Позориште лутака

Ана Брнабић је, као „нова“ у мрежи политичког живота Србије, вероватно, без личних обавеза према члановима ма које странке. Можда би баш она могла да ослаби механизме персоналне арбитраже у привредним токовима и оснажи функције правне државе?

Шеф канцеларије Светске банке (СБ) за Србију Тони Верхеијен уверен је да нова премијерка Србије Ана Брнабић мора да понови успех Душана Вујовића, који је, у последње три године, спровео тешку фискалну консолидацију иако није био члан ниједне политичке странке. Редукција дефицита јавне потрошње успела је Вујовићу упоредо са повећаним финансијским напорима државе да, у истом периоду, издашно субвенционише („доведе“) стране инвеститоре, као и да повећа буџетске издатке за финансирање старих и нових, све бројнијих, државних агенција, независних комисија, канцеларија за ово или оно, савета, јавних сервиса итд, као и бројних невладиних организација (НВО) које се финансирају на терет српских пореских обвезника.

[restrict]

КОНСОЛИДАЦИЈА Верујем да је пензионере, просветаре, полицајце и лекаре, као и друге посленике у јавном сектору, силно уплашило овакво „охрабрење“ представника светске финансијске олигархије српској премијерки. Свако зна да је држава у Србији практично банкротирала пред пензионерима, да би избегла банкрот (и репрограмирање обавеза) према иностраним банкама. Верхеијенова похвала Вујовићу подстаћи ће министра финансија, као и остале „експерте“ Владе и Фискалног савета, да још једном завуку руку у џеп пензионера и учитеља (ах, та огромна ставка у трошковима јавне потрошње!) не обазирући се на жртве, које су последица овакве противзаконите државне мере.

Можда су маштовити „експерти“ спремни да Министарству финансија укажу и на друге, још суровије и бахатије програме „консолидације“, подсећајући на Пиночеов модел „стабилизације“ и транзиције у Чилеу (седамдесетих година прошлог века)? Тај „програм“ је, као што вам је познато, заслужио громогласне похвале Светске банке и ММФ-а.

 

ДИГИТАЛИЗАЦИЈА У свом инаугуралном говору Ана Брнабић није најављивала нове мере штедње, што не значи да неће послушати савет шефа канцеларије СБ-а и поновити, ако треба, Вујовићев подвиг. Своју пажњу премијерка је усредсредила на будућност, коју види у „дигитализацији“ Србије и у образовању – што је за сваку похвалу.

Заиста, дигитализација ће имати за последицу делимично ослобађање грађана и привредника административне тортуре у прибављању бројних исправа, дозвола и потврда. Такође, вероватно је да ће бити формирано много нових, лако доступних база података, које ће свима, па и државној управи и невладином сектору, знатно олакшати рад. С друге стране, дигитализација ће подстаћи раст и развој ИТ сектора, који, и без државне подршке (и можда баш зато!), убрзано заузима место у привредном животу Србије. ИТ сектор је одличан пример како без субвенција, државних интервенција и подстицаја мерама „индустријске политике“ сектори напредних технологија могу и код нас да остваре озбиљне приходе и профите.

Ипак, вероватно је да ће и Брнабићкина влада, нажалост, наставити с мерама Динкићеве (у основи антилибералне) „индустријске политике“, коју је и А. Вучић фаворизовао, „доводећи“ инвеститоре, нудећи им привилегован положај у привредном животу, слутећи понекад да на тај начин истискује оне који би, вођени сопственим интересом, дошли и сами на једно уљуђено и уређено тржиште на којем нема привилегованих субјеката.

 

СТРАНАЧКИ  РЕКЕТ У неуређеном правном и привредном амбијенту, у коме се некад не зна шта је чија својина, или шта ко, коме, када и колико треба да плати (осим ако о томе не дође обавештење – наређење – са „високог“ места) моћ страначких и државних функционера готово да нема граница. Држава је код нас (и на локалу) јача од свакога, осим од страначких функционера, који могу да неке инвеститоре доводе и субвенционишу, друге да сатанизују (или хапсе), а треће да елиминишу са тржишта, информишући их да се „у граду“ (или држави) не говори лепо о њиховим пословним подухватима, па би било боље да од њих одустану (или да их препусте брату или шураку неког локалног поглавице).           

Могла би се написати студија о бројним облицима страначког рекета код нас, а свака је странка, у време своје власти, дала за овакву студију драгоцен прилог. Можда би о овој теми многи страначки функционери лако и брзо написали своје докторске тезе – са веома оригиналним доприносима (и без потребе за плагијатима)?

 

МАРИОНЕТЕ И ЛУТКАРИ Ана Брнабић је, као „нова“ у мрежи политичког живота Србије, вероватно, без личних обавеза према члановима ма које странке. Можда би баш она могла да ослаби механизме персоналне арбитраже у привредним токовима и оснажи функције правне државе? То би допринело повећању реда и економске слободе, без које не може бити озбиљније привредне иницијативе и бржег развоја.

Многи пак мисле да Ана Брнабић неће имати снаге да самостално доноси одлуке у домену својих надлежности, тј. да је она само марионета у рукама председника Вучића, који, као луткар, држи конце у својим рукама. Чини ми се да Ана Брнабић, са добрим разлозима, не мисли тако! Ако погледате њену биографију и институције у којима је учила и радила, видећете зашто А. Брнабић себе доживљава пре као луткара, а А. Вучића као марионету, чије конце држе евроатлантски моћници, којима је Ана, ипак, ближа.    

[/restrict]