Скуп високог политичког ризика

Самит Г20 у Хамбургу

Нескривене стрепње домаћина неформалне „светске владе“: Оно што је требало да буде за Ангелу Меркел круна њеног трећег канцеларског мандата, и снажан ветар у леђа непосредно пред изборе за Бундестаг, и (могуће) поновног, четвртог (и рекордног) освајања канцеларског трона, претворило се,  сплетом непредвиђених околности,  у драматичну неизвесност

Требало је да то Ангели Меркел буде круна трећег канцеларског мандата. И велики „бонус“ у финишу предизборне кампање и трци за освајање четвртог (рекордног) мандата, што је пошло за руком (само) њеном (некадашњем) снажном политичком заштитинику, сада већ почившем „вечитом канцелару“ Хелмуту Колу. Тај, очекивано сјајан, политички високо профитабилан „тајминг“, претворио се, стицајем неочекиваних, и неповољних, околности, наједном, и непланирано, у чин високог политичког ризика. Званични Берлин дочекује самит „светске владе“ и најмоћнијих државника планете Г20, који почиње у Хамбургу на дан кад се овај број „Печата“ нађе (7. јула) на киосцима, с наглашеном стрепњом, као скуп драматичне неизвесности. Та чињеница очигледно драстично „демфује“ амбиције немачке канцеларке: уместо очекиваног тријумфа, за њу би, све је очигледније, велики успех био да самит не доживи велики фијаско.

У сваком случају,  једно је сигурно: ово ће за Ангелу Меркел, која је у дугој и неспорно веома успешној политичкој и државничкој каријери оставила за собом читаву „колекцију“ сличних скупова (Г7, Г8, Г20, НАТО, ЕУ,УН), бити најизазовнији и најделикатнији самит, у чију припрему су немачка дипломатија, и она лично, уложили много енергије и, као домаћини, сасвим разложног очекивања.

[restrict]

Политички експлозив Све се, наједном, радикално променило. Оно што се у припремама сличних скупова с великом извесношћу просто подразумевало, више се, такође с великом извесношћу, (овога пута) више не подразумева: концентрисало се наједном много непредвидљивог и нескривеног „политичког експлозива“ који би могао да „торпедује“ очекивања домаћина и сценарио самита. Од избора места за његово одржавање, до непредвидљивих учесника, при чему нови, хазардни амерички председник Доналд Трамп није једини, иако је неприкосновено први на тој листи. Ту су још, бар најчешће спомињани у немачким политичким и медијским круговима, турски шеф државе Реџеп Тајип Ердоган и руски председник Владимир Путин. Из различитих разлога.

Кренимо најпре од Хамбурга. (Пре)лепа ханзеатска (северњачка) метропола, с (неочекиваном) „јужњачком“, готово барокном, архитектуром у појединим градским четвртима, изабрана је уместо издвојених и усамљених луксузних одредишта, попут источнонемачког бањског одмаралишта Хајлигендам (Г8, 2007) или луксузног дворца, Хотел „Елмау“ (с нацистичком прошлошћу) у баварским Алпима, „с предумишљајем“ (не због тога што је у њему рођена Ангела Меркел, податак који спомињу неки медији) и наглашеном симболиком: „светска капија“, како не само у туристичким проспектима означавају овај велики, после Берлина најмногољуднији град (око два милиона становника) са статусом покрајине, садржала је (не)скривену поруку о отворености и слободној трговини уместо изолованости (читај: Трамповог изолационизма и протекционизма).

 

Не баш срећан избор Јавно се, међутим, радије и чешће баратало о другим аргументима у прилог Хамбургу: логистички довољно широк за велике скупове с огромним бројем учесника којима треба обезбедити све, од (такође луксузног) смештаја, добре хране и ефикасног превоза. Требало је, наиме, угостити више од тридесет делегација (поред деветнаест државних делегација, с многобројним члановима – америчка има око осам стотина! – ту су делегације Европске уније и око четири хиљаде акредитованих новинара). Међу учесницима су, у посебном статусу, гости, уз неизбежну Шпанију, која није члан клуба (економски) моћних, представници појединих афричких држава и међународних организација, од Међународног монетарног фонда и Светске банке, до Светске здравствене организације, из чије ће се „недлежности“ на дневном реду самита наћи „специјализоване“ теме: резистенција на антибиотике и појаве пандемија, попут оне са (мистериозном и убиственом) еболом.

Испоставило се да то можда и није био најсрећнији избор. Показало се, наиме, како је врашки тешко, уз сву, пословичну немачку ревност и организованост, обезбедити одржавање великог скупа усред града. Данима пре доласка гостију, у Хамбургу је владала запаљива напетост. Готово ванредно стање. Први сусрети (организованих и жестоких) противника одржавања самита са полицијом нису били нимало нежни. У свет су отишле слике о силини, која се понекад граничила с бруталношћу, а којом је полиција, на препад, усред ноћи између недеље и понедељка, растурила шаторско „насеље“ са (тек) стотинак демонстраната „у припреми“, уз зачуђујуће, цинично објашњење да је дозвољено демонстрирати, али „без преноћишта“: требало је послати поруку, превентивно, онима који ће тек стићи, како ће више од двадесет хиљада полицајаца учинити све, и по сваку цену, да спречи (планирано) ометање самита.

 

Побуна против капитализма То је изазвало унутрашња политичка варничења и судска спорења о кршењу слободе (критичког) изражавања уставних права, која укључују и право на демонстрације. За власт у Хамбургу и Берлину безбедност учесника самита, и његово неометано одвијање, били су пречи, и јачи, од „светих“ принципа које политичари иначе, кад не дође до оваквих ствари, бране и хвале на сва уста.   

А у досад можда најмасовнијој „побуни против капитализма“, и политике моћних, која иде наруку богатима, с драматичним социјалним раселинама (једно скорашње истраживање показало је да чак у (пре)богатој Немачкој сваком петом детету прети сиромаштво!), и необузданим, лихвaрским банкарима, најавило је учешће десетине хиљада, можда чак и стотину хиљада гневних. Реч је о шароликој дружини, од заклетих противника глобализације, бораца за заштиту човекове околине (међу њима и „Гринпис“) до радикалних левичара („Интервенционистичка левица“, на пример). Полиција је рачунала на око осам хиљада демонстраната спремних на насиље.

Олујни Доналд Трамп би и на самиту у Хамбургу могао да направи политичку олују, као што је то учинио са „седморком“ на Сицилији. Готово све (главне) теме на „менију“ самита су предодређене за варничења, од привредног раста и екологије, неспутане трговине, без протекционизма, до миграната, с посебним акцентом на (потенцијалну) лавину (барата се чак са застрашујућом цифром од сто милиона!) која би могла да крене из Африке ка Европи.

Добитници и губитници Меркелова би покушала, макар у посебном, директном разговору, ван конференцијског стола, да увери (искључивог) америчког председника, како глобализација и слободна трговина доносе корист свима, па би затварање и протекционизам нанели штету свима. Трамп, очигледно, не мисли тако. Уверен је да слободна трговина (и глобализација) деле свет на добитнике и губитнике. А он је „позван“ да сопствену земљу извуче из губитничке позиције. Крећући на барикаде под слоганом „Америка пре свега“ (Америка прво), узима посебно на нишан управо Немачку и њен огроман, на стотине милијарди долара, суфицит у размени са Сједињеним Америчким Државама.

Иако је резолутно узвратила америчком председнику контрапаролом „Најпре Европа“ (мислећи највише, дакако, на Немачку и њене интересе), и још резолутније одбацила намеру Вашингтона (резолуција у Конгресу) да се меша у енергетску европску политику (читај: немачку) Меркелова  је, како су откривали немачки медији, непосредно пред самит, била чврсто решена да не улази у фронтални сукоб са непредвидљивим Трампом. 

 

Трн у (америчком) оку Американцима је, иначе, „трн у оку“ изградња „Северног тока 2“ у руско-немачком аранжману. У њиховој „одбрани“ Европе од руске енергетске зависности, а превасходно се, у том контексту, мисли на (руски) политички утицај, „шлагворт“ је могао да стигне (и) из Европе. Познато је, наиме, да су се балтичке земље и Пољска својевремено огорчено противиле и изградњи већ функционалног „Северног тока“, у време кад се на канцеларском трону налазио „Путинов интимус“ Герхард Шредер.

У Варшави је споразум о изградњи гасовода који директно, без посредника (цеви су постављене дном Балтичког мора) повезује руско и немачко тле (како би се избегло „успутно“ завртање славине, чему је, у неким случајевима, у транзиту руског гаса према Европи, прибегавала Украјина) упоређиван са злогласним споразумом између Хитлера и Стаљина, који се „обио о главу“ несрећним (и беспомоћним) Пољацима. Званична Варшава у чињеници да ће амерички председник, пре него што стигне у Хамбург, посетити управо, и једино, Пољску види политичку поруку снажне подршке, па отворено, и гласно, ликује.

 

Неугодан гост, запаљива реторика Ердоган је, такође, непредвидљив и (крајње) неугодан гост. Због многобројних варничења на линији Берлин–Анкара у последње време дошло је до драматичног захлађења односа између Немачке и Турске. Страсти су се усковитлале, и атмосфера постала политички експлозивна, непосредно пред Ердоганов долазак: званични Берлин је забранио, случај готово без преседана, турском председнику да се непосредно, на неком скупу, или чак путем линка, обрати земљацима у Немачкој. Званична Анкара је одвратила гневно и жестоко, оптужујући оне који су спремни да Турцима, у свакој прилици, читају лекције о демократији, правима и слободама – за дволичност.

Запаљива реторика у невреме за саму канцеларку, непосредно пред изборе за Бундестаг: међу неколико милиона Турака који живе и раде у њеној земљи има много оних с правом гласа на немачким парламентарним изборима. Мала утеха за њу, у свему томе, јесте чињеница да од отвореног вербалног немачко-турског рата неће, и не може, профитирати њен изазивач, социјалдемократски кандидат за канцелара Мартин Шулц. Ривали овим поводом, и у овом случају, говоре „једним гласом“.

 

У сенци „историјског сусрета“ Најзад Владимир Путин. „Изопштен“ из клуба седморке (Г7) због „анексије Крима“ и Украјине, остао је у (широј) формацији неформалне „светске владе“ (Г20). Удружени покушај западних лидера да руског председника избаце и из овог форума, истим (украјинским) поводом и образложењем, наишао је на жестоко противљење председника Кине, Индије, Бразила и Јужне Африке: упечатљива фотографија њиховог демонстративног стиска руку с Путином, како то обичавају, заветно, спортисти пред важне мечеве, обишла је свет.

Готово патолошка западњачка русофобија, с епицентром у Вашингтону, још се не смирује. Тврдоглаво се истрајава на ригорозним санкцијама упркос чињеници да оне наносе (непроцењиву) штету свима. Међутим, немачка канцеларка, као домаћин самита у Хамбургу, највише, и нескривено, стрепела је од првог сусрета руског и (новог) америчког председника. Јавна је тајна да је Меркелова жарко желела да до тог сусрета дође пре самита. Посебне медијске и политичке околности унапред су (пред)одредиле Путинов и Трампов сусрет „историјским“: иако формално „на маргини самита“, он ће неминовно бити прворазредна, и главна медијска и политичка вест, која ће бацити у засенак све остало.          

[/restrict]