ПОГЛЕД С ГАЛОВИЋА

На брду изнад Прањана 1944. изграђена је писта за спасавање савезничких (америчких и енглеских) пилота. Са овог места, за ведрих ноћи, на небу, поред месеца, данас се јасно види и НАТО сателит. Има ли ту неке симболике?

Упамтите, Срби! НАТО је злочинац! Ми Срби смо жртве. Ко другачије каже обичан је лажов.

Одмах по Видовдану, за млада месеца, нашао сам се на Галовића брду изнад Прањана. За оне који не знају, на том месту је 1944. изграђена писта за спасавање савезничких (америчких и енглеских) пилота оборених од немачких противваздушних снага и авиона. Њих су борци Југословенске војске у отаџбини под командом генерала Драгољуба Драже Михаиловића спасавали кад су падобранима искакали, потом их по наредби генераловој скривали и чували од потраге Гестапоа и Вермахта. Кад је њихова бројност премашила могућности сигурног чувања, савезничка команда је одлучила да их безбедно извуче из Србије.

[restrict]

НАТО САТЕЛИТ У договору са савезником генералом Михаиловићем одлучено је да његови војници изграде писту на коју би могли да слете амерички авионе и преузму  пилоте. Одлучено је да се писта изгради у околини Прањана, подно Равне горе, где су генералове јединице имале потпуну власт. Безбедна писта је брзо изграђена. Амерички авијатичари су одлетели својим кућама. Савезници су били задовољни. Како су прошли Драгољуб Дража Михаиловић и његови војници описано је у комунистичким школским уџбеницима. Српска научна паметарница и школски уџбеници се умногоме разликују око лика и дела генерала Михаиловића, али се у једном слажу. Генерала и његове борце су на цедилу оставили, издали савезници, Американци и Енглези ради својих интереса. Присећам се прочитаних књига о овом догађају док гледам Месец који је мало попунио свој стомачић, а поред њега на ведром небу стоји НАТО сателит за осматрање неба над Србијом и шире.

За време злочиначког НАТО бомбардовања ми неуки и у војне ствари неупућени цивили звали смо га „Авакс“. Како се данас зове, такође, не знам. Углавном, посматра нас лети и зими, дању и ноћу. Видим га из Београд, Пожаревца, Кнића, Лебана, Чачка, Зајечара  и свих других места где сам боравио за ведрих ноћи. НАТО убице без срама шетају Србијом. Земљом и небом. Шпијунирају, рекли би сељаци из сувоборских села.

Потпуно је НАТО заштићен. „О томе што раде“, прича човек из породице Дамљановић, „нигде у српским новинама нећеш ни слова прочитати. Море шта прочитати, не сме се ни поменути.“ Ћутим. Шта рећи на мудро слово сем што човек здравог разума мора да се запита: Кад Руси траже дипломатски статус за свој центар у Нишу, онда се НАТО ђубрад ускомеша и закука на сав глас, ето Руса међ Србима. Забораве да је центар основан да помаже Србији и њеним грађанима да се изборе са поплавама, пожарима и другим природним недаћама.

Њихово лицемерје нема краја. Лажне вести, срања, преведено на српски, наставак су лажи и фекалија које су западни наводно демократски и слободни медији ширили планетом последњих деценија. Кад су разоткривени, кривац је постао онај који их је разоткрио. Што је најгоре, то је урадио нико други него њихов председник. Да је учинио било ко други, некако би се и преболело, али кад то учини председник Доналд Трамп, љигавци се нађоше у чуду.

 

СТРАХ ВЛАДА ЊИМА Председник њихове државе да каже да „Си-Ен-Ен“ лаже!?

„Вашингтон пост“ не пише истину а „Њујорк тајмс“ сам ствара и даље преноси дезинформације.

Америчкој самопроглашеној неолибералној елити је ово неподношљиво. Зато покушавају да себе и свет увере да су заправо Руси рекли оно што је рекао Трамп. Страх је завладао њиховим бићем. Успаничени свим силама се боре, млате лево и десно, вриште на све и сваког, запомажу и прете. Свуда им се привиђају Руси.

Није им лако. Могу остати без добро плаћених места. Шта онда да раде? Од чега  живети? Коме нове лажи продати?

У нека ранија времена, петком, пазарним даном у Чачку, око пијаце су се врзмали шибицари са кутијама шибица и куглицом. Варали радознале који су мислили да ће поред пазара од продатог сира и кајмака кући понети још неки динар. Превара би трајала док се милиционер не би појавио. Шибицари би се разбежали, и касније се у кафани „Моравица“ жалили како су наишла тешка времена. Не да мурија да се ради!

Данас би имали право да се жале суду у Стразбуру – нашла би се нека НВО да их подржи – како им држава брани да се баве слободном трговином и тржишном економијом. Њима брани, а штити произвођаче млечних производа и тиме их ставља у привилегован положај. Чист протекционизам. Такво понашање успорава пут ка евроунијаћењу.

У недељу 16. јула биће 75 година од сусрета Павелића и Броза 1942. на Пантовчаку. Хоће ли неко обележити јубилеј?       

[/restrict]