ЉУБАВ

Нема места на земаљској кугли у којем се толико ниподаштава и понижава љубав као у Београду. Политичка и интелектуална елита Србије је дефинитивно проказала љубав као нешто опасно и штетно. За све склоности и настраности у нашем главном граду показује се не само разумевање него и одобравање и одушевљење. То важи чак и за афирмацију мазохистичке љубави жртве према џелату названу стокхолмским синдромом. Али на сам помен традиционалне и актуелне љубави српког народа према Русији, следи талас најтежих и огорчених напада.
Не можемо а да се данас не присетимо стихова Изета Сарајлића, које наводимо по памћењу: „Волети Русију уносно није / То је бар јасно и цврчку / Ако хоћеш с миром до пензије/ Радије воли стару Грчку…“
Нисмо ни помишљали да је могуће да ће ови стихови после толико година бити актуелни. И да ће се на оптуженичкој клупи наћи највише васколиких Срба као врсте ирационално и болесно заљубљених људи које треба лечити у некој глобалној клиници или на неком новом Голом отоку. Додуше, нисам никада упознао некога ко се са Голог отока вратио „преваспитан“ када су Русија и Стаљин у питању, па то и није најбоља препорука за излечење Срба од љубави према Русима. Мада, оно што није пошло за руком организаторима логора данас може лако поћи за руком медијима и политичарима у колонијализованој земљи у којој живе само становници без икаквог другог идентитета, имена и презимена.
Велики допринос оваквим размишљањима дала је, препознајете, премијерка Србије у свом интервју америчком порталу „Блумберг“ рекавши: „Уколико Србија буде приморана да бира између ближих веза с Русијом и чланства у Европској унији, одлучиће се за ово друго… Имамо емотивне везе с Русијом због традиције, културе и вере. Ова осећања се не могу занемарити, али наш стратешки пут је ЕУ.“

[restrict]
Симптоматична је и изјава Наташе Драгојловић, координаторке Националног конвента, оног истог Конвента који је нашао важно место и у експозеу премијерке Ане Брнабић, по којој „када Србија неког воли, она га воли и без озбиљне аргументације, сасвим ирационално и ту никакве паре не помажу, нити могу ту слику поправити“, те се тако и „сарадња Србије и Русије представља у много бољем светлу него што она заправо јесте“.
Пошто се већ односи с Русијом измештају у сферу ирационалног и емотивног, или се потпуно релативизују, поставља се питање да ли Србија има неке интересе када су у питању енергенти као што су гас и нафта на пример, и имају ли Руси ове енергенте. Да ли је неко заборавио да постоји НИС, „Србијагас“, „Банатски двор“, „Јужни ток“ или „Турски ток“.
По свему судећи постоји нека скривена жеља да Србија настави процес деиндустријализације па ће тако енергенти постати излишни. Постоји читав један идеолошки и политички ток који уместо љубави, па чак и када је она доказано обострана, фаворизује само непосредан и баналан тренутни интерес и жели да претвори наш народ у неку врсту пословне пратње и неку ескорт агенцију номадског капитала. У основи постоји велики и суштински неспоразум поводом недоумице да ли су наши политичари задужени, и од кога су задужени, да раде против доминантног расположења свог народа, а не у складу са њим. Да ли је њихов задатак да спроведу прилагођавања националне свести култивишући је и трансформишући је, или пак да ту свест, расположење или традицију потпуно сатру или ресетују. Поставља се оправдано питање кога ту онда треба преваспитавати. И како и где.
Ваљало би да неко одговори да ли је српски национални интерес или пука ирационалност да такозвана држава Косово не постане чланица Уједињених нација захваљујући руском гласу и утицају у Савету безбедности УН. Или да ли је у српском интересу (а не само због љубавне склоности) био руски вето у СБ УН на британску резолуцију о геноцидности српског народа. Да ли је у нашем националном интересу то што је Русија гарант Дејтонског споразума па тако и постојања Републике Српске. Да ли је у нашем интересу да Косово не уђе у Унеско или је ту само реч о пустој српској љубави и ирационалности. Да ли Русија од нас тражи да напустимо политику војне неутралности која је у нашем најбољем интересу или то од нас, а противно нашим интересима, тражи неко други. Нећемо, свакако, прескочити и „ирационалност и емотивност“ руских мигова и наоружања. Зар у зону ирационалности спада чињеница о све чвршћем савезу Русије и Кине. Зар то нису важни аргументи који могу послужити и као додатни разлог наше српско-руске љубави, те се можда може закључити да се ту не ради само о традицији и вери. Наше читаоце упућујем и на текст „Гуске у магли“ Николе Врзића у овом броју „Печата“.
Ко ишта озбиљно зна о утемељењу човековог мишљења зна и то да оно и те како може бити и да јесте основано на љубави. Знали су то ваљда и наши преци, сем уколико не претендујемо да смо ми после толиких лудака и чудака прве генерације нормалних и земаљских Срба.
Претварати могуће и изведено питање ЕУ или Русија у питање бити или не бити српског опстанка је најблаже речено и неодговорно и неозбиљно и то не само политички. У поменутом политичком наступу не искључује се ни могућност увођења санкција Русији што би било погубно по српске државне и националне интересе. Поред тога Србија је међу последњим земљама на свету које би требало да некоме уводе санкције јер је неправду таквих мера осетила на својим леђима са све погубним последицама које до данас трају. Требало би, дакле, да се солидаришемо са онима који су нас на грозан начин уништавали готово пуни деценију, а да не поставимо ни питање „за чије бабе здравље“ што би рекао наш народ.
Да ли је могуће да се толико ретко у српској јавности помене могућа ирационалност фаворизовања пута у ЕУ и критички не испита шта данас уопште значе евроатлантске вредности. Жалосно је што је та ирационалност учесталим понављањем претворена у неупитну и подразумевајућу чињеницу. Истовремено се ноторна чињеница да је хуманитарни центар у Нишу доказао своју сврху и потребу у поплавама и у пожарима у Србији оспорава тако што се запосленима у том центру не додељује одговарајући дипломатски и службени статус. Нашим вајним западним пријатељима и делу наших власти смета што би тамо био неки могући шпијунски центар, али им не смета што на територији Србије постоји онолика војна база каква је Бондстил. Посебно је питање зашто би Руси шпијунирали Србе који их толико и несебично воле.
Гледамо два-три „стручњака“ који свакодневно, летећи од медија до медија, тврде да осиромашени уранијум којим је Србија у НАТО агресији обилато засута није штетан по здравље нити може изазвати малигна обољења. Истовремено има тушта и тма оних који упорно тврде да је политика Русије на Балкану а посебно у Србији малигна. На налог Вашингтона спремно су се многи одазвали. Тако испада да је западни осиромашени уранијум лековит за Србе, али да утицај Руса доводи до малигних обољења. Да ли и ово спада у нечију љубав, заљубљеност и ирационалност и чију.
Велику и заслужену пажњу је изазвала изјава црногорског министра одбране Предрага Бошковића о ратовању црногорске војске на Косову. Изјава је већ у више наврата коригована и појашњавана, али и поред свега тога она није схваћена како треба и није „откључана“ на начин који заслужује. Ово је неке врста аутентичног тумачења које ће одагнати све сумње и отклонити нападе на црногорског министра војног. Министра Бошковића, када су војска и Косово у питању, надахнула је наиме позната песма Краља Николе Петровића „Онамо, намо“, те подсећања ради наводимо неколико строфа те химне:
Онамо, ’намо… за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.
Онамо, ’намо… да виђу Призрен!
Та то је моје – дома ћу доћ’!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ’.

Онамо, ’намо… за брда она
ђе небо плаво савија свод;
на српска поља, на поља бојна
онамо, браћо, спремајмо ход!

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *