ЉУБАВ

Нема места на земаљској кугли у којем се толико ниподаштава и понижава љубав као у Београду. Политичка и интелектуална елита Србије је дефинитивно проказала љубав као нешто опасно и штетно. За све склоности и настраности у нашем главном граду показује се не само разумевање него и одобравање и одушевљење. То важи чак и за афирмацију мазохистичке љубави жртве према џелату названу стокхолмским синдромом. Али на сам помен традиционалне и актуелне љубави српког народа према Русији, следи талас најтежих и огорчених напада.
Не можемо а да се данас не присетимо стихова Изета Сарајлића, које наводимо по памћењу: „Волети Русију уносно није / То је бар јасно и цврчку / Ако хоћеш с миром до пензије/ Радије воли стару Грчку…“
Нисмо ни помишљали да је могуће да ће ови стихови после толико година бити актуелни. И да ће се на оптуженичкој клупи наћи највише васколиких Срба као врсте ирационално и болесно заљубљених људи које треба лечити у некој глобалној клиници или на неком новом Голом отоку. Додуше, нисам никада упознао некога ко се са Голог отока вратио „преваспитан“ када су Русија и Стаљин у питању, па то и није најбоља препорука за излечење Срба од љубави према Русима. Мада, оно што није пошло за руком организаторима логора данас може лако поћи за руком медијима и политичарима у колонијализованој земљи у којој живе само становници без икаквог другог идентитета, имена и презимена.
Велики допринос оваквим размишљањима дала је, препознајете, премијерка Србије у свом интервју америчком порталу „Блумберг“ рекавши: „Уколико Србија буде приморана да бира између ближих веза с Русијом и чланства у Европској унији, одлучиће се за ово друго… Имамо емотивне везе с Русијом због традиције, културе и вере. Ова осећања се не могу занемарити, али наш стратешки пут је ЕУ.“

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *