Маргиналије маргиналца – ИЗ МУКЕ У ЗБРКУ

Свеж пример јаловог спорења о кривици и невиности даје нам случај судске рехабилитације Николе Калабића. Да ли је истакнути равногорац ратни злочинац, или официр ЈВуО на вршењу дужности ? Одговор зависи од тога ко га, када и са ког становишта даје. Истина са ове стране Пиринеја, лаж са оне стране

Mноге наше невоље и тегобе долазе из неспособности да ствари назовемо правим именом, или, још чешће, из одбијања да то учинимо. За изравно суочавање са стварношћу, поред памети, тражи се и морална храброст, то јест начелна истинољубивост, а то су запуштене врлине код нашег измученог света. Унесрећени људи не чезну за истином, него за наплатом дуга. Објективна процена их не може задовољити; она их, својом хладноћом, вређа. Душевни мир им не доноси тачно именовање; он је пре у пренаглашавању кривица и одговорности, у преквалификовању суштине, увећавању размера, чему политичке вође дају несебичан популистички допринос.

[restrict]

Ратни злочин почињен у Сребреници – погубљење заробљених бораца – довољно мучан сам по себи, пребацује се у категорију геноцида. Тежа реч се није могла наћи; да постоји, свакако би била употребљена. Узалуд подсећање да су из те црне епизоде грађанског рата били искључени жене и деца, што обеснажује процену која се упорно намеће, са тежњом да се њено оспоравање кривично гони. Циљ злочинаца није био „истребљење читавог једног слоја становништва на расној или верској основи“, како је, поводом нацистичких злодела, дефинисан геноцид, примењиван, иначе, још у старозаветним временима да га, у XX веку, искусе Јермени, Јевреји, Цигани, а у једном тренутку и Срби. Наши западни пријатељи, заклети човекољупци, покушаше да нам, успут, и ту шерпу окаче о реп, да би се, ваљда, искупили од онога што су починили у северној и јужној Америци, Африци и Аустралији, где су читави староседелачки народи потамањени као штетна гамад. Подвизи инжењера смрти, забележени у Куску, Масачусетсу и Хирошими далеко надмашују тренутак наше ратне срамоте, иза које, срећом, не стоји државни врх. Од зла се морамо чистити, али нам западни душебрижници за то не дају најбољи узор. Њихово мешање увећава већ створену збрку.

Непристојно је очекивати одмерено расуђивање од вечно ожалошћених родитеља. Политички представници су се, напротив, обавезали на разумно просуђивање, на избегавање олаких уопштавања, на уздржаност према распаљивању страсти. Рат је страховита колективна и народна несрећа; из њега нико не излази чист, а кривицу сносе они који нису учинили све што је могућно да се сукоб избегне. Накнадне оптужбе и противоптужбе спадају у тумарање по беспућу.

Свеж пример јаловог спорења о кривици и невиности даје нам случај судске рехабилитације Николе Калабића. Да ли је истакнути равногорац ратни злочинац, или официр ЈВуО на вршењу дужности ? Одговор зависи од тога ко га, када и са ког становишта даје. Истина са ове стране Пиринеја, лаж са оне стране. За извођаче револуционарног преврата у условима окупације, Калабић је оличење назадног поретка који је ваљало срушити, дакле, смртни непријатељ и зликовац. Грађански рат, започет у јесен 1941, био је и остао генератор столетне мржње посејане у дубинама народног бића. Чињеница да су оба опредељења, оба избора из тог рата доживели крах, да су и Монархија, и револуционарни пројекат, одбачени на сметлиште повести, није допринела приближавању ратних непријатеља. Ту су и нове поделе, засад без проливања крви, али са једнаком нетрпељивошћу. Готово да поверујемо да код нас, без мржње, нема живота, ни кретања. Велики народи од унутрашње поцепаности виде, повремено, и неку корист. Мали, само штету.

И ко ће, на датим основама, изрећи правичну пресуду Калабићу? Донде, докле су победници из грађанског рата наступали као извршиоци врховног налога Историје, као извођачи њеног једино могућег програма, и док су то убеђење, милом и силом, школским програмима и законским актима, наметали јавности, њихови непријатељи су носили жиг осведочених злочинаца. Непосредни исходи револуционарног рата били су обнова југословенске државе и увођење социјалистичког друштвеног уређења. Оба достигнућа су се, почетком деведесетих, урушила; победници и побеђени су се, наједаред, обрели у безваздушном простору. Велике жртве, на једној и на другој страни, у дугорочном билансу епохе испале су узалудне. Збуњени победници су, за часак, заћутали, а губитници, деценијама оцрњивани и понижавани, стадоше да објављују своју истину. Значајан прилог томе дали су ратни мемоари капетана Звонимира Вучковића.

Кад сам пре четрдесет година, у Чикагу, упитао Вучковића ко је најодговорнији за избијање грађанског рата он ми је, с тугом у гласу, рекао:

„Е, ко је… Њихови комесари и наше војводе само су чекали да се ухвате за гушу…“

Сваки учесник у таквом сукобу морао је, ко више ко мање, окрвавити руке. Невоља је што су победници одбацивали квалификацију сукоба; за њих то није био грађански рат, него борба за ослобођење. То звучи лепше и узвишеније од борбе за преузимање власти у тренутку кад ће окупатор отићи онамо откуда је дошао.

Ко би, у таквом склопу збивања, у тој муци и збрци, могао изрећи правичну пресуду Калабићу… Оно што се о њему, и његовим саборцима, током пола века понављало као необорива истина, са сломом из деведесетих изгубило је снагу и уверљивост, као и законску заштиту. Једнострану и пристрасну осуду укинуло је само време, али се формалним поништењем једне полуистине не стиже до коначне истине. Врховна правда је у надлежности Вишњег, у чије рачунање ми немамо увида. Ово су људска посла, оптерећана болом, злим памћењем и емотивном искључивошћу. Овде су се браћа гледала преко нишана; пала је крв а она заслепљује вид и мути памет. Поред оних који су гинули са оружјем у руци, страдали су и многи недужни, неборци, симпатизери, родбина, јатаци и помагачи, и судски процеси, нарочито у првим послератним годинама, сводили су се на осветничко узвраћање. Победници су Калабићу, у затвору, убили малолетног сина да би му нанели душевни бол. Можемо замислити гнев и реванш. Јавном мњењу предочавана су само она зла што су их чинили побеђени. Уз то им је, произвољно, приписивана сарадња с окупатором, иако су на немачкој потерници оба „бандита“ представљена упоредо, уцењена истим новчаним износом. Очито је борба против окупатора, искључујући Сремски фронт, вођена у мери у којој се није могла избећи. Главни улог је висио у ваздуху, и долазио је на дневни ред по завршетку рата. Аустроугарски каплар је, у борби за власт, имао више вештине и среће.

Оживљавање ове проблематике, данас, не доноси смирење и помирење. Све су победничке пресуде биле искључиве и пристрасне, процеси формално мањкави, али се њиховим поништавањем, сада, не постиже праведна мера. То је још видљивије у настојању рехабилитовања генерала Недића. Силом несрећних прилика, он се нашао на положају председника српске Владе, дакле, у својству сарадника окупатора. Лични мотиви за прихватање те функције могли су бити часни; то не мења карактер његова председниковања. Та се људска судбина даде оправдати и рехабилитовати у добром књижевном делу. Историја суди по другим критеријумима. Маршал Петен је, за сличан преступ, по завршетку рата осуђен на смрт. Де Гол га је, као јунака из Великог рата, помиловао и упутио у кућни притвор где је умро. Де Гол није ни покушао да укине пресуду: картезијанска логика не допушта мешање јабука и крушака.

Спор је вечит и нерешив. Рационално просуђивање и ирационални импулси не дају се помирити. Светлост разума ослобађа, а мржња, као водећа сила ирационалности, замрачује свест и поробљује душу.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *