Операција на отвореном срцу

Који је циљ унутрашњег дијалога о Косову и Метохији на који позива председник Александар Вучић, и зашто се тај позив поклапа са најавама Хашима Тачија да ће ускоро доћи до „историјског споразума“ и „признавања реалности“?

Најискреније се надамо да је председник Србије Александар Вучић заиста онако добар шахиста каквим се представља, и да ће се на крају испоставити да потези које сада повлачи нису оно што тренутно изгледа да јесу. Јер ако јесу оно што и изгледа да јесу, углавном нам не слути на добро…

ДИЈАЛОГ У „БЛИЦУ“ Реч је, наравно, о „унутрашњем дијалогу о питању Косова и Метохије“ који је Вучић најавио пошто је 31. маја положио председничку заклетву – „Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део…“ – над Уставом Србије и Мирослављевим јеванђељем, дијалогу који је фактички и отворио месец и неколико дана пре најављеног рока, ауторским текстом овог понедељка у „Блицу“ испод наднаслова „Зашто нам треба унутрашњи дијалог о Косову?“ и наслова „Време је да Србија ради, размишља и побеђује без сукоба“.
Узгред је пажње вредна, па узгред то и буди речено, већ и чињеница да се председник одлучио да овако важан текст напише баш за „Блиц“, а не, рецимо, за „Политику“ као што би било најприродније или за „Вечерње новости“, будући да је „Блиц“ у власништву немачко-швајцарске корпорације и један од најприљежнијих заступника западног интереса у Србији који је по дефиницији противсрпски. Што и није никакво чудо, хајде и то да споменемо, имајући у виду да се шеф немачког сувласника „Блица“ Матијас Дофнер из „Аксел Шпрингера“ нашао на списку учесника овогодишњег састанка Билдерберг групе…

[restrict]

РАЗЛОЗИ ЖУРБЕ Прво важно питање које се поставља јесте – зашто је, уопште, Вучић сад похрлио да решава питање Косова и Метохије? Тим пре што нам је баш сада одуговлачење потребно, и има више смисла него што је – одуговлачење, илити замрзавање конфликта – имало икада до сада. Зашто? Зато што је клатно историје коначно, а чини се и неумитно, кренуло да се окреће у нашу корист утолико што је снага Запада који нам одузима Косово и Метохију све мања, док снага наших пријатеља Русије и Кине упоредо расте, а са том њиховом снагом расте и наша шанса да се одбранимо од Запада и његових лоших намера. Погледајте, уосталом, Сирију, из које Башар Асад више не мора да оде, као што је недавно признао француски председник Емануел Макрон…
Хоћемо да кажемо да треба да одуговлачимо и не смемо да журимо, зато што су у току глобални процеси захваљујући којима ће наше позиције постати јаче него што су данас. А бољи ћемо резултат преговора добити ако у преговоре уђемо с позиције која је снажнија уместо да је слабија, то је ваљда свакоме очигледно.
Штавише, чак не морамо ни да се довијамо да измислимо изговор за одуговлачење, јер га већ имамо у виду неиспуњеног Првог бриселског споразума, то јест Заједнице српских општина на чијем формирању власти у Приштини још нису ни почеле да раде.
Па ипак, Вучићу се сад жури с унутрашњим дијалогом иза кога би требало да уследи и дијалог с Приштином а одатле и разрешење, како је написао у „Блицу“, „косовског (Гордијевог) чвора“ у виду, прибојавамо се, оног „историјског споразума“ Србије и Косова који најављује Хашим Тачи.
Представља ли ова непотребна, заправо, потенцијално штетна журба обичну глупост, или злу намеру, или можда неки веома паметан план који не може да се види на први поглед?
Најједноставније објашњење: Запад је сад притиснуо Вучића да пожури да реши оно што је остало око Косова и Метохије зато што се жури самом Западу, свесном да му време цури а са њим и утицај који сада још има, а више га неће имати.
У теорији постоји и друго објашњење, признајемо, много мање уверљиво, макар у овом тренутку. Укратко, Вучић зна да ће га Запад притиснути јер му – Западу – време цури, па хоће да своју позицију пре ових притисака оснажи и да се сакрије иза унутрашњег дијалога који ће доћи до закључка да нема консензуса око тога да Косово више није срце Србије.

ЦРВЕНЕ ЛИНИЈЕ? Главна слабост оваквог објашњења састоји се, међутим, у томе што, отварајући дијалог оним текстом у „Блицу“ а ускоро ћемо га анализирати подробније, Александар Вучић не каже директно како би сав дијалог морао да стане у оно у чему стоји већ вековима постојања нашег народа: Косово је срце Србије. Па да у оквиру тога, и полазећи само од тога, а с обзиром на стање у коме нам се срце налази, трагамо за некаквим заједничким ставом.
Другим речима, отварајући овај унутрашњи дијалог кад му време није, Вучић није довољно јасно рекао да српско признавање независности Косова (или ма ког његовог дела) АПСОЛУТНО не долази у обзир, и да једнако апсолутно не долази у обзир његов улазак у Уједињене нације. Можда је то само питање стила, али питање Косова и Метохије исувише је озбиљно да би се размишљало о лепоти стила. Уместо ње је потребна прецизност.
А она је изостала. Уместо јасно повучених црвених линија којих нема, добили смо само неодређене изјаве да „не допустимо себи да изгубимо или некоме предамо оно што имамо“, да „није Србија за потцењивање, упркос чињеници да Албанци у спровођењу својих националних идеја имају значајну подршку већине западних земаља“ (али „и да не чекамо да ће нам у руке доћи и оно што смо одавно изгубили“), да „није Србија слаба као што је била 1999, 2004. и 2008. године“ (и опет али: „… није Србија, нити сме да буде, бахата и арогантна као што је неретко била), да „(ни)сам један од оних који би због тапшања по рамену и шећерне табле добијене у некој од западних амбасада пристао да испоручим сва српска огњишта и тако постанем, како кажу, велики реформатор“, да решење „не лежи у негирању и одрицању од свих наших националних и државних интереса“…
Све то звучи донекле утешно, али је сва та утеха неугодно избалансирана најавама које могу да изазову само зебњу, попут оне да би „било какво решење проблема значило разбијање косовског крчага о главу сваког политичара који би се усудио да га потражи“, да је „време да као народ престанемо као ној да забијамо главу у песак“, да решење „не лежи у нашим митовима“ – ускоро ћемо о тим митовима и њиховом значају – да „проналажење решења захтева (…) руке упрљане компромисима. И наше и албанске“, да је то „често болан процес“ који захтева „најпре ону врсту промене у нашој, колективној свести, која је често сваки договор доживљавала као пораз“.
Да скратимо: из свега што је написао, јасно је само да није сасвим јасно какав план за Косово и Метохију Вучић има у виду, и већ је и сама та чињеница довољан разлог за озбиљну бригу, из тог простог разлога што председник Србије није недвосмислено рекао, као што је морао, да се полазна и завршна тачка његовог плана налази у заклетви коју је положио над Уставом Србије и Мирослављевим јеванђељем.

МИТОВИ И РЕАЛНОСТ Удубимо се и размислимо о неким Вучићевим тврдњама које он спомиње као неупитне, попут потребе да се у вези с Косовом и Метохијом „ослободимо митског приступа“ (из његовог говора приликом полагања заклетве) јер, како ће разрадити у тексту у „Блицу“, „решење не лежи у нашим митовима“.
Нису митови него је мит, косовски мит. Да га се ослободимо? Зар смо њиме, уопште, заробљени? Зар су њиме биле заробљене и генерације и генерације Срба које су за нама? Или нам је баш тај мит, у чијој је основи вапај за слободом која је важнија од овоземаљског живота, помогао да ту слободу извојујемо?
Косовски мит и завет – не гусламо сада него указујемо на историјску истину – представљају упоришну тачку читавог српског народа кроз његову историју. Да није косовског мита, не би било ни Срба, ни српске државе, па ни свих нас. Препоручено одрицање од косовског мита представља одрицање од нас самих и од наше историје. Одрекнемо ли се косовског мита, шта од Срба остаје? Шта од Срба остаје, чему ћемо учити нашу децу одрекнемо ли се кнеза Лазара и његове заклетве, и Милоша Обилића, и деветорице браће Југовића и десетога старог Југ Богдана, и Његоша па све до Иве Андрића коме је Његош био дивљења достојни трагични јунак косовске мисли: „Нека буде што бити не може! Нигде у поезији света ни у судбини народа нисам нашао страшније лозинке. Али без тог самоубилачког апсурда, без тога, да се парадоксално изразимо, позитивног нихилизма, без тог упорног негирања стварности и очевидности, не би била могућа ни акција, ни сама мисао о акцији против зла. И у томе је Његош потпуно израз нашег основног и најдубљег колективног осећања, јер под том девизом, свесно или несвесно, вођене су наше борбе за ослобођење, од Карађорђа па до најновијих времена.“
Када почиње наша историја ако избришемо Косово за које се смо се борили и у 14. и у 20. веку и у свим вековима између, када смо могли само да чувамо сећање на ту борбу па смо то и чинили? Ономад кад смо потписали Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, или кад смо добили статус кандидата за евентуално чланство, или када смо добили датум почетка преговора или када смо отворили неко поглавље, које? Или ће нам историја тек почети када постанемо чланови Европске уније, а ако не постанемо, онда ништа?
Уосталом, да су митови тако непотребан терет који спречава силовити продор у блиставу будућност, па зар би, рецимо, Руси онолико митологизовали свој Велики отаџбински рат парадама Бесмртног пука, зар би Американци из године у годину митологизовали своје ћурке за Дан захвалности и ватромете за Дан независности и све то мало историје коју имају? Без заједничких митова, ако ћемо тако да их назовемо, као тачке окупљања колективне свести једног народа, нема ни тог народа.
С друге стране, препоручује председник Вучић, треба да прихватимо реалност, цитира у понедељак увече на „Пинку“ и Шарла де Гола који је „рекао да без реалности политика нема никакву вредност“, и питамо се којег је Де Гола имао у виду, оног који је признао независност Алжира (премда француско признање независности француске колоније не може да се пореди с евентуалним српским признањем независности срца наше државе), или оног Де Гола који је, упркос реалности, 1940. године позвао Французе на борбу против немачких окупатора а био је скоро потпуно сам у том тренутку? Уосталом, да је 1804. споменути Карађорђе прихватао реалност, да ли би данас било Србије чији је Вучић сада председник? Управо је Карађорђе, а можемо да му додамо и Гаврила Принципа и безбројне друге јунаке, живи доказ – да, живи – да реалност може и да се мења, а не само да се кукавички прихвата.
Кад смо код реалности, јесте реалност да српска застава не може да се завијори у Малишеву и у Штимљу – зато нико то и не предлаже – али је исто тако реалност и да Косово не може да постане независно ако му Србија то не дозволи; да није тако, не би нам ту дозволу ни тражили. Зашто се, онда, истиче само она реалност која нам не одговара, а сакрива се реалност која не одговара њима? Шта то говори о намерама?

КОСОВО ЗА ЕУ „Сви путеви политичке сарадње и економског напретка били би отворени за Србију“, тврди такође председник Вучић преко „Блица“, и наравно, ево, већ замишљамо како „Фолксваген“, и „Мерцедес“, и „Сименс“ и сви остали гиганти хрле у Србију да отворе фабрике и поделе нам немачке плате јер су чули да је Србија решила свој косовски проблем. А и иначе ће због тога доћи страни инвеститори, а не да би профитирали на нашој јефтиној радној снази.
Али неће нам само „сви путеви политичке сарадње и економског напретка“ бити отворени када се ратосиљамо Косова јер је „кључна ствар која нас све време стопира питање односа према Косову и Метохији“, него и „врата Европске уније, такође“.
Али то већ знамо, зар не? Да ће нам за могуће отварање врата Европске уније – нећемо сад да трошимо простор на питање да ли ће ЕУ уопште опстати и да ли ће нас примити све и ако опстане и да ли је то уопште у нашем интересу а све је више доказа да није – дакле да ће за отварање врата Европске уније од Србије бити затражено да призна независност Косова. „Викиликс“, америчка дипломатска депеша 10BRUSSELS85 с почетка 2010. године, састанак представника земаља Квинте (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Италија): „Морамо јасно да ставимо до знања Србији да неће моћи да уђе у ЕУ без признавања Косова… Међусобно признање је циљ, треба да посаветујемо Владу Косова да у преговоре уђе схватајући да је то циљ.“

ТАЧИЈЕВЕ НАЈАВЕ И наравно да, као што ово знамо ми, још боље то знају и сви остали учесници процеса чије нам се опасно убрзање сад најављује. Баш зато додатну забринутост, тешку, изазива то што, паралелно с Вучићем који отвара унутрашњи дијалог о Косову без јасних црвених линија, али с порукама да се ослободимо митова и да се суочимо само с оним делом реалности који нам не иде у прилог, Хашим Тачи најављује „историјски споразум“ чији је крајњи циљ „признавање реалности“. Као ехо оне Вучићеве реченице о „рукама упрљаним компромисима“, „и нашим и албанским“, и Тачи у прошлонедељном интервјуу „Танјугу“ говори да оно признавање реалности „можда неће бити популарно ни за мене, ни за председника Вучића“, и попут Вучића поручује да „Србија треба да се определи да ли жели да гледа према сигурној европској будућности, или да живи у митовима и прошлости“.
Споменута бриселска депеша америчких дипломата открила је и да су наши западни партнери испланирали да формалном српском признању независности Косова, као међуфаза, треба да претходи пристанак Србије на улазак Косова у Уједињене нације. Отуда је страшно индикативно што Тачи сад говори „свестан сам да Србија не може да призна Косово у неколико наредних дана, месеци или година, али оно што је веома битно јесте да ће Косово постати део свих међународних организација“, а то се пре свега односи на улазак у Уједињене нације. При чему чланство Косова у УН, како је то пре две године лепо и језгровито оценио Данијел Сервер, „билатерално признање, па чак и размену амбасадора, чини готово ирелевантним“.
Да ли ће се управо у овоме, у српском пристанку на улазак Косова у УН које ће означити и потпуни крај српског суверенитета над нашом јужном покрајином, састојати Други бриселски споразум, тај историјски споразум који Тачи сад најављује?
С друге стране, ипак, треба подсетити и да је, када је усаглашавао Први бриселски споразум којим је Србија Косову подарила унутрашњи суверенитет укидајући све своје институције у својој покрајини, Александар Вучић одбио захтев да у тај споразум буде укључен и српски пристанак на улазак Косова у међународне организације. Треба подсетити и да је, на директно питање „Печата“ уочи прошлогодишњих парламентарних избора, „Косово у УН – да ли је то наша црвена линија?“, Вучић одговорио недвосмислено: „Косово неће бити члан Уједињених нација. Тачка.“ И треба подсетити да је Србија упорно и успешно лобирала против уласка Косова у УНЕСКО 2015, и то упркос изричитој америчкој наредби да то не чини, израженој у демаршу скицираном у депеши 10STATE9661 коју је потписала Хилари Клинтон: „Ми тражимо од Београда да престане с покушајима да оспори статус Косова, укључујући и лобирање против признања или спровођење непожељних акција у међународним организацијама…“
Све ово, уз председничку заклетву изговорену над Уставом Србије и Мирослављевим јеванђељем, даје основа за какву-такву наду да се ипак неће догодити оно што би нам Хашим Тачи пожелео. Али то, свеједно, не ублажава значајно мучнину спознаје да живимо у времену у коме више стрепимо од онога што сопствена власт може да нам учини од онога што би нам учинили наши противници које одмила називамо партнерима и пријатељима.

[/restrict]

Патријархов апел

Важан глас упозорења стигао је ове среде од патријарха српског Иринеја.
„Апелујемо на наше државнике да не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, оно што се поклони некоме, то је засвагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити“, поручио је српски патријарх.

4 коментара

  1. Bravo, bravo, bravo za Pecat i Nikolu Vrzica! Najanaliticniji, najozbiljniji, upozoravajuci tekst na bolnu temu Kosova i Metohije i moguce veleizdaje od strane sefa nase drzave!

    12
  2. Naš visokopreosvesteni patrijarh je trebao da pita premijera kafa dsu svi otišli, šta si ti to potpisivao kad si išao u Brisel toliko puta i onda ne bi trebao javno da apeluje.

  3. CILJ unutrašnjeg dijaloga o Kosovu na koji poziva Aleksandar Vučić je da prenese odgovornost na Srbiju za Briselski sporazum koji su on i Dačić, diktatorskom i manipulatorskom politikom potpisali, i predali celu teritoriju KiM albanskim muslimanima. Za Kosovo je bitan teritorijalni integritet i suverenitet koji je dobijen Briselskim sporazumom a to je medjunarodni dokument – Albanska tapija na Kosovo. Ostalo, stolica u UN i vojska kosova lako će se uspostaviti jer Srbija po BS nema uticaja.

    Sada u završnoj fazi dijaloga u Briselu ostalp je nekolikp tajnih a manje bitnih-sporednih “dogovora” za koje sam ubedjen da će Vućić, Tači, Rama i Mogerini brzo da ih reše (jer su se unapred dogovorili). Reč je u prvom planu o tzv ZSO-u (Zajednici opština sa srpskom većinom /ZSO/, kako piše u BS). koji Kosovo godinama neće da implementir (služio za uslovljavanje Srbije).

    NA KRAJU će rešenje biti: Kosovo će prihvatiti formiranje tzv ZSO i izradiće nacrt statuta ZSO (znaju Albanci Tači i Vučić): Po zakonima i Ustavu Kosova Asocijacija/Zajednica opština sa srpskom većinom (ZSO) radiće po zakonima i Ustavu države Kosovo, nema zakonodavna-sudska-izvršna ovlašćenja, Srbi naterani-integrisani u albanske institucije. VUČIĆ-DAČIĆ – Vlada Srbije proglasiće pobedu (Srbija dobila ZSO na Kosovu), i euforično će slaviti u Beogradu istorijsku pobedu Vučića, najvećeg i majpametnijeg lidera Srbije i Balkana kakav nije vidjen za 100 godina. Nije isključeno da će i Albance – Tačija da pozovu u BGD na proslavu – da vidi svet kako je jedino Vučić u istoriji izvršio pomirenje i normalizaciju odnosa sa Albancima (izdajom kosovskih Srba i predajom teritorije)(!)?
    KAKO SE VUČIĆ nije setio da napravi plan-dogovor sa Albancima – da se vrate 250.000 proteranih Srba (STOPIRANJEM BS kada je moglo i kada je bilo vreme)? …

    9
    1
  4. Драган

    Променом прошлости /виртуелно, мисаоно, духовно, програмски, софтвреско-кибрернетски/
    – из садшњости – креирамо, ”освајамо” будућност.

    Матрица “сеобе народа“ – Срба са КиМ и централне Србије…
    постављена је у 17. и 18. веку као “Велика сеоба Србаља“.
    То је образац који је “историјски пуноважан – на снази је“,
    и који аутоматски дејствује у свим сличним историјским
    околностима које су довеле до сеобе народа, очигледно показујући
    да Срби још нису схватили шта то значи – “ИСТОРИЈА ЈЕ
    УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА“!
    И као што се у личном животу човек мора ослободити лоших
    навика, које су узрок његових садашњих и будућих лоших
    последица, тако исто важи и за заједницу – народ.
    Лоше навике и поступци у пршлости су, речено у пренесеном значењу,
    исто што и“вируси“ у комјутерском програму.
    Вирусе неутралишемо – антивурус програмима и тако виталне
    програме одржавамо у функцији.
    На личном плану, сваки верник зна да су његови лоши поступци у
    прошлосрти /“греси“ /сметња његовог живљења садашњости и
    будућности, те настоји да се исповедањем и покајањем ослободи
    тог баласта прошлости.
    Исто правило важи и за народе.
    У датом историјском тренутку, прваци тога времена – Патријарх
    Арсеније /трећи/ Чарнојевић, и Патријарх Арсеније /четврти/ Јовановић
    – дали су “БЛАГОСЛОВ“ за сеобу народа, /уз пристанак тог народа/
    и тако, у ПАМЋЕЊУ ТОГ НАРОДА, ПОСТАВИЛИ ОБРАЗАЦ ЗА
    ПОСТУПАЊЕ У СЛИЧНИМ ИСТОРИЈСКИМ ОКОЛНОСТИМА, а
    садашње време је управо тај тренутак!
    Да би се тај образац, У ПАМЂЕЊУ НАРОДА /КОЛКТИВНОЈ СВЕСТИ/,
    ИЗМЕНИО, ми, њихови преци, морамо кроз молитву Цркве и поетско
    /молитвено – родољубиво/изражавање / у десетерцу, уз гусле!/
    тражити од наших предака, пре свега горе поменутих
    ПАТРИЈАРАХА, да – БЛАГОСИЉАЈУ ОСТАНАК ОНО МАЛО СРБА НА
    КиМ И ПОВРАТАК РАСЕЉЕНИХ због рата 1999. и Другог светског рата,
    када су комунисти забранили повратак избеглим Србима!
    Наши непријатељи то знају и зато нас стално одвраћају од сећања на
    прошлост и усмеравају на будућност – “БУДУЋНОСТ ЗАБОРАВА
    ПРОШЛОСТИ“.
    Ко се одриче прошлости /добре или лоше/, одсеца стабло свога живота
    од сопственог корена – вене и нестаје.
    ДОБРУ ПРОШЛОСТ ПОТЕНТИЗУЈЕ /ПОЈАЧАВА/ СЕЋАЊЕМ НА ЊУ, А
    ЛОШУ “БРИШЕ” КРОЗ ИСТОРИЈСКУ ИСПОВЕСТ И ПОКАЈАЊЕ, баш као
    што то чини сваки појединац.
    Ово се чини из свег срца, свег ума и све снаге своје / личне и народне/,
    сходно казивању Старца Тадеја / и осталих Светих Отаца/ –
    “КАКВЕ СУ ТИ МИСЛИ – ТАКАВ ТИ ЈЕ ЖИВОТ“!
    Све горе речено следује Јеванђелској, Христовој Науци:
    “НЕКА ВАМ БУДЕ ПО РЕЧИ ВАШОЈ!“;
    “СВОЈИЈЕМ ЋЕТЕ СЕ РЕЧИМА ОПРАВДАТИ,
    И СВОЈИМ ЋЕТЕ СЕ РЕЧИМА ОСУДИТИ!“…
    Ако би и када би Српка Православна Црква објавила ванредни
    пост од, рецимо, 7-10 дана, свакодневно, у свим својим храмовима
    /где то објективно може/ служиле се Свете Литургије, народ
    позвао на пост и молитвено присуство у храмовима, то би,
    свакако био врло добар одговор на садашњу ситуацију.
    Овим се никоме и ничему не опонира, а са свима, истовремено,
    /преко Неба/ – преговара, кроз Литургијски дијалог – и са
    пријатељима и са непријатељима, и са прецима и са потомцима!

    Драган Славнић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *