Српска фантастика, етика, смисао ликовности и друга искушења

Галерија Графичког колектива:

„Хербаријум куриозитета“ Александра Палавестре

Једна изложба у јулу побудила је пажњу ликовних сладокусаца, јер како је неко записао, „Ретки ретко наилазе“. Реч је о самосталној изложби Александра Палавестре (1956) „Хербаријум куриозитета. Бележнице, цртежи и коментари (2001–2017)“ у Галерији Графичког колектива. Све је поводом ње необично. Уметник је професор на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду, угледни научник, син академика Предрага Палавестре и супруг познате историчарке уметности Драгане Палавестре. Наша, а ни светска заједница не зна та такве примере, у њој није добродошао научник који је још и вешт цртач и сликар. Познат је само Игор Грабар као врхунски сликар и историчар уметности. Код нас се сликарством бавио Александар Дероко, мада више карикатурално и Владимир Дворниковић, који се у немилости после Другог светског рата издржавао сликама и акварелима, премда се о судбини његових пејзажа не зна ништа.
Испоставило се да је Александар Палавестра уметник који црта од детињства и који то ради на оригиналан начин, па је његова изложба цртежа и акварела право освежење на нашој идеолошким и естетским поделама замореној ликовној сцени. Што је још чудније, ти су радови настали на факултетским седницама, састанцима комисија и одбора, на којима је уметник и акварелисао, што се схватало као професорова ексцентричност. Тај угледни археолог, међутим, има каријеру ликовног уметника, учешће на самосталним и групним изложбама и освојене награде. Још необичније је што се претежно бави посебним, код нас ретким видом фантастике који у свету има бројне представнике, али у илустрацији а не у оваквом виду чисте ликовности. Палавестрина иконографија залази у ретку област чудесног, чудовишног и демонског, он истражује универзум бића из света српске и европске митологије и маште. „Хербаријум“ из наслова његове поставке подразумева и биљну онеобиченост или прелазак у анимално, а „куриозитети“ упућују на кабинете чудеса, тзв. Wunderkammer који су постојали при барокним дворовима. У том смислу су ови радови разуђени белешкама, наводима из литературе и коментарима представљених сцена. Лако и са прецизношћу упућеног мајстора ниче на папиру свет за који је речено да припада реалности, не измаштаној, већ оној другој и паралелној. Предраг Палавестра је уредник великог зборника САНУ „Српска фантастика: натприродно и нестварно у српској књижевности“ и двотомног издања за СКЗ „Књига српске фантастике: XII–XX век“, што вероватно није без утицаја на овог ствараоца. Наше издаваштво не обилује тератолошком литературом, осим старог броја часописа „Градац“ „Чудовишта и врагови“, који је приредио Јовица Аћин, светски значајан познавалац, књиге Петра Ђурића „Змајеви и друге немани“ и капиталне књиге Јургиса Балтрушаитиса „Фантастични средњи век“, објављене у Сарајеву, код нас нема наслова о тематици који страни издавачи деценијама допуњују. Ту прича о Александру Палавестри тек почиње.
Под псеудонимом А. Пераграш објавио је књиге „Але и бауци – прилог проучавању тајанствених бића Балкана“ (1989, 2002, 2013) и „О огњопарду – оглед из криптозоологије“ (2003) за коју је добио награду „Невен“ 2004. године. Стручњак за хералдику и ликовну реконструкцију грбова Александар Палавестра идеална је личност за ликовно откривање српских доњоземаца који припадају најстаријим слојевима не само наше културе, сежу до праисторије и архетипске колективне подсвести. Довољно је рећи да вампир, једина српска реч у светским језицима, као биће постоји и у Русији и на Далеком истоку. Целокупна Дарвинова теорија еволуције је лажна јер светска научна заједница као у много чему насилно крије резултате археолошких ископавања остатака дивова (поједине њихове лобање су величине човека), о којима говоре антички митови и „Стари завет“. Александар Палавестра је унео дах свежине у нашу науку и фантастичну уметност, али многи нису свесни његове пионирске улоге у разоткривању моћи ирационалног.

[restrict]

Галерија УЛУС:

„Одакле ти право?“ Братислава Радовановића

Изложба сликара Братислава Радовановића (1972) може се видети у Галерији УЛУС до 25. јула. Насловљена је „Одакле ти право?“ и има одређене моралне и критичке вредности. Аутор је заокупљен савременим тренутком нестанка духовности и уласка у безнађе. Његове фигуре чекају Годоа или Бога, сцена је пуста, боље рећи опустошена. Композиције имају наглашено светло-тамни контраст као у барокном сликарству, мрачни карактер тешке приче, драме у којој је сликар сведок и саучесник. Он подсећа на Каравађа, на тамни свет посрнулих ликова маестрално ликовно приказаних. Има код овог младог мајстора есхатологије, чекања Судњег дана и критике постиндустријске цивилизације, реч је о оригиналној сликарској дистопији. Учесници предапокалиптичких дешавања размештају се по композицији у необичним позама, сцена је као позоришна, напета и ликовно изазовна. Радници и обични људи најављују велике догађаје чији је значај најпре унутрашњи, метафизички, попут духовне спознаје или душевног лома. Скоро се није појавио овако ликовно надмоћан сликар који подсећа на велике реалисте из прошлих времена. Изражавајући се на платнима великих димензија (и више од два метра), трага за питањима која су „већа од живота толико да је на њих можда једино могуће одговорити сликарством“, како сам каже. Никола Шуица у предговору у каталогу пише о „бачености у свет“, ликови су завитлани, похарани, као и сама данашња уметност и стварност. Радовановић је устао против општег појма „екранске слике“ којим би да се покрију сва визуелна одступања од чисте ликовности и занатски сигурно, натуралистички, формирао класичну представу, поштујући њена правила приказивања људске фигуре, акта, перспективе, простора и психологије ликова. Ма колико класично изведен, његов свет је болно савремен, он је хроничар савременог бесмисла и намера му је да гледаоца брутално суочи са испразношћу света. Наглашена су истрајност насиља које постаје свакодневно, људска анатомија насупрот роботичкој, вешта перспективна скраћења, ефектни покрети као у неком заустављеном филму. Кинематичност је видљива и у композицијама налик филмском кадру, тешкој атмосфери призора који тежи црно-белој подели.
Уметник је завереник који жели дуг и истрајан преврат, он је ангажован и савремен, не би ли раздрмао и проширио наше опажајне и сазнајне моћи. Формирао се као графичар на Факултету ликовних уметности у Приштини, где је магистрирао и радио као асистент од 1998. до 2004. године. Очигледно је да се и изван престонице образују велики таленти по девизи „геније сам себи крчи пут“. Братислав Радовановић враћа изгубљену веру у сликарство, у величину и судбину те уметности. Он можда нема суптилност једног Петра Мошића, али има велику изражајну снагу која га ставља у врх нашег савременог реализма, фигурације миметичког типа, која је упркос глатког намаза, без видљивог трага четке, лакова и старе технологије, идејно испред многих видова авангарде.

Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“:

Вајари Србије

Живимо у доба свеопштег расула вредности, за које је одавно уочено да наликује распаду касноантичке цивилизације, само што се сада неће појавити хришћанство да изнутра преобрази, очисти и учврсти друштво, већ прете неопаганизам и ислам. Државе одумиру у корист монструма, Новог Рима или Вавилона – светске државе планетарног града, који прождире природу, за чије се становништво стално стварају нове анестезирајуће дроге. Пројектују се вешто вештачке потребе зарад продаје производа, о чему је говорио још Карл Маркс и у таквом друштву постаје нечасно бавити се дизајном, као што и сама уметност губи смисао поред сталних вести о убиствима деце и жена. Опште је настојање да се сузбију хуманистичке науке и уметност, што следи и САНУ, а најдаље је у томе отишла Јужна Кореја, у којој су скоро укинуте такве студије. Резултат је био пораст психичких болести, самоубистава и насиља, па је са државног нивоа издата наредба о хитном оснивању филозофских и уметничких факултета.
Уметност је, међутим, данас у великој кризи. Радио-програм је у Србији осим на две-три станице потпуно пропао, нема ауторских емисија а музика се свела на новокомпоновану, пуну мржње и зла или на реп, што је исто. У класичној музици је дошло до појаве невероватно бројних врхунских извођача, али не толико и композитора, мада свеукупно она губи на значају, нема нове публике, стара умире а млади се окрећу ка комерцијалном програму. У џезу и блузу више нема великих ауторитета, генијалних музичара, нити нових праваца који су обележили ове музичке форме од педесетих до седамдесетих година. Књижевност је мање-више сведена на лаку и популарну; има ли било чега вредног за читање после великих писаца 19. века? Некада је највеће мислиоце народ слушао на агори, а сада филозоф не разуме филозофа. Филм се још увек добро држи јер је у њему немогуће укинути нарацију и свести га на експеримент, што је постала ликовна уметност. Осим тога, у филмску индустрију се улажу огромна средства јер је она анестетик за масе па се поткраду и уметничка остварења. У погледу ликовности најбољи показатељ вредности су дугачки редови посетилаца који почињу да се формирају у 4-5 часова ујутру испред улаза великих музеја када организују капиталне изложбе сликарских великана. Савремена ликовна уметност је попустила пред навалом визуелног, формирају је извануметнички садржаји. Када садашњи уметници снимају видео радове ни не схватају колико је та форма са становишта професионалног режисера јадна, они се подсмевају видео-уметницима као аматерима. Поједина од сада значајних архитектонских остварења представљају само увеличану скулптуру. Архитектура губи свој самостални немиметички ликовни језик истопљена у безличном (пост)модернизму. У сликарству се све више говори о дизајну слике, један од таквих прослављених „дизајнера“ је Марк Костаби, који и не слика своје слике већ унајмљује анонимусе.
Из овакве перспективе шта остаје правим ликовним уметницима? Како да се вајар у време непостојања јавних конкурса у Србији, или њиховог свођења на фигуралну историјску скулптуру, супротстави најезди са ТВ-а и интернета? Како да се уопште посвети уметности која је са материјалне и извођачке стране крајње захтевна? Одговор даје вајарска секција УЛУС-а, највиталнија са шест досадашњих изложби. Вајари, тај традиционално жилав сој, нашли су начин да опстану, уз велике личне жртве, па и да унапреде старе форме. На изложби „Вајари Србије“, која се може видети до 7. августа у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“, учествује 62 излагача, и они који нису чланови УЛУС-а, а представљена су и дела тројице који нису више живи. Премда се и ту може свашта видети, групно узевши вајари се добро држе супротстављајући наглашено материјална и предметна дела нихилизму дематеријализације уметничког објекта, који хара од шездесетих година. Поједини, као Јулијана Протић, Михајло Герун и Балша Рајчевић, свесни су да вајарска уметност не мора да наставља смер фигурације из 19. века и прошлих столећа, али ни авангардне експерименте који воде укидању уметности. Излаз је у снажном објекту, уметничком предмету који може да заокупи пажњу техногенерације. Могуће је пронаћи упориште само у доброј форми, што и јесте смисао ликовности, али то није лако, форми која је колико класична, толико и модерна или природна. То је сасвим успело највећем вајару данашњице Тонију Крегу, то успева и неким нашим ствараоцима.

[/restrict]