СУОЧАВАЊЕ СА ЧИЊЕНИЦАМА (II)

Саша Јанковић паметно би поступио ако би пре одласка на овогодишње обележавање Сребренице 11. јула прочитао нашу студију „Доказивање Сребренице пред Хашким трибуналом“ на интернет презентацији „Печата – листа слободне Србије“. Можда би му то помогло да не постане корисна будала сребреничког лобија, а узгред би штошта и научио

Осим неутврђеног броја муслиманских жртава у Сребреници и занемареног броја Срба који су претходно убијени око Сребренице, трећа кључна димензија сребреничког питања односи се на лажно приказивање легитимних губитака које је мешовита војно-цивилна колона 28. дивизије Армије БиХ, у јачини од 12.000 до 15.000 људи, претрпела током пробоја из енклаве. После пада енклаве, 11. јула 1995, пробој према територији у Тузли под муслиманском контролом предузет је преко неприступачног терена и водио је кроз минска поља и честе борбе у заседама које су постављале српске снаге. Велики део јавности никада није чуо за ову важну епизоду, нити располаже специфичним сазнањима о њеном значају. За то заташкавање постоје врло јаки разлози, који се своде на политички интерес. У односу на одрживост званичног наратива, питање колоне и њених губитака крајње је експлозивно. Ево зашто.

[restrict]

ЛЕГИТИМНИ ГУБИЦИ Наша невладина организација „Историјски пројекат Сребреница“ објавила је податке из 33 изјаве које су дали преживели учесници пробоја 28. дивизије. (Одбрана генерала Ратка Младића је на суђењу приложила око шездесет таквих изјава.) У тим изјавама наводи се 19 локација дуж путање пробоја колоне где су се одиграли борбени судари са српском војском и где је, по исказима које су очевици накнадно дали муслиманским властима у Тузли, колона у пробоју из Сребренице претрпела огромне људске губитке. Чињеницу да је „значајан број Муслимана погинуо у борбама“ потврдио је бивши главни истражитељ тужилаштва Хашког трибунала Жан-Рене Руез (интервју у листу „Монитор“, 19. април 2001). Руез је тамо још појаснио и то да, „што се тиче оних који су погинули у шуми, ми стојимо на становишту да су они живот изгубили у борби“. То значи да се, по међународном праву, у вези са њиховом погибијом питање кривичне одговорности уопште не поставља. Војни вештак Хашког трибунала Ричард Батлер изјавио је под унакрсним испитивањем на суђењу Поповићу и осталима да је по његовој професионалној процени „до 2.000 сребреничких Муслимана из колоне могло настрадати у борбеним дејствима током пробоја“ (МКТБЈ, Суђење „Поповићу и осталима“,  23. јануар 2008, Транскрипт, стр. 20251). Постоје и друге процене, од којих можемо навести неколико. Начелник штаба Армије БиХ Енвер Хаџихасановић посведочио је у Хагу да је 28. дивизија из Сребренице током пробоја имала 2.628 погинулих у борбеним дејствима (МКТБЈ, „Тужилац против Крстића“, 6. април 2001, Транскрипт, стр. 9532 ), док мировни преговарач Карл Билт у својим мемоарима тврди да укупни губици муслиманске стране у пробоју износе „више од четири хиљаде“ (Carl Bildt, Peace Journey: The struggle for peace in Bosnia, 1998, стр. 66). Најзад, у недавно емитованом норвешком документарцу о Сребреници редитеља Оле Флиума интервјуисани амерички обавештајац, а донедавно професор на катедри националне безбедности на Морнаричком колеџу САД (US Naval War College), Џон Шиндлер износи своје сазнање да је у борбама, за време пробоја, из сребреничке колоне погинуло око 5.000 људи, док је стрељаних заробљеника било „око 2.000“. (Видети документарни филм „Сребреница: издани град“, од 51:14 до 52:02 минута.)

Тачан број борбених губитака колоне вероватно никада неће бити утврђен, али укупан закључак који произлази из пресека сведочанстава очевидаца и процена особа који су са стручног или званичног становишта о томе могли да се компетентно изјасне гласи да су ти губици били – огромни.

 

МАПА ГРОБНИЦА То покреће нека врло акутна питања. Да ли се јавност намерно доводи у заблуду када се посмртни остаци људи који су погинули у борби лажно приказују као да припадају жртвама погубљења, што се затим изједначава са „геноцидом“? Какав механизам постоји, ако га уопште има у пресудама Хашког трибунала и осталих судова који су се бавили сребреничким предметима, да се повуче разлика између ове две правно потпуно различите категорије? Ако и наношење губитака противнику у борби представља кривично дело, како се онда објашњава чињеница да ни пред МКТБЈ у Хагу, ни пред Судом за ратне злочине у Сарајеву, нико до сада није био позван на одговорност за пуцање на колону? А ако сваки смртни исход није кривично дело, како у појединачним случајевима (са изузетком оних где се појављују повези преко очију и лигатуре) можемо бити сигурни да је смртни исход био проузрокован противправно, стрељањем заробљеника, а не легитимно, током вођења борбених дејстава? Да подсетимо, терет доказивања увек је на тужилаштву, или у сваком случају на страни која нешто тврди.

Чињеница је да су на подручју Сребренице у јулу 1995, поред погубљења, легитимна борбена дејства била други значајан узрок смрти и изобилан извор ексхумираних људских посмртних остатака. На основу доказне грађе тужилаштва Хашког трибунала, сарадник „Историјског пројекта Сребреница“ Енди Вилкоксон припремио је мапу која то убедљиво приказује. Ослањајући се искључиво на доказни материјал тужилаштва, Вилкоксон је утврдио да се већина гробница, везаних за догађаје на подручју Сребренице у јулу 1995, налази на растојању од највише петсто метара од путање повлачења колоне и борбених дејстава између колоне и српских снага. То је изузетно важан и информативан податак.

У свом објашњењу мапе, Вилкоксон каже:

„Жути маркери означавају секундарне гробнице, а пламенови означавају места где су се водиле борбе. Црвени маркери означавају примарне гробнице из којих су узети остаци, а бели маркери означавају нетакнуте примарне гробнице, из којих нису узети остаци. Црвене линије показују пут којим су ишле колоне. Плаве линије показују границу енклаве и положаје босанске војске у околини Тузле. Наранџасте линије показују позиције које је држала војска босанских Срба. Засенчена црвена места су подручја где су пронађени остаци на површини.

„Као што се види из карте, секундарне гробнице се налазе у непосредној близини границе енклаве, где су се одигравале борбе између 6. јула, када је војска босанских Срба прво напала енклаву, до 11. јула, када је пала Сребреница или у областима за које је било познато да се колона борила са војском босанских Срба на путу према Тузли.

„Једноставно речено, ’секундарне’ гробнице се налазе управо у том подручју, где би се очекивало да се пронађу погинули у борбеним дејствима повезаним са Сребреницом.“

То води очигледном закључку да је најлогичније објашњење за те гробнице то да су настале као последица асанације терена после борбених дејстава и да се у њима налазе претежно посмртни остаци погинулих, а не погубљених. У сваком случају, разумно објашњење за присуство и положај тих посмртних остатака, наводно стрељаних жртава „геноцида“ које су игром случаја покопане у непосредној близини места где су се водиле оружане борбе – нешто је што сребренички лоби мора да пружи. У противном, наратив за који се тврди да представља ставове угледних међународних правосудних установа и професионалну анализу врхунских правних умова – једноставно ће се урушити, и показаће се као ништа више од сирове политичке пропаганде.

Ако заиста постоји потреба за „позајмљивањем“ посмртних остатака са места погибије – где су се одвијале борбене операције – да би се на такав начин количински попуњавали експонати у галерији геноцида, онда је званична сребреничка прича, која се понавља ритуално већ две деценије, зрела за систематско и свеобухватно преиспитивање.

ПОЛИТИЧКИ ИСФОРСИРАНО СУЂЕЊЕ Предмет који се тренутно налази пред Специјалним судом у Београду и односи се на инцидент који се одиграо у хангару Земљорадничке задруге Кравица 13. јула 1995. парадигматичан је за лажно приказивање чињеница везано за Сребреницу. Позадину и појединости овог случаја изнели смо у „Печату“ од 17. фебруара 2017. Инцидент је био изазван када је један од затвореника отео пушку и затим пуцао, убивши и ранивши неколико стражара. Преостали стражари реаговали су прекомерно и, уместо да ситуацију ставе под контролу, припуцали су не разликујући у кога. Када се све завршило, сматра се да је већина заробљеника била убијена. Једно од кључних нерешених питања после инцидента у Кравици је: колико? Друго кључно питање је – постоји ли веза између тог, по свему судећи, спонтаног догађаја, и истовремених погубљења заробљеника на ширем подручју Сребренице? Најзад, поставља се и питање евентуалне личне одговорности оптужених, али то је изван оквира нашег разматрања.

Ни после више од двадесет година и неколико суђења специфично фокусираних на убијање заробљеника у Кравици, није показан ниједан доказ да је инцидент био саставни део ширег плана да се изврши погубљење муслиманских заробљеника или геноцид, чак и под претпоставком да је такав план заиста постојао. Међутим, са становишта промотора сценарија о „8.000 жртава стрељања“ и „геноциду“ управо чињеница да не постоје чврсти докази о томе колико је заробљеника побијено у хангару Задруге ову ситуацију чини – идеалним. У одсуству поузданих чињеница, измишљају се и у причу се уграђују произвољно импровизовани „докази“. Разглашава се онаква цифра жртава у Кравици каква сребреничком лобију одговара (на разним кравичким суђењима, варирала је између 1.100 и 1.500), без обзира на непостојање поузданих доказа. На такав начин, и у комбинацији са сумњивим тврдњама сличне врсте везаним за Пилицу, где се барата измишљеном цифром од око 1.700 жртава, решава се питање готово половине укупног броја од 8.000 наводно стрељаних жртава сребреничког „геноцида“.

 

ШТА СЕ ДОГОДИЛО У КРАВИЦИ? На суђењу које је у току пред Специјалним судом за ратне злочине у Београду, предмет К-ПО2 8/2015, оптужени се терете за насилну смрт 1.313 заробљеника смештених 13. јула 1995. у хангару Земљорадничке задруге. Др Ведо Туцо, форензички вештак тужилаштва, за ову прилику позван је из Тузле као вештак са задатком да ту тачку оптужнице стручно образложи.

Тачност закључака и професионална валидност методологије вештака Туце могли би се оценити на основу његовог вештачења у другим сребреничким суђењима. По таквом критеријуму, крајње су упитни.

Пре свега, кратак увод у форензички контекст дешавања. Приближно истовремено када се догодио масакр заробљеника у земљорадничкој задрузи Кравица, у непосредној близини одвијали су се други, форензички релевантни догађаји. Накратко пре инцидента на који се односи суђење пред Специјалним судом у Београду, 12. јула 1995, на удаљености од два километра и паралелно цести Братунац – Коњевић Поље, прошла је мешовита војно-цивилна колона 28. дивизије Армије БиХ, у оружаном пробоју из већ заузете сребреничке енклаве према Тузли. Цеста пролази кроз село Кравицу. Земљорадничка задруга налази се на само неколико метара јужно од ње. Док је колона пролазила на врло кратком растојању од села Кравице и земљорадничке задруге, имала је борбени судар са Војском Републике Српске (ВРС). Као што је већ споменуто, уопште није спорно да је колона легитимна војна мета и да сви њени припадници који су погинули током вођења војних операција представљају легитимне борбене губитке, за шта нема кривичне одговорности.

Зашто је ово важно? Зато што расположиви докази убедљиво сугеришу да се приближно истовремено, и у близини места где су противзаконито смакнути заробљеници смештени у Земљорадничкој задрузи Кравица, одвијала војна операција која је произвела погибију значајних размера. Та чињеница мора се узети у обзир при вршењу кредибилне форензичке анализе гробница на локалитету Кравица. Војна операција против колоне била је правно легитимна. Њене последице не могу бити предмет разматрања у оквиру кривичног поступка за противправно убијање.

Како српско правосуђе намерава да између ове две групе – погинули и стрељани – повуче разлику? То је нешто што се мора учинити јер је у противном немогуће извршити реалну процену броја жртава кривичног дела стрељања ратних заробљеника, за шта се суди оптуженима у Београду.

 

ТУЦО И МУМИНОВИЋ Вештак тужилаштва Ведо Туцо на ово питање предлаже одговор који је форензички неодржив, али одговара тужилаштву зато што драстично повећава број мртвих тела која су проглашена за жртве противправног убијања, што се импутира оптуженима. Туцо у потпуности занемарује вероватноћу – једва спорну у светлу наведених специфичних околности – да су током асанације терена жртве погубљења и погинули у оближњим борбеним дејствима највероватније били покопани заједно и измешани у истим масовним гробницама. Његова бизарна теза, која је без упоришта у форензичкој пракси било где у свету, гласи да је довољно ДНК упаривање само једног фрагмента из неке од секундарних гробница са остацима у некој примарној гробници да би се на основу тога закључило да целокупан садржај секундарне гробнице, без обзира на број тела у њој која преко ДНК уопште нису повезана са примарном гробницом, ипак одатле потиче. Врзино коло Туциног шематског приказа „међусобне повезаности масовних гробница утврђених ДНК анализом“, који је приложио када је 2011. године у Сарајеву вештачио у кравичком предмету „Јевић“, савршено илуструје конфузност његове теорије. По његовом мишљењу, сви обухваћени посмртни остаци, по дефиницији, припадају жртвама погубљења, а то се без икаквих посебних доказа аутоматски поистовећује са – геноцидом.

Туцин методолошки приступ је произвољан и научно неутемељен. Утолико пре што у конкретном случају располажемо и изјавом сведока Муминовић Бехудина (заведено у архиву Трибунала под бр. 00464352), који се у време предметних догађаја налазио у саставу колоне, на месту дешавања. Муминовић износи да су он и остали припадници његове групе пролазили мимо села Сандићи, на растојању од непуна три километра од села Кравица, када су приметили српске снаге како укопавају „око 500 лешева“. Пошто је колона туда прошла на свега неколико часова пре инцидента у Земљорадничкој задрузи у Кравици, огроман број лешева за које Муминовић тврди да је посматрао како се укопавају нису могли бити од заробљеника који су настрадали касније, као жртве разјарених стражара. Али они су ипак покопани ту, у разним „примарним и секундарним гробницама“, у непосредној близини и на подручју Кравице. То је чињеница која не сме бити гурнута под тепих и захтева подробно објашњење.

 

АСАНАЦИЈА ТЕРЕНА Да ли сви лешеви у оближњим масовним гробницама, које се повезују са Земљорадничком задругом у Кравици, заиста потичу од стрељаних заробљеника? Зар не би било разумно претпоставити да масовне гробнице у околини, чији садржај вештак тужилаштва Ведо Туцо кадгод сведочи приказује једнозначно као жртве геноцида, садрже и велику количину посмртних остатака особа погинулих током борбених дејстава, за која знамо су се одиграла у непосредној близини и на кратко пре инцидента у Задрузи? Присуство у некој гробници једног или више фрагмената тела упарених помоћу ДНК са неком другом гробницом само по себи не значи ништа у односу на порекло већине посмртних остатака који се у тој гробници налазе. Подједнако је могуће да воде порекло од борбених дејстава, као и од стрељања.

Измешаност услед асанације терена много је рационалније објашњење од натегнуте теорије Веде Туце.

Сребреничка доказна грађа у великој је мери подложна политичкој манипулацији, нарочито под условима где једна страна, покренута агресивном агендом, врши доминантан утицај над јавним дискурсом. Неопходно је да се у проучавању људских губитака везано за Сребреницу између релевантних категорија (погинули/погубљени) увек повуче јасна разлика, јер је у противном немогуће изводити валидне закључке. Оваквом приступу супротставиће се једино они чији политички интерес диктира да се погинули у легитимним борбеним дејствима, који су вишеструко бројнији, лажно приказују као жртве стрељања и геноцида. А то је сребренички лоби.

Целокупна службена верзија догађаја на подручју Сребренице у јулу 1995. почива на фалсификатима. Та чињеница намеће још један изузетно важан закључак. Потребна су отворена истраживања најширег обима да би се разоткриле чињенице и фактори кључно значајни за разумевање Сребренице, а којих се банални пропагандни сценарио о „три геноцидна дана у јулу 1995“ циљано не дотиче. У противном, нећемо искорачити из оквира политичке  пропаганде и о тим важним догађајима нећемо доћи до веродостојних сазнања – никад.           

Сведочења

Према изјавама најмање шест преживелих учесника у пробоју колоне (у заградама су бројеви њихових изјава у архиву МКТБЈ), Адемовић Шевала (01008095), Хусић Рамиза (00813498), Кадрић Мидхата (00371768), Мемишевић Нурифа (00396028), Мустафић Хусејна (00401647) и Орић Фадила (03052972), Кравица је била један од локалитета где су се водиле интензивне борбе између колоне и ВРС и где је колона претрпела значајне људске губитке. Адемовић у својој изјави говори о „много мртвих и рањених“, Кадрић о „много погинулих“, Мемишевић помиње „много“ убијених и рањених у артиљеријском нападу који је извела ВРС, а Орић сведочи о „неколико стотина погинулих“. Сви сведоци дали су своје изјаве муслиманским властима након што су безбедно стигли у Тузлу. Они су сви сагласни да су се борбена дејства између ВРС и колоне, која је претрпела велике губитке, одиграла просторно и временски врло близу инциденту са заробљеницима у Земљорадничкој задрузи у Кравици.

Свих шест изјава носе архивску ознаку Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (МКТБЈ), и њихова садржина се може проверити у архиви Трибунала.

[/restrict]