Мaргиналије маргиналца – У родном селу

Успети, или умрети. То гесло влада и тамо, у великом свету, међу мултинационалним компанијама, новчаним заводима, милионерима, великим и малим силама. Овде, на селу, такмичари су се поодавно уморили и одложили оружје. Живот је спао на животарење

Седма недеља тиховања и самовања, на рубу мале, непроходне шуме, у забаченом делу села, in solitudine cаmpestre, како написа онај на брду поврх Фиренце. Друштво ми праве узнемирене сенке, укључујући и сопствену. Ноћас, за време олује, шљива под прозором се толико ломатала, да ме је спопао страх: искочиће из земље, разлупати прозор и сручити се, од корена до крошње, на писаћи сто. Птице отпевају шта имају изјутра и увече; преко дана, због врућине, ћуте. Једној маторој жаби, настањеној у некадашњем дечјем базену, одговарају сви климатски услови: крекеће и по грмљавини, старачки промукло, грокће као свиња, док друга, ваљда млађа, опонаша грлицу. Могу да замислим њихово разочарање, кад будем, за који дан, испразнио базен.

[restrict]

*

Од двоножаца сусрећем се, углавном, сам са собом. Психолошки, али и физички: понекад, у одшкринутом прозорском окну, у подруму или у кухињи, изненади ме сопствена глава. Неочекиван и нежељен сусрет. Ту су и сећања, која ме никад не напуштају. На сваком кораку, у сваком тренутку, налазе подстицаје и поводе. Јeдна ме забављају, друга растужују и киње. Савлађујем их, замењујем их и потискујем, у ходу.

*

Башту сам касно засновао, никло ми је једино десетак струкова кукуруза. Остало се умртвилo у сувој земљи. Баштованство се не започиње у јуну: семенка има своје време. Нама, замаклима у године, а невештима у послу, требало би забранити ту врсту доколице. Шта ћу, не умем да се уздржим. Земља зове, а сељачки преци у мени јошкако су осетљиви на њен зов. Бар мало блитве, и першуна; слађе је из своје баште него са пијачне тезге. Ове године, баш ми се није дало. Неколико расађених љутих папричица не расту, него се смањују.

*

Трава подивљала од пролећних киша, пуна крпеља. Водоинсталатер Михаило пола дана се гњавио са укључивањем хидрофора, љут на Словенце што су за неку спојку употребили „шпијалтер“ (ломљиву легуру алуминијума, ако сам то добро разумео). „То само зато да би мучили нас Србе“, каже, отирући зној са чела. „Па нисмо им, ваљда, ми једини купци?“, питам се, гласно. „Шта их браниш, не знаш ти њих“, одговара и седа у дотрајали југо. Одлази у Љиг, да купи напукли део.

*

У седам-осам месеци некоришћења, све се, више или мање, запустило, расклимало и закочило. Улазна цев у веш-машину запушена, не прима воду, мотор зуји у празно; кухињска славина капље; врата фрижидера се не затварају до краја, гумица се осушила и истањила; телевизор кида слику и кашљуца; са вајата пало десетак ћерамида. Где год станем, на коју год се страну загледам, приметим нешто што би требало поткресати, искрчити, окопати, покосити. Препуштена себи, земља закоровљује, саму себе пошумљава, враћа се у првобитно стање, у предисторију.

Ништа није како би требало да буде, једино ми је срце на месту. Најзад у родном селу, свој на своме.

*

А тамо, у великом свету, уобичајена дивљачка пометња и вртутма. Севернокорејци се поигравају интерконтиненталним ракетама, Јапанци страхују, а имају и разлога. Вековима су господарили Корејом, отприлике кад и Турци Србијом. Чврстина маршевског корака на парадама у Пјонгјангу изазива страву и код нас, неутралних посматрача. Прве вести о сукобу између северног и јужног дела полуострва чуо сам као дечак на овом истом имању, у лето 1952. Тридесет осма паралела, Макартур, Јалу: то заувек остаде у мом покретном Меморијалном музеју. Прошло је 65 година, Кореја је и даље подељена. Ничега новог; хераклитовско пророчанство вечног сукобљавања потврђује се на микроплану, и на макроплану. Не морате пратити спољнополитичку хронику; укључите било који Reality show, и истог часа откриће вам се механизам међуљудских и међудржавних односа. „Ријалити“ се емитује у оквиру забавног програма, а спада у оно што се некад предавало у школи као Познавање природе и друштва. Драматизација људског заједниковања развија се спонтано, без посебног сценаристичког плана. Како се окупе, почну се меркати испод очију, сиктати и смишљати пакости. И, ево рата: то им је погонска снага дружења. Без конкурентског надметања не би било представе, ни кретања у њој. У стварности се боре за место под сунцем, а овде, за место под рефлектором. Јагма је беспоштедна и дечје бестидна. Све као у животу, само мало ружније, јер је изазвано вештачки. Коме срамота није по вољи, себе је искључио из игре, и може кренути стопама Чеховљевог јунака из новеле Мој живот.

*

Успети, или умрети. То гесло влада и тамо, у великом свету, међу мултинационалним компанијама, новчаним заводима, милионерима, великим и малим силама. Овде, на селу, такмичари су се поодавно уморили и одложили оружје. Живот је спао на животарење. Породичне куће које су, у мом детињству, пуцале од здравља и снаге, сад зарастају у шипражје. Овај умро, онај се одселио, у Панчево, у Швајцарску, у Америку. Да наврате, немају времена, ни воље. Младићи се не жене, девојке се удају негде другде. У школи шесторо ђака. Кад сам ја, у јесен 1945, пошао у први основне, било нас је стотинак. Добра кућа, са воћњаком, десетак хиљада евра. Косидба на Рајцу, фолклорна приредба, истурено одељење ансамбла „Коло“. По ливадама хукћу моторне косачице, по авлијама тримери. Радио-станице преносе песме од пре седамдесет година. Чувам овце у ливади сама. А овамо, тај посао обављају електричне чобанице: слаба струја проведена кроз две жице. Уместо свечаних испраћаја на одслужење војног рока, славе се пунолетства, са изнајмљеним певачицама и контрабасом који по два дана и две ноћи думбара, у тами колективног несвесног.

Полом, али и несумњиви материјални напредак. Све ће бити добро под условом да се живот једног дана обнови на новим основама. По природи ствари, смртници су кратковида створења. Сваки час нам се привиђа смак света. Такав нам је видокруг, ограничен и сужен.

*

У Хамбургу, антиглобалисти вриште против светског поретка оваквог какав је, дакле, против капиталистичке конкурентске утакмице, против закона понуде и потражње, технолошког прогреса по цену уништавања природне средине, против изнурујућег надметања међу појединцима, друштвеним групама, народима и државама. Тај трзај, тај заокрет, ту закономерну реакцију, познају и учесници Reality show-a. Кад егоистичко лудовање преврши сваку меру, јавља се потреба за пристојношћу и уљуђеношћу, то јест за културом. У међународним односима то се, некад, звало детант. Трамп и Путин су, у тежњи за опуштањем, разговарали два и по сата. Зло је осетило потребу за предахом, за одмором од себе. Уразумљивање захтева другу врсту напора. Лакше је мрзети, то иде само од себе.

*

Успеси, признања, слава…

Кад се сетим неких сусрета и разговора, ономад, у Београду, спопадне ме гађење. Несрећници, како не виде, шта смо и на чему смо?

Најлепша прича о популарности и слави омакла се, својевремено, мом млађем сину, када се, пред својим школским друговима, малим Французима, похвалио да му је тата у Србији страшно популаран:

 „Сви га, у селу, познају и говоре му Где си, Мићо?

Његов старији брат, заклетник здравог логичког умовања, на то је приметио:

 „Какво им је то питање, ваљда виде где је, стоји пред њима!“

Ствар је, ипак, нешто сложенија. Човек никад није цео видљив. Једним делом је у Космосу, другим у историји, трећим у сопственим душевним понорима. Сељак-питалац, можда, нема све то на уму, али језик има.     

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *