Нови стари Ного

Ритам овог песничког језика и у књизи Сонет и смрт на моменте поново „надире скитски“ или – ако наставимо парафразу једног од најдалекосежнијих Ногових стихова – пројављује поетичку снагу коју црпе из митских и архетипских дубина

Све је у новој песничкој књизи Рајка Петрова Нога препознатљиво као његово, дакле старо, али баш зато што је препознатљиво његово, може бити и ново, јер је витализам његове поезије неутажив. Ритам његовог песничког језика и у књизи Сонет и смрт (опремљеној исцрпним поговором Јована Делића) на моменте поново „надире скитски“, или, ако наставимо парафразу једног од најдалекосежнијих Ногових стихова, пројављује поетичку снагу коју црпе из митских и архетипских дубина. Овај слој његове поезије надсвођен је хришћанским, који у споју можда не чине овај подухват религиозним, али свакако дубоко песничким. У том сустицају различитих, у Ноговој поезији већ плодотворних традиција чини се да је сакривено језгро ове песничке књиге. Њен наслов Сонет и смрт обједињују две песникове опсесије: ону формалну (сонет) и суштинску (смрт).

[restrict]

СМРТ – „КОД КУЋЕ У СОНЕТУ“ Међутим, смрт је велика тема поезије, и тешко да бисмо нешто значајно рекли ако бисмо Ногову особену песничку поетику објаснили овом темом. Ипак, њена неомеђеност, у сустицају са његовом песничком енергијом, као да је тражила строжу форму, што сонет свакако јесте, да би дала заокружен, целовит песнички рад. На тај начин, сама смрт постаје песнички превладана, омеђена повлашћеним првим и последњим стиховима сонета, који је, како песник пише, „Читав роман“ („Сонет и смрт“). Истовремено, смрт као тема европске поезије заиста јесте одвећ одомаћена у сонету, па је песник и књижевноисторијски у праву када пише, у завршној песми „Затвори капке спусти резе“: „Отвори врата тачној смрти / И залеђеном шупљем свету / У строги ритам у стих шкрти / Смрт је код куће у сонету.“ Али смрт је и на други, дубљи начин „код куће у сонету“.

Наиме, за Нога, у овој збирци, смрт је она дучићевска „страшна међа“иза које може почињати нови живот, мада нема живога човека који би то могао посведочити: „На овој танкој међи Оче Наш живео сам / Спремајући се за дан кад ћу најзад да живим / Миц по миц прође живот Не сазнах шта сам ко сам“ („Оче и Оче наш“). Али истовремно смрт је и увир виталистичке енергије, одвећ довољно присутне у овој поезији да би могла „без борбе“ да се преда макар и хришћанском созерцавању вечности, већ стога што је у сржи Ногове поезије (и поетике) један аутентичан агон између различитих подстицаја језика, мита, хришћанског наслеђа и ништитељског времена. Отуда, дакле, смрт остаје међа, тренутак када се поново поставља питање: „Камо ли како зашто у градовима сивим / Содоми и Гомори све ово опет поче / Промених ево светом да тебе питам Оче.“ Ово питање Богу је истовремено и став према Богу, јер је другом катрену овог значајног сонета осведочена занемелост пред Божјим питањем човеку: „Ако се описмени тад јао ти га мени / Писмен пред Неписменим знао сам да занемим / Не пита лако како већ теже зашто живим / Како тако Никако Још се осећам кривим.“ Између лирског субјекта, као инстанце која пева о смрти и у извесном смислу јој продужава постојање у стиховима, и Бога, као инстанце у којој престаје смрт, постоји латентни однос борбеног прихватања, дакле не скрушено и спуштене главе, већ у аутентичном агону онога ко на своја питања тражи одговор.

МИТ И БОРБА СА ДЕСТРУКЦИЈОМ СМРТИ Управо такав однос, преокрета и питања, омогућава сонет својом формом, макар онако како ју је прихватио и преобликовао сам Ного. На „међи“ између катрена и терцета одиграва се сонетна драма, када се једна путања значења преокреће, понекад и у сопствену супротност, фокус мења и једна крута форма постаје динамична. Отуда сонет и може, како Ного пева, да буде и роман, у оном смислу у којем је тај преокрет потребан свакој доброј причи да могла да опстојава. Но, овај паралелизам нам говори и да је у најдубљим слојевима Ногове поетике траг оне потраге за макар нечим поузданим, уцеловљеним обликом и чврстом структуром која одолева свим налетима релативизације, а што се види и у непрестаном обнављању темељних митских представа које своје потврђивање налазе у конкретном лирском субјекту и времену у којем песме настају, тиме се испостављајући као одговор модерности, и то песнички одговор на идеологизовано питање.

Но ако овај обнављајући однос према миту, који је заправо и мит сам (циклично понављање је у сржи овог чина) поставимо у контекст темељног питања о смрти, онда можемо закључити да је и мит један од начина борбе са деструкцијом коју смрт носи. Јер упевавање сопствене лирске егзистенције у мит истовремено подразумева и прихватање да се постаје део једне приче која се обнавља и на чијем увиру је увек нови извор. Песма „Обретеније“, у чијем подтексту је косовски завет, истовремено је и унутрашње преобликовање овог завета, у којем прихватање кнежевског подвига постаје залог личне целосности: „А ти још чекаш обезглављен / Ко да ништа видео ниси / Ти мислиш да је привиђење // Обрати се сине човечји / Не држи главу под пазувом / Отиће сама до Стамбола.“ Обретеније из наслова не односи се, као у епском предлошку, на главу митске фигуре већ на лирског субјекта, који гледајући „у кладенцу“ свету главу види самога себе и прихватајући мит као део себе заправо и проналази целину свога сопства. Овај вид одговора на изазов смрти обухвата неколико песама (поред наведене „Допевавање епа“, „Видо“) чиме се значајна поетичка константа Ногове поезије потврђује и у овој књизи, додуше у преобликованом виду.

МЕТАФОРЕ УНИЖЕНОГ СОПСТВА Опсежнији део књиге запремају песме у којима је опевана сама појавност смрти, учинак њене надируће извесности у егзистенцији. Кроз троделну композицију смрти ова тема пројављује се у различитим видовима, али увек кроз релацију смрти, песме и онога ко песму пева. У тим песмама је песничка егзистенција лирског субјекта дата у ретроспективним сажимањима, као запитаност над снагом певања пред неумитношћу краја: „Узалуд си пропртио кроз мећаву невољниче / Смрзла су се худа слова заледили стиха редци / А било је да куд прођеш сустопице невен ниче / И босиок коме су се радовали тихи преци“ („Сонет и смрт“). Смрт пса, као метафоре униженог сопства и једне од варијација основне теме кроз измештање сопствене ситуације, обухвата цео други део збирке, који у дослуху са Јесењиновом „Керушом“ измешта перспективу на други, подвојени ниво. Зато ова протежност теме смрти кроз читав текст као контрапункт диктира непрекидно пројављивање супротности, дакле исту ону игру на међи, која омогућава да се начини превазилажења смрти истовремено и иронизују. Тако се у песми „Чежња за ракијом“ надилажење егзистенцијалних граница благо иронизује, али не и оповргава, учинком насловљеног пића: „И летиш стрелимице витлаш се у врхунце / На теби блиста перје осењен не знаш где си / Моћан истопићеш се док с неба скидаш сунце // Чежња за ракијом је лествица на небеси / Није да није било Нагињо сам често / И када смо на земљи небо је за нас место.“ Због тога бисмо се усудили да целину овог песничког дела, протканог многим текстуалним подстицајима чије шире образлагање превазилази границе овог текста (кроз песме промичу и антички мит, По, Раичковић и многи други лирски преци Рајка Петрова Нога) обухватимо једном синтагмом: драма смрти. Драма смрти је сушти песнички сиже ове књиге, сиже који се цикличном структуром (три целине уоквирују уводна и завршна песма сродног мотивског склопа) не завршава него обнавља у себи самом те ни не може имати крај. На личносном, не и песничком нивоу, драма смрти може се разрешити исповедањем вере у васкрсење (или другачије), али на песничком нивоу она остаје вечита јер је поезија позвана првенствено да је опева, не нужно и разрешује. Управо у том моменту крије се затајени дуг Рајка Петрова Нога модерности, дуг који се у стиховима не открива експлицитно, као што би то захтевао налог времена, већ имплицитно, по захтеву лирике саме. Модерни песник, чак и када је осењен светлошћу завета, и када се обрео са главом кнеза на својим раменима, не може остати нем пред пролазношћу свега човечијег, поготово не у епохи која је сва саздана највећма на пролазности самој. Али, да би се драматика пролазности осетила, не може се она безусловно и прихватити. Песник Ного је дубоко свестан тога и отуда нам оставља ову књигу, заокружену обликом а отвореном према свакој читалачкој егзистенцији која се буде огледала у њој.              

[/restrict]