Рапорт из сеоске Србије

Нема никаквих дилема међу домаћинима у Србији. Ако се одрекнемо Косова и Метохије, одрекли смо се себе. Ако препустимо Косово и Метохију, шта ћемо чувати?

Скитајући се једним делом прелепе Србије – Прањани, Равна Гора, Коштунићи, Горњи Милановац, Брусница, Таково, Лозањ, Чачак, Мрчајевци, Бресница, Рашковић, Кнић, Гружа – сусрео сам се са многим мештанима. Неки су моји вршњаци, други млађи или мало старији од мене, али практично свима је Србија у срцу и души. Ваљда је љубав према својој земљи нормална појава и не би је требало посебно помињати. Но како је било која лепа реч о Србији и Србима данас забрањена од стране НВО смрада, мора се реч понављати. Родољубље према својој нацији и држави је свуда у свету одраз чојства, честитости и највиших моралних вредности. Свуда сем у Србији, јер то успорава пут ка евроунијаћењу.

[restrict]

ПИЈЕМОНТ ЗА СВЕ СРБЕ Табам Србијом пола столећа и утисак је увек исти. Нема лепше земље од Србије, ни бољих људи од Срба. Нек цркну душмани. Шта су ми све причали људи са којима сам се дружио, а неки су ме замолили да њихова размишљања турим у новине, покушаћу да сажмем у једну целину.

Прво у чему се сви слажу је да Влада мора искључиво о Србији бринути. Србија на првом месту, а све друго кад стигне. Евроунијаћење, педерска права, поглавља, вишеградске и остале западнобалканске асоцијације, конфедерације и разне иди ми дођи комбинације ваља одмах и без оклевања заборавити. Што рече Милан из Чачка: „Морамо пре свега бити Срби! Наш проблем јесте што појединци, добро платежно обезбеђени, више жале за пропалом Југославијом него што им је стало до државе Србије. Говоре како је у СФРЈ све било добро, а данас у Србији ништа не ваља. За пример наведу како је онда за све било посла, а данас ето млади морају да беже из Србије. Кад их човек упита зашто је онда из те државе, за којом још увек пате, отишло више од два милиона људи у пуној снази да ради у Немачкој, Француској и широм света, они остану без речи или промене тему. Без оклевања се треба одрећи тог мита о земаљском рају у доба Броза“, заврши Милан причу.

Једнодушан је закључак да Србија мора водити рачуна о себи, Републици Српској, и свим Србима који живе ван њених државних граница. Србија јесте Пијемонт за све Србе и тако мора остати. Није нам потребно да правимо некакве назовиуније које за циљ имају једино да стварају другима државе на рачун Србије. Сетимо се Краљевине СХС и каснијих Југославија. Без њих не би данас Хрвати, Словенци, Македонци имали државе. Срби су им државе створили, а они заузврат Србима сва зла чине. Од Јадовна и Јасеновца до покоља у тзв. „Олуји“. Таква нам грешка не треба. Него, у се, у своје кљусе и уз Русе са Божјом помоћу чувати и градити државу Србију.

 

ПРЕДАТО СЕ НЕ ВРАЋА Друго питање је одбрана Косова и Метохије. Нема никаквих дилема међу домаћинима у Србији. Ако се одрекнемо Косова и Метохије, одрекли смо се себе! Ако се одрекнемо Косова и Метохије, шта онда чувамо? За кога онда чувамо села, ливаде, њиве, воћњаке, изворе, бунаре, пропланке, гајеве? За кога рађамо и децу подижемо? За стране куплераје? Утврдимо ко нас лаже да ако своје предамо другом, неко трећи ће нама или нашој деци сутра вратити оно што смо ми данас предали? Неће! Паметном човеку је јасно да од враћања нема ништа него ће се тражити још.

У време Броза, званог Тито, неосуђеног злочинца, кад се присилно отимала имовина од сељака, занатлија, трговаца, кафеџија, већини је нуђено да се имовине добровољно одрекну. Добиће неку цркавицу, али ће избећи шиканирање себе, своје породице. Главу ће сачувати. Једни су понуду прихватили. Други нису.

Ко је тортуру издржао, пружио је прилику наследницима да пола века касније поврате, макар и делимично, имовину својих предака. На муци се познају јунаци. Правда је спора. За неке и преспора, али достижна.

Треће је оно што се голим оком види. Урушавање села, сеоске имовине и нестајање људи. Мало се деце рађа. Ако нема српске деце, све друго је залудан посао. Држава – с њом и сви родољуби – мора заборавити на светске преварантске институције. Све снаге и све умеће употребити да се помогне селу и сеоским домаћинима. Време је да држава врати дуг селу. Село, сеоска младост, сељаци и сељанке су државу Србију сачували. Нису се плашили, нису побегли, главу су губили, али државу сачували. Сад је ред да им садашња власт државе Србије врати дуг, јер да није било села и сељака, не би данашња влада имала чиме владати. Сем ако данашња влада нема други задатак. Тад нека нам је Господ у помоћи.

Ја памтим: НАТО је злочинац! Ми Срби смо жртве. Памтите и ви. Српске јунаке Радована Караџића, Ратка Младића, капетана Драгана не заборављамо.                

[/restrict]