Родитељи и њихова дјеца

Пише Др Блажо Злопаша

Двадесети вијек, у својој злокобној противречности, донео је велике идеје, генијалне изуме и ужасна зла. Човек се указао као биће које је дотакло небеса и као створење способно за најстрашнији злочин и извитоперење оног људског што му је природа подарила

Људска раса у двадесетом вијеку изненадила је своје анђеле и своје демоне, своје праведнике и своје крвнике, своје мудраце и своје проклетнике. Било је то столеће у којем су откривене најдубље тајне људске душе и највеће стварности чији смо свједоци. Нажалост, и стољеће у којем су људи починили највеће злочине једни над другима. Почетак вијека обећавао је доба универзалних открића о времену, простору и човеку самом. Када се човјек понадао на почетку минулог вијека да ће свијет постати земаљски рај, скоро читаво стољеће претворено је у поприште несхватљивих несрећа. Онај који је кроз тај вијек прошао усправно и сачувао правац, част и достојанство, једини је стекао право да себе назове човјеком. Минули вијек изродио је многе идеологије, а међу њима најмонструозније су нацизам и усташтво, данас и фанатике Исламске државе.

[restrict]

Намера овог текста није да пишем о несрећама којим је почео наредни вијек и миленијум. Размишљам о нечему дубљем у самом човјеку. Да ли ће дјеца у овом вијеку разумјети, цјенити или осуђивати, оно шта су им радили дједови и родитељи у минулом, и да ли ће бити у сагласју или у све већем раскораку. Сазнања, и лични одгој казује ми да су родитељи морални узор и темељ формирања стабилне личности дјеце. Многа научна истраживања показала су да су у стварању стабилне личности утемељитељи родитељи који су се бавили дјецом. Очинска фигура је много важна. Синови од очева несвјесно усвајају моделе понашања које касније примењују у свим сегментима свог живота. Врло је важно какав ће примјер пружити свом сину, јер ће вјероватно он на основу њега функционисати. Дјеца гледају у кући дешавања и такве моделе усвајају као „нормалне“. Половину наших карактеристика наслеђујемо од родитеља. Гени и окружење у ком живимо и начин васпитања утичу на наш карактер колико и оно што добијамо наслеђем. Често родитељ може да буде непријатно изненађен да његов утицај није био пресудан. Од свога оца наслиједио сам и усвојио многе карактерне особине које носим читавог живота.  Једна од њих јесте да је похлепа најлошија људска карактерна црта. Многи родитељи данас не придају значај савјету који је мој отац уткао у моје биће. Родитељ увијек прашта својој дјеци и кад погријеше. Али ако дјеца не праштају родитељу, а праштање је и Христов завјет, онда родитељ треба да преиспита свој гријех. Не знам да ли бих могао опростити своме оцу, вјероватно да не бих, да ми је у дјетињству и младости одредио телохранитеље, да ме прате, због своје властољубљивости и похлепе за материјалним добрима. Запитао бих се зашто ми је тиме укинуо највеће људско благо, слободу. Не знам како бих се осећао и мислио о своме оцу да ме је као студента учинио милионером, а да ништа у животу вриједно радом нијесам створио и да ли бих наставио да стичем знање и образовање. И то му не бих опростио из више разлога. Тако нешто мој отац не би могао ни да сања. Али то је објаснио Бенџамин Френклин, научник, и један од твораца Америчког устава: „Постоје двије ствари које имају снажан утицај на дјелатност људи – то су љубав према власти и новцу – кад се удруже, дају најжешће могуће ефекте!“

Фројд је утврдио да је дјетинство (и окружење) кључно раздобље за касније разумјевање свих појава у људском роду. Да ли се онда у неком породичном васпитању где су родитељи дубоко у заблуди, може из те каљуге зла искобељати нека огорчена личност да сагледа све заблуде дједа, оца, породице и читавог окружења у којем је одгајан и одрастао. Не знам шта би на ово питање одговорио Фројд. Мој одговор на ово комплексно питање је  „да“ и „не“. Одлучио сам да кроз приказ три личности дам одговор. За двије личности о којима желим да пишем важи ово „да“. Обе су за нашу јавност скоро непознате, а тако велике својим дјелом, док је трећа позната и за њу важи оно „не“.

Прво име је Драго Пилсел. Вјероватно је и за читаоце овога текста непознато. Али име Драго Пилсел требало би да буде уклесано на највећим литицама Дурмитора преко Велебита до Триглава, и да у овом сумраку времена обасјава пут којим човјек треба да иде, ако жели да буде човјек. Када би постајала правда, Нобелова награда за велико дјело не би требало да буде уручена Бараку Обами за мир, а произвео је ратовање и убијање. Нобелова награда за велико дјело човјека требало би да буде уручена Драгу Пилселу и сличним. Ко је Драго Пилсел? Хрватски новинар, рођен и одрастао у усташкој породици усташких емиграната. Пилселов дједа Драго 1936. приступа усташкој организацији и постаје први телохранитељ Анта Павелића који је одушевљен Адолфом Хитлером. Пилселов дјед одушевљава се обојицом монструма, и свом сину даје име Адолф. Дјед Драго од зачетка усташког покрета не напушта Павелића као телохранитељ до краја живота највећег монструма минулог вијека. И син Адолф је у првим усташким редовима.  У породици усташких емиграната у Аргентини рађају се Адолфови синови Драго (носи име дједа) и Бранко, у чију кућу долази непрестано породични пријатељ Анте Павелић. Адолфови синови Драго и Бранко одгајају се у најмрачнијем и најстрашнијем усташком окружењу. Браћа Пилсел, одгојени у усташтву, кад почиње трагедија народа на овим просторима, напуштају Аргентину и долазе да помогну „остварењу тисућугодишњег сна и повијесне тежње хрватског народа, да својим учешћем помогну обнови државе  породичног пријатеља Анте Павелића, дједа и оца НДХ“. Крајем осамдесетих Туђман и Месић обилазе усташке организације по свијету, од Аргентине до Аустралије. Браћа Пилсел на зов домовине, долазе у Хрватску. Драго, високи интелектуалац, полиглота, студирао је од новинарства, књижевности, повијести латиноамеричке политичке мисли до хришћанског духовника, постаје приправник Реда мале браће и прелази на богословију Ријечко-сењске надбискупије. Брат Бранко ступа у ЗНГ као припадник 4. бригаде, а у борби са ЈНА гине на острву Шипан. Послије погибије брата Драго напушта Ријечко-сењску богословију и придружује се одредима ЗНГ и учествује у акцији „Олуја“. Гледајући злочине који се у „Олуји“ чине над Србима, покопавао је убијене Србе у Лици и пописивао злочине. Када је видио страшне злочине које чине Хрвати, васкрсао је неки други Драго Пилсел, велики човјек. Усташа, по дједу, оцу, породичном фанатичном опредељењу, кога је дуго година одређивала идеологија као крива свијест, а још више мржња као наопако људско својство и антрополошки суноврат, сад се суочио са трагичном реалношћу и патњама оних које је заслијепљено мрзио, без остатка, ирационално и бестијално. Драго Пилсел у ствари постаје човјек, што у себи поништава своје мраковито колективно искуство које је живио као свој поглед на свијет. Штавише, стиже до катарзе, до прочишћења. То му се догодило кад је стигао до свијести о сопственом сагрешењу због припадања мрачној, човјекомрзачкој усташкој идеологији, коју су му усадили породични пријатељ Анте Павелић, отац, дјед и мрачно окружење у ком је одгајан. Заправо, такав преображај учинио је да доживи дисконтинуитет и да се успостави у њему човјек са моралном културом и савјешћу. Остао је са стидом, због неваљалства усташтва коме је припадала његова породица и он. У њему се појавила човјечност и људско достојанство. Драго Пилсел, данас највећи антифашиста, кога осуђује и католичка црква у Хрватској. Зато сам рекао да би Нобелова награда морала бити додјељена њему, не као Драгу Пилселу него као човјеку који је побједио зло. Како каже, одгајан је тако да му је, док је одрастао, изнад кревета стајала слика Анта Павелића уместо Христова распећа.

Драгова порука требало би да се чује у балканском бурету барута. Није лако данас бити Драго Пилсел у држави обновљеној на темељима НДХ-а, гдје се усташтво јавно слави покличом „За дом спремни“, а монструму Павелићу католичка црква никада није престала да одржава мису на дан рођења и смрти. Да, Драгу Пилселу није лако. Каже: „Није ми лако. Цијена може бити прескупа. Остао сам без својих аргентинских пријатеља. Жалим. Они су у заблуди, али ја нећу да се промјеним због тога. Мислим да сам направио исправан потез и тај потез препоручујем и њима. Знам да им је тешко, али морају га кад-тад направити!“ Алал вјера, Драго!

Свједоци смо ужаса, терористичких злочина, мрачних идеологија и затуцаних исламских фундаменталиста. У Паризу, Лондону, Манчестеру, Ници, Бриселу, Москви, Авганистану, и сваким даном све више широм свијета гдје се убијају невини. Не смије се заборавити, зна то и Драго, да су први утемељитељи овог зла хрватске усташе далеке 1968. године изазвале пакао подметањем експлозивне направе у београдском биоскопу „20. октобар“, а између убијених, студенткиња Магдалена Новаковић остала је без обе ноге. Подметнути експлозив у пртљагу усташа браће Хркаћ, у гардероби жељезничке станице у Београду, говори да су усташе претече терориста Исламске државе у убијању невиних.

Друга личност која није хтјела да остане у заблуди је Сибила Лер, рођена у угледној аристократској породици Лер, у Њемачкој, као унука Хитлеровог генерала Александра Лера, по оцу Њемца, а по мајци православца. Средњу школу завршио је у Панчеву. Заробљен је маја 1945. а за ратне злочине осуђен и стријељан у Београду 1947. године. Лерова унука Сибила Лер данас је монахиња Јована у манастиру Соко код Љубовије. Монахиња Јована од свог вероучитеља из Евенбурга после рата слушала је беседу о Србима, народу који је извојевао у Другом свјетском рату највећу побједу: „Побједу душе, побједу срца и поштовања, побједу мира и хришћанске љубави.“ Савјетовао је у чувеној бесједи о Србима да уче српски језик. Тек тада је монахињи Јовани постало јасно зашто је Гете учио српски језик, који данас прогоне у Црној Гори. Гете је са великом љубављу и поштовањем примао Вука Караџића, а данас му је избрисано име улице на Цетињу. Унуци Александра Лера, који је за једног убијеног њемачког војника убијао стотину Срба, а за једног рањеног педесет, јасно је зашто је Бизмарку последња ријеч на самртничкој постељи била „Србија“. Сибила Лер чини велико људско дјело молећи се Богу да опрости гријех за велико зло које је учинио њен деда и њена породица и њен народ. Уважила је савјете свог пастора, научила српски језик, који је говорио о јуначким епским пјесмама, највећем културном благу Европе и свијета, епским пјесама које су непреводиве и једино се могу разумјети на српском језику. Алал вјера, Сибила Лер – мати Јована.

Трећа личност је син чији је отац почетком седамдесетих ухапшен у мом Никшићу, гдје се скривао као службеник грађевинског предузећа „Црна Гора“, као припадник и оснивач панислмистичке организације „Млади муслимани“ и аутор „Исламске деклерације“. Ова организација била је и оснивач СС Ханџар дивизије чији је активиста био и Алија Изетбеговић. Почетком деведесетих је изјавом „Ако треба, жртвоваћу мир да остварим свој политички циљ!“ дао увод за крвопролиће у босанском вилајету. Тада сам Алији написао отворено писмо, које су објавили многи листови: „Упамет се, мој Алија. Да ли здравље и мир имају цијену!?“

Алијин син Бакир Изетбеговић супротност је Драга Пилсела и Лерове унуке, јер слиједи очеве мрачне идеје које се увелико показују као сумрак савремене цивилизације. Несрећник, никако да се са њима суочи на рационалан начин, већ их у дјело спроводи. Изгледа, Бакир Изетбеговић нема савјести и мудрости да се са тим мрачним идејама суочи. Штавише, он покушава да их тврдоглаво слиједи и реализује, па зато све дубље упада у своју политичку страст као екстремизам и мрачњаштво које је постало опасност, не само за балканску него и европску културу. Страст му не дозвољава да стварност види нормално. Зато су његове страсти чиста патологија, болест која се тешко лијечи. Ту већ нема ничег људског као вриједности. Његова морална побједа није могућа данас, јер се у њему није родио човјек као свјесно и одговорно биће већ фанатик и догматичар.

Да ли ће дјеца и родитељи у наредном вијеку слиједити правила демократског друштва и уклапати се у њих, поштовати законе и извршавати их тешко је предвидјети, казује један закон који је прије неколико година изгласан и усвојен у Њемачкој. Закон је јасан и гласи: „Забрањује се у крштеницама новорођенчади уписивање пола. Особа када стекне пунољетство, може да се одреди према полу и међуполу!“

„Алал вјера, Њемци!“ Овај закон у супротности је са Његошевом светом поруком: „Мој аманет, а живот природи.“         

[/restrict]