Бизнисмен, Џокеј, Сликарка и Балерина) Кад порастеш шта ћеш бити мораш једном одлучити. Мама каже буди ово, Тата каже буди оно, Ал’ ми сан мој не да мира, ићи ћу за официра… и он се понавља као лајтмотив, повезујући посебне нумере које одговарају појединим професијама. Шармантно, духовито, поигравајући се музичким жанровима, са високом дозом импровизације, млади извођачи су веома професионално показали како се од малог може направити велико. На крају се дилема око избора професије разрешава – Гледам авионе како лете – Бићу увек дете! Изванредне су биле епизоде Земљораднице (Теодора Кнежевић), Кловна (Борис Папак), Бизнисмена (Владимир Благојевић).
У нешто компликованијим Мапетима у Београду било је више инструмената (клавир, флаута, контрабас, саксофон и бубњеви) и више говорног текста, а професорке Вера Миланковић и Милена Петровић глумиле су, шармантно и неочекивано, два наџака који стално нешто коментаришу са балкона. Сценску демонстрацију како студије класичне музике не морају бити озбиљне и уштогљене, а уметничка музика бабарога обичним људима, требало је да погледају и колеге – професори ФМУ, али то се није десило. Препуна дворана студената, пријатеља, поштовалаца рада Вере Миланковић и свих оних који воле добру музику спонтано је поздрављала извођаче и наградила их на крају овацијама. Било би лепо да ови разиграни игрокази мало прошетају по школама, факултетима, а што да не и позоришним сценама. Заслужили су.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *