ССП-ом по држави

Према Споразуму о стабилизацији и придруживању, Србија је у обавези да од 1. септембра усагласи прописе са правним тековинама ЕУ, тако што ће допустити држављанима чланица ЕУ да стичу право својине над пољопривредним земљиштем. Као одговор на све гласније негодовање јавности која је указивала на пример Мађарске и других земаља Уније што су за разлику од Србије увеле мониторинг на продају земље, министар пољопривреде Бранислав Недимовић најавио је нацрт измена и допуна Закона о пољопривредном земљишту, којим треба да се ограничи продаја земљишта странцима. Зашто је неопходно мењати закон који у чл. 1 прописује да страна физичка и правна лица не могу бити власници пољопривредног земљишта у Србији, пропис супротан наведеној одредби ССП-а? Да ли се кроз измењене услове може, све док је на снази ССП, обезбедити повољнији третман домаћих лица, те да ли би, уколико власници пољопривредног земљишта не би били наши сељаци и држава, Србија могла да води самосталну економску и безбедносну политику? Коначно, ако државу чине три елемента – територија, власт и становништво – о каквој сувереној власти можемо да говоримо ако пољопривредно земљиште, односно територија земље већински припада странцима? О овим питањима разговарамо са Миланом Стаматовићем, председником општина Чајетина, и др Зораном Чворовићем, правним историчарем.

[restrict]

Србија у власништву страних држављана

Милан Стаматовић

Најављеном изменом Закона о пољопривредном земљишту неће се забранити продаја земље странцима већ ће се, напротив, увести та могућност коју актуелни закон не предвиђа

Мала регистрована сеоска, односно пољопривредна газдинства у укупном збиру чине огромни аграрни потенцијал, преко ког Србија може да заради, као и да се позиционира на тржиштима ЕУ, али ће она практично нестати уколико странци и велике компаније дођу и преузму нашу земљу, према слову ССП-а, каже у разговору за „Печат“ Милан Стаматовић, председник општине Чајетина.

Министар пољопривреде је најављујући нацрт новог закона рекао да ће правила трговине приликом куповине земље, регулисана ССП-ом, ићи у корист домаћих произвођача. Оспорили сте ове тврдње. На чему заснивате ваш став?

Најављеном изменом Закона о пољопривредном земљишту неће се забранити продаја земље странцима већ ће се, напротив, увести та могућност коју актуелни закон не предвиђа. Тиме је прича о користи домаћим произвођачима и стопирању куповине српских ораница још једна у низу манипулација власти и ресорног министра Недимовића, чији је циљ да се по сваку цену приближе Европској унији и ускладе са њеним законима, а не да заштите сопствене природне ресурсе попут пољопривредног земљишта. Министар од почетка ове године прича да држава има решење за продају земље странцима, али очигледно нема храбрости да саопшти народу да је немогуће сачувати властито земљиште пошто не намеравају да траже промене Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) и да се замерају Бриселу јер би тиме угрозили тзв. европске интеграције и пут ка ЕУ, у коју не знамо ни кад ћемо ни да ли ћемо ући. Када већ не смеју и неће да траже измену ССП-а, најлакше је ускладити и променити домаћи закон који ће се, како стоје ствари, наћи експресно у Скупштини Србије без јавног увида и могућности да се о томе јасно и прецизно изјасне стручњаци, само да би се пре 1. септембра испунила још једна у низу обавеза према ЕУ.

Да ли би Србија, по угледу на Мађарску или друге земље чланице ЕУ, могла да стави мораторијум на продају земље, и зашто се на томе не инсистира?

Једини спас за српског сељака, али и сваког грађанина Србије јесте да се законом потпуно спречи продаја земље као што је то учинила Мађарска, променивши сопствени устав да би заштитила своје земљиште. Наш Устав свакако не предвиђа продају земље странцима, као и актуелни Закон о пољопривредном земљишту, што значи да није потребно мењати ни постојећи Устав ни закон јер су они гарант за забрану продаје земље странцима. Власт упорно жели да се додвори ЕУ и омогући спровођење Споразума о стабилизацији и придруживању пре уласка у ЕУ, због чега неће ни да размотри могућности забране и одлагања примене ССП-а које су увеле друге земље, попут Пољске, Словачке, Хрватске, Словеније и Естоније. Да смо, рецимо, применили пољски пример, сада бисмо били у много повољнијем положају. Пољаци су најпре успели да одложе продају земље странцима на 12 година од датума уласка у ЕУ. Када им је тај рок истекао, онда су донели закон који максимално штити домаћа газдинства. Код нас тако нешто никоме није било ни на крај памети.

Златибор је туристичка општина. Уколико би странци куповали земљу као туристички, а не само пољопривредни ресурс, шта би то за нас значило – са каквим бисмо се последицама суочили?

Без обзира за коју намену се купује земља, она постаје власништво страних држављана и практично више није имовина српског народа, чиме се губи део територијалног интегритета државе, а са тим ће се сложити сваки српски патриота и грађанин који воли и поштује своју земљу. Зашто би нека Мађарска, Данска, Словенија, Хрватска, Словачка, Естонија или Пољска биле боље од Србије и зашто је њиховим државницима важније да сачувају своје земљиште и одбране га од најезде странаца, иако су те земље увелико у ЕУ, а ми нисмо близу ни да привиримо у ту заједницу. То су све питања која се тичу одговорне државне и националне политике које, нажалост, у Србији нема јер је садашњи режим, по сваку цену, одричући се највећег националног богатства, као што су природни ресурси, решио да распрода и преда у руке страним држављанима сву народну имовину под изговором убрзаног учлањења у ЕУ.

Да ли би наши произвођачи могли да издрже конкуренцију уколико би на тржиште ушле велике мултинационалне компаније?

Наравно да не могу да издрже такву конкуренцију, у условима када држава не води рачуна о њиховом опстанку и када су субвенције које добијају минималне, што је недовољно за преживљавање, а да не говоримо о развоју домаће пољопривреде. Стране компаније, што у основи јесте амбиција тих купаца, прогутаће ситне произвођаче као што су то мегамаркети учинили са малим трговачким радњама.

Немало пута се у јавности помињао новац из фонда ЕУ намењен побољшању конкурентности пољопривреде и равномернијем развоју руралних подручја. Да ли су пољопривредници на Златибору почели да користе тај новац и о којој висини је реч?  

Српски пољопривредници још нису почели да користе ниједан евроцент од свега 175 милиона евра одобрених из буџета Европске уније за побољшање конкурентности пољопривреде и равномернији развој руралних подручја, односно годишње укупно 25.000.000 евра колико јој је ЕУ „великодушно“ одобрила за буџетски период од 2014. до 2020. године, али смо једина држава у Европи која се обавезала пре приступања Унији да пољопривредно земљиште и друге непокретности продаје странцима, и то под истим условима као и својим грађанима.            

ССП као надустав Србије

Др Зоран Чворовић

Какву суверену спољнотрговинску политику може да води земља у којој странци господаре пољопривредним земљиштем?

Према тачки 2 члана 63 ССП-а, Србија се обавезала да у року од четири године усклади своје законе о стицању својине над непокретностима и то тако што ће допустити држављанима чланица ЕУ да могу да стичу право својине над непокретностима под истим условима као држављани Србије. Усаглашавање прописа Србије са правним тековинама ЕУ у овој области део је преговарачког поглавља 4 које се односи на слободно кретање капитала. С друге стране, Закон о пољопривредном земљишту Републике Србије у чл. 1 прописује да страна физичка и правна лица не могу бити власници пољопривредног земљишта у Србији. Пошто је овај пропис супротан наведеној одредби ССП-а, Србија ће до 1. септембра морати да измени чл. 1 Закона о пољопривредном земљишту. Изменом закона о пољопривредном земљишту могу се, како предлаже министар Недимовић, пооштрити услови за стицање својине над пољоприведним земљиштем у Србији. Али се кроз  измењене услове не може, све док је на снази ССП, обезбедити повољнији третман домаћих физичких и правних лица када је у питању куповина пољопривредног земљишта у односу на грађане и компаније из земаља ЕУ, каже у разговору за „Печат“ др Зоран Чворовић.

Да ли то значи да се као једино решење намеће не измена закона већ једнострани отказ или суспензија ССП-а?

Та могућност је предвиђена чл. 133 ССП-а, али постоји још једна правно-теоријска могућност да се и без отказа или суспензије ССП-а спречи да странци и стране компаније могу да постану власници пољопривредног земљишта у Србије. То би могло да се уради кроз промену чл. 8. и 88 Устава, који регулишу материју државне имовине и слободног коришћења и располагања земљиштем у приватној својини и то тако што би се унело ново ограничење којим би се страним физичким и правним лицима забранило да буду власници пољопривредног земљишта у Србији. Овде би ваљало унети и ограничење према коме власници пољопривредног земљишта не могу да буду ни домаћа правна лица у већинском иностраном власништву, што се до сада у пракси користило да се бројне стране, пре свега хрватске компаније уз ниске цене домогну нашег најбољег пољопривредног земљишта. Пошто је реч о одредбама Устава за чију промену није потребан референдум, јер се налазе у одељку Економско уређење и јавне финансије, ова уставна ревизија би могла да се теоријски изведе без великих препрека. Међутим, ова могућност нам се чини само као правно-теоријска, јер све док је на снази ССП, његове одредбе ће бити тумачене супротно члану 16 Устава по коме ратификовани међународни споразуми имају нижу снагу од Устава, па сходно томе одредбе међународних споразума, па и ССП-а, морају бити у складу са Уставом Србије.

Овде је створен утисак да је ССП „надустав“ Србије…

Наши еврофанатици и њихови бриселски ментори у ССП-у и виде својеврсни надустав Србије. Да је тако показује чињеница што се ССП примењује у правном поретку Србије, иако је противуставан, јер територију Косова и Метохије не третира као део државе Србије. Пошто ССП има за присталице придруживања ЕУ снагу надуставног „светог писма“, пре би уставне промене донеле брисање Косова и Метохије из Устава, него што би могло да се очекује уношење новог рестриктивног прописа о заштити нашег пољопривредног земљишта. Јер ССП не зна за Косово у саставу Србије, али зна за слободу кретања капитала и оквиру ње обавезу Србије да у погледу стицања права својине на непокретностима не штити и привилегује своје грађане и своја предузећа.

Да ли јавни интерес налаже да се правно спречи да наше најпрофитабилније економско добро пређе у руке странаца?

Држава која има јасну политику националног развоја требало би да заштити свој приватни пољопривредни сектор. Уз то, таква држава би морала да повећава удео свог власништва у примарној пољопривредној производњи, а не да продаје стратешки значајна предузећа као што је ПКБ. Уколико би највећи део пољопривредног земљишта прешао у руке странаца, страних компанија или домаћих предузећа у претежно иностраном власништву, Србија би неповратно прешла из модела развојне у модел регулаторне државе, што није ништа друго него неолиберални еуфемизам за неоколонијани привредни систем. Државу чине три елемента – територија, власт и становништво – и без било ког од њих ми немамо државу. О каквој сувереној власти можемо да говоримо када пољопривредно земљиште, односно територија земље већински припада странцима. Таква неколонијална управа, што не контролише већину територије на којој врши власт и чији буџет зависи од милостиње страних „инвеститора“, не би била кадра да донесе пољопривредне и еколошке прописе који би спречили да велике стране компаније интензивном производњом трајно девастирају наше најплодније пољопривредно земљиште.

Уколико би допустили да физичка и правна лица из ЕУ постану већински власници нашег пољопривредног земљишта, да ли би дошло до бојкота руског тржишта – без формалног увођења санкција?

Наивно је веровати да ће западне компаније дати предност добити из нашег бесцаринског трговинског режима са Русијом у односу на лојалност према правном поретку државе из које потичу. Уколико власници пољопривредног земљишта у Србији не би били наши сељаци и држава, Србија не би могла да води самосталну економску, спољнотрговинску и безбедносну политику.

Економске користи од прописа који би омогућио да држављани и компаније из ЕУ под једнаким условима као и физичка и правна лица из Србије купују пољопривредно земљиште у Србији – равне су нули. Слободна конкуренција на тржишту пољопривредног земљишта између наших финансијски слабих, годинама уништаваних сељака, без икакве финансијске подршке државе, и компаније из ЕУ, које уживају подршку западних банака, може да донесе резултат једнак оном из фудбалског меча Партизана или Црвене звезде са Реал Мадридом.  

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *