Шестодневни рат – педесет година после (први део)

Шта је изазвало и какве је последице за собом оставио краткотрајни рат Израела и Египта, Сирије и Јордана 1967. године

Делује да приликом промишљања значајних историјских догађа, приликом обележавања годишњица, претеже питање зашто у односу на питања које су биле последице одређеног догађаја. Случај Првог светског рата ту је амблематичан пример – покушаји да се испрате нити које су водиле ка европском и светском крвопролићу развили су се у повећу поддисциплину историјске науке.

Наратив о неким другим догађајима као да је у потпуности подређен расправама о последицама. Колапс Совјетског Савеза пре подстиче расправу о промењеној геополитичкој ситуацији него о испреплетеним међународним, друштвеним, економским и идеолошким факторима који су водили суноврату ове државе.

[restrict]

СЛУЧАЈНА ИМПЕРИЈА Слично је и са догађајем који се у израелској јавности (и у добром делу света, па и код нас) означава као Шестодневни рат, односно ан Наксах – узмицање, како га називају Арапи. Шестодневни рат делује као да је у потпуности саткан од последица које су и данас толико актуелне да се сам ратни окршај и његови узроци губе у измаглици.

Но то не треба ни да чуди. Израел је створио своју „случајну империју“, како је овај феномен назвао израелски историчар и публициста Гершим Горенберг – серију импровизованих запоседања територија и њиховог потоњег организовања. За арапске националисте био је то тежак ударац. Рат је водио ка значајном преображају израелског друштва – Израел се претварао у снажну, милитаризовану и експанзионистичку државу у којој је утицај религиозног ционизма нагло порастао. Револуционарна победа тврде деснице на изборима 1977. коју је предводио Менахем Бегин, оснивач Ликуда, запечатила је у унутрашњој политици Израела талас промена које је рат изазвао или у најмању руку значајно подстакао.

Рат је у великој мери преобликовао и позицију блискоисточног сукоба у хладноратовској шеми ствари. Приближио ју је самом центру збивања и учинио да велике силе буду у већој мери заинтересоване да интервенишу за своје протежее у региону него што су то биле у ранијим сукобима.

Међутим, посебно је значајно и интересантно, а што остаје изван сфере видљивих политичких промена, преобликовање блискоисточне „менталне мапе“ коју је рат донео. Невидљиве нити које одређују границе пожељног и могућег, оно што се назива „политичким дискурсом“, унапред задатим и наизглед непроменљивим оквиром о чему ће се уопште расправљати и за шта се уопште вреди борити, суштински су преобликоване Шестодневним ратом. Било је то за Блиски исток, можда на драматичнији и свакако насилнији начин, оно што је шездесет осма била за велики део Запада – промена идејних основа позорнице на којој су се касније одигравали политички догађаји.

Израел је трајно преобликован, арапски националисти доживели су суноврат од кога се практично никада нису опоравили. Египат и Сирија су и даље војевале – настојећи да поврате изгубљени кредибилитет. У томе су ове две државе имале делимичног успеха. Повратиле су делове запоседнутих територија, али то није значило и обнову кредибилитета арапског национализма – самоуверени арапски свет који је оличавао Гемал Абдел Насер ослабио је пред налетима унутрашњих криза што су водиле јачању политичког ислама. Садашње арапске државе растрзане су жестоким унутрашњим сукобима и налазе се у сенци регионалних неарапских сила – Турске, Ирана и Израела.

Потоњи развој збивања условио је да арапско-израелски сукоб све више постаје израелско-палестински сукоб. Палестинци су од пасивних избеглица из рата 1947–1948. постајали све активнији делатници – прво као агресивна герила, затим као политички ентитет на окупираним територијама и потом као међународни преговарачи о властитој судбини. Био је то велики преображај. Недржавни ентитети успевали су да заузму место националних држава које су подбациле. То им и даље полази за руком.

ДУБОКИ CASUS BELLI Када се и летимично погледају сложене последице Шестодневног рата, зачуђујуће је да се већина историчара слаже да је његово избијање последица серије лоших процена међу доносиоцима одлука у Израелу и Уједињеној Арапској Републици – држави у покушају коју су чиниле Сирија и Египат.

Међутим, наш саговорник Гај Ларон не дали овакав суд. Ларон је историчар са Хебрејског факултета у Јерусалиму, стручњак за хладноратовску историју. У фебруару је објавио књигу The Six Day War: The Breaking of the Middle East („Шестодневни рат: Сламање Блиског истока“) у којој заступа тезу да су до Шестодневног рата довели узроци далеко дубљи и глобалнији од онога што се уобичајено верује. Ларон сматра да су друштвене промене, које су као једну од последица имале промену равнотеже моћи у корист војних чинилаца у Израелу, водиле агресивнијој и рискантнијој политици. Сличан процес се, према аргументацији овог историчара, догодио и израелским арапским противницима – Сирији и Египту.

Средином шездесетих година израелско друштво пролазило је кроз озбиљну кризу. Визија социјалистичког ционизма коју су утемељили очеви оснивачи губила је упориште. Број становника кибуца је опадао. Један од становника кибуца, пензионисани премијер Бен Гурион, и даље је био човек великог ауторитета, али је његова политичка визија имала малу подршку.

Јевреји који су се доселили у Израел из Европе осећали су да им друштвена моћ измиче – све је више било Мизрахима, имиграната из северне Африке и других муслиманских земаља.

У таквим приликама војна елита је губила превагу у односу на политичке чиниоце. Ларон је у својој књизи израчунао да је просечна старост чланова кабинета Левија Ешкола била 63 године, док је просечна старост чланова главног штаба била 43 године. Сам Ешкол био је способан технократа, финансијски стручњак који се раније бавио махом привредним развојем, али није поседовао харизму нити већи политички ауторитет. У Египту је председник Насер још од 1962. веровао да губи контролу над државом од стране војске. Сирија је у кратком размаку доживела два војна удара – 1963. и 1966. године – и од тада је њена политика према Израелу постајала значајно агресивнија. Водеће личности у сва три друштва биле су спремне да повуку ороз.

ОПЕРАЦИЈА САМСОН У ком правцу су се развијали планови блискоисточних земаља одлично илуструје планирана израелска „операција Самсон“ која никада није реализована. Недавно је Њујорк тајмс објавио, уз дозу сензационализма, да је разоткривена „последња тајна Шестодневног рата“ – план Израела да изврши нуклеарну пробу и тако уплаши своје арапске непријатеље.

Ларон, уз историчарску безвољност према сензационалним насловима, указује да су документа која говоре о овом плану позната већ неколико година. Заправо, Ор Рабиновиц, историчар из „Вилсон центра“, објавио је 2014. године монографију у којој је презентовао сазнања из ових документа на енглеском језику.

Без обзира на то, ово планирање је веома занимљиво и одлично илуструје тему из претходног одељка – промену расподеле моћи у израелском вођству. У позним 50-им и раним 60-им годинама моћан тројац – Давид Бен-Гурион, Моше Дајан и Шимон Перес – жестоко су заговарали потребу да Израел направи атомску бомбу. Веровали су да израелско поседовање атомског оружја може да одврати арапске државе од сваке нападачке намере. Леви Ешкол је био скептичан и склонији да се огромна средства потребна за изградњу нуклеарног реактора Димона употребе за социјална давања.

Када је Ешкол заменио Гуриона 1963, није могао да прекине пројекат који се већ захуктао. Али је могао да онемогућава нуклеарну пробу. То му је полазило за руком све до половине маја 1967. године, када је Египат послао трупе на Синај.

Пошто се криза даље развијала, израелска тајна технолошка агенција „Рафаел“ добила је задатак да припреми прву израелску атомску бомбу. Генерал Езер Вајцман хитно је позвао пуковника Јицака Јакова да се моментално врати у Израел из САД. Вајцман је одраније заговарао развој и употребу нуклеарног оружја док је Јаков био технички експерт који је могао да одреди како би и где требало употребити ово оружје.

О „операцији Самсон“ никада се није расправљало на нивоу кабинета – она је остала изван видокруга званичне политике. Када је Израел на почетку постигао одлучујући успех конвенционалним оружјем – уништењем египатске авијације на земљи у рано јутро 5. јуна, њено извођење постало је беспредметно. Но сам процес планирања открива јачање војног фактора у процесу политичког одлучивања и спремност војних чинилаца да полуинформацијама утичу на ток доношења одлука.

Када су 26. маја два египатска авиона надлетела у извиђачком лету израелски реактор у Димони споменути Вајцман је овај догађај употребио да изврши притисак на премијера да се одлучи за почетак рата. Застрашивао је Ешкола да Египат можда планира напад на реактор – што је, с обзиром на капацитете египатске авијације и обезбеђеност постројења, била бесмислица.

Јицак Јаков је у војним круговима чуо гласине како Египат припрема напад хемијским оружјем, можда против израелских трупа, а можда и балистичким ракетама против израелских градова. Међутим, није било никаквих назнака да се тако нешто заиста и припрема. Израелци су имали у Египту шпијуна Волфганга Луца, који је извештавао о напорима немачких научника што су помагали Египту да се домогне оперативних ракета. Према његовим извештајима, резултати су били врло слаби. Јаков је касније изјавио како ни сам није веровао да су египатске ракете оперативне.

[/restrict]       

Наставак у следећем броју