Концептуала – Рај за обмањиваче

Морамо се упитати зашто је Џорџ Сорош уложио толики новац у источноевропску постконцептуалну уметност, ако не да поравна терен за сламање националног идентитета, историје а затим и економије…

За једну од авангарди из шездесетих година прошлог века, најмање значајну, испоставило се да има најдалекосежнији утицај. Концептуална уметност, једноставно названа концептуализам, назив је добила по чланку Хенрија Флинта „Уметност концепта“ из 1961. године поводом изложбе флуксус уметника, претходника концептуалиста. Концепт или идеја по њиховом мишљењу претходе традиционалној естетици, техници и материјалној бризи за дело. Поједини радови названи су и инсталације, могу бити конструисани по идеји Американца Сола Левита од било кога ко следи уметникова упутства. Уметност је тако постала таутологија, уметнички се испитује питање природе уметности и дематеријализације уметничког објекта. Вештина, знање, однос према религији, машта и даровитост бивају потпуно небитни, долази до потпуне демократизације уметности, коју буквално могу сви да стварају и која и није више уметност какву знамо 30.000 година. Јозеф Бојс је у том смислу рекао: „Ја и кад пљунем то је уметност“, и заиста се у новој уметничкој пракси (није ни нова, ни уметничка, ни пракса), како је још назван концептуализам, могу пронаћи свакакви радови, са фекалијама, крвљу, косом, цревима, самосакаћењем и другим патолошким видовима антистварања. Отац такве врсте уметности је Марсел Дишан са својом „Фонтаном“, како је цинично назвао писоар и изложио га 1917. године. Џозеф Косут, један од водећих уметника те врсте је 1969. писао „Сва уметност (после Дишана) је концептуална (по природи) зато што уметност постоји само концептуално.“ Први концептуалисти су свој рад крајње теоријски темељили на аналитичкој филозофији, структурализму и постструктурализму, истражујући највише Витгенштајна и Сосира јер су се занимали за однос вербалног и ликовног језика. Они који су дошли после њих не знају ништа о томе, филозофија их мало занима, осим што скоро сваки дипломац уметничког факултета за себе тврди да је концептуалиста. Та врста „стварања“, вид антиуметности, ноарта, показала се као рај за све будуће обмањиваче. Млади британски уметници, носиоци најпрестижније Тарнерове награде, током деведесетих у популарну употребу, посебно у Енглеској, увели су термин „концептуална уметност“ да означе сву савремену уметност у којој се не практикују традиционалне вештине сликарства и скулптуре. Тако је концептуализам, вид савременог позитивизма и материјализма, постао идеологија већинске групе псеудоуметника, добро повезаних и агресивних.

[restrict]

„МЕЦЕНА“ И „УМЕТНИЧКА МАЈКА“ ЂЕРЂ СОРОШ Концептуалу од свих сличних форми уметности одваја радикално иконоборство, укидање слике, представе, лика и Прволика, што води смрти уметности о којој пишу толики садашњи теоретичари. Треба бити свестан да се од Хегела најављивана смрт уметности односи само на авангардне форме, сликарство и скулптура се још увек добро осећају. У том смислу концептуализам, као и свако иконоборство, има нечег патолошког, нељудског, то није уметност за проширење већ сужење свести, јер је људском бићу одговарајућа лепота а утврђено је и да голубови имају човеку сличан смисао за лепо. Концепт арт залази са оне стране лепог и ружног, како су и наши представници те уметности тврдили, треба искључити алегорију, машту, еротику, мит, езотерију и религију, па се с правом питамо шта остаје уметности осим интелектуалисања? Таква уметност лишава стваралаштво изворних и изврсних сокова, еротике и алхемије стваралачког чина, укида и садржај, што је обесмишљава. Савремени уметници су тај проблем покушали да реше увођењем досетке и вица, експлоатишући бесомучно и све више модернистичку естетику шокантног, али се тиме не може привући публика која се свикла на керефеке свих врста. Зато су водеће галерије за такву уметност у Србији као Галерија Културног центра Београда и Салон Музеја савремене уметности хронично празне, публика се разбежала. Човек је у новој уметности унижен, лишен достојанства и великих идеја, сведен на бројчану чињеницу. Толико упорно вишедеценијско заговарање ликовног сиромаштва, (о)чишћења, безидејности, одсуства приче, симбола и вере има нечег глупачког, самоограничавајућег и имбецилног. Све те демонстрације зле воље према ликовности су у основи самокастрационе, кратковиде и тренуци илузија из овог времена, на супротној страни од визионарског. Садашња уметност је најчешће минимална, бесперспективна, често јадна, без прошлости и будућности, стварана од многих аматера или вештих унајмљених мајстора занатлија. Показала се као најидеалнија форма међу свим уметностима за спровођење намера властодржаца новог светског поретка већ самим тим што су нови уметници зависни од државних и фондова невладиних организација јер њихову уметност публика не жели. Нема политички интониране постконцептуале, нико се не усуђује да критикује финансијере, па је тиме први пут постигнут општи прећутни договор поштовања банкстера и тајкуна који уводе такву уметности као један од ефикасних видова заглупљивања и затварања опасне области каква је вековима била уметност. Пре свега је то борба против духовности, побуне и живости које су традиционално долазиле најпре из ликовне уметности, посматраче треба одучити да нешто смислено траже у галеријама и музејима. Нема више бунтовника, боема и културних хероја међу уметницима, тек се понеки критичар у овој генерацији као Енглез Ђулијен Спелдинг усуди да устане против система. Раније је било гласова из опозиције (пост)модернизму, од великог историчара уметности Ханса Седлмајра до Маргарет Стаки, а ни иконе западне историје уметности као Ервин Панофски и Едгар Винд нису имали разумевања за крајности нових појава. Данас су међу уметницима а још више међу онима који се интелектуално баве њом превладали чиновници, бестрасни и бесполни типови који уметност лишавају ероса а власти омогућују контролу. Уметници као државни службеници који зависе од државне помоћи и откупа извршавају налоге, упирући поглед само у једно место – у Њујорк, центар Новог Вавилона, Нови Рим, престоницу банкстера. Морамо се упитати зашто је Џорџ Сорош уложио толики новац у источноевропску постконцептуалну уметност, ако не да поравна терен за сламање националног идентитета, историје а затим и економије. Многи код нас мисле да је култура нешто сувишно, што долази на крају, када је битка добијена. Србија, међутим, неће доживети прави препород без обнове национале културе и уметности, привредни успон не значи ништа без историје и оригиналног стваралаштва. Сорош и бројни наследници његове политике, тзв. корисни идиоти, знају да се у Србији не мари за културу па је свака власт по инерцији тај ресор препуштала опозицији, анационалним, демократским снагама, које су најпре преузеле институције, културну рубрику „Политике“ и РТС. Нажалост, Сорош фонд је најуспешније радио у време Милошевићеве власти, када је дозвољено да субверзивни уметници поцепају сцену, да уђу на катедре, што има сада за последицу уклањање самосвојне српске уметности. Потребна нам је деконтаминација и културна дератизација.

РЕВОЛУЦИЈА НЕТАЛЕНТОВАНИХ У једној малој средини препуној неспособних и злонамерних скоро да и нема напредног уметника који није концептуалиста. То је одлика провинцијализма, угледања које је лакше од оригиналног стварања. Концептуализам је једна од бројних авангарди, бити концептуалиста је исто што и бити импресиониста или кубиста, јер зашто би један правац модернизма имао било какву предност над другим? Језик такве уметности је хиберниран, служи се ограниченим репертоаром визуелних средстава јер их у основи негира. Није реч о уметности већ о идеологији, револуцији неталентованих. Али публика неће оно што може и сама већ ремек-дела, ма колико постмодерни те(р)оретичари порицали појам генијалности. Драгана Ђурић Ковачевић, једина наша психоделична сликарка, говорила је: „Не стварам концептуална дела јер су превише једноставна.“ Концептуализам је (у)кочење уметности, њено довођење у безизгледност. Тек предстоји велико буђење из тог кошмара, отрежњење од илузија и идеја о смрти уметности. Велики левичарски интелектуалац Андре Малро, чија је последња књига била крајње антимодернистичка, писао је „XXI век ће бити век духовности или га неће бити“ а сјајни Дејан Медаковић је негирајући рад „Балкански барок“ Марине Абрамовић уочио нешто кључно – досаду која избија из савремених дела. Ликовна уметност је од вековима најнапредније постала заморна и испразна, изгубивши унутрашњи разлог постојања. Тај очај је видљив и покушава се на разне начине премостити. Данашњи стручњаци се не занимају за ликовна већ за идеолошка својства дела, у најбољем случају су социолози, не досежу ни до критике а камоли естетике. Без помоћи тих џелата данашње ликовне сцене нови медији не би опстали. У недостатку духовних вредности рециклирају се марксистичке теорије, како је показао недавно код нас објављени обимни зборник „Савремена марксистичка теорија уметности“, без обзира што је оригинални, совјетски марксизам, био потпуно антимодернистички. Потребно је коренито чишћење од бајатог (нео)концептуализма, потребан је археофутуризам, спој прастарог, паганског, словенског или православног са футуристичким. У музичком домену је то раних деведесетих задивљујуће извела Симонида Станковић, ћерка Милића од Мачве, остваривши музику оригиналнију од већине world music звезда. Њен техно-етно је модел који је назначио и Драгош Калајић, позвавши нимало традиционалне сликаре да се одазову његовој идеји изложбе „Краљевић Марко – стратегије отпора“. Та идеја живи до краја код Ивана Мештровића, у србовању Љубомира Мицића, споју авангардног и националног, у идеји „Барбарогенија“ који ће стваралачки оплодити Европу. Калајић, Шејка и Мојовић су били уверени да је Београд центар света а први поменути од њих је сматрао да ће се овде образовати нов правац европске фигурације, у стилском сједињењу традиционалног и визионарског. Ту замисао је већ Медиала наговестила са Шејкином идејом нове ренесансе која ће сменити Берђајевљево „ново средњовековље“. Зато треба концептуализам свести на његову праву меру – маргиналну уметност оних који не знају да се изражавају на ликовно достојан начин.

РАТ ПРОТИВ БЕСМИСЛА ИЛИ НАДЕ ИМА У идејним заснивањима концептуалних теоретичара општа места нису фантастика или футуризам већ реализам и стварност уметничког дела. Њих занима како да уклоне корен стварања а то је мимезис, опонашање природе, реалистичка уметност, свесни да је слика, представа, еикон њихов главни проблем. Тај проблем је веома стар, очитава се у сукобу америчких реалиста на челу са Едвардом Хопером са апстрактним сликарима, у ратовима старих и нових, традиционалиста и модерниста, који сежу до маниризма и ренесансе. Борба уметника инспирисаних антиком и нових експериментатора уочљива је и у старој књижевности, сукобу академичара и авангардиста, посебно у великом рату између неокласициста и романтичара, првих реалиста и симболиста, пренетом на терен 20. века у војну соцреализма и наци кунста против европске авангарде. Зато је мудри Василиј Кандински рекао да постоје само две велике уметности – апстракција и реализам. Реализам је омражен јер је стилски чист па Браца Димитријевић, суперстар концептуализма седамдесетих, каже „стил је вид злочина“. Тражи се безлично и глупачко, антистилско, недушевно и видећемо да ли ће после оваквог замора доћи неки Ver Sacrum, ново пролеће за уметност или ће она потонути у ураниловку. Тренутно се води рат смисла против бесмисла, мноштво је потиснуло праве уметнике који не виде више сврху стварања. Публика све теже разликује квалитетна дела од аматерских а концептуалисте већином треба уврстити међу аматере, њихова ликовна знања и намере су одговарајући садржини њихових остварења. Наде има, у октобру 2004. године Сачи галерија, водећа за постконцептуалну уметност у свету, изјавила је медијима да „сликарство наставља да буде најважнији и витални начин са којим уметници бирају да комуницирају“.

[/restrict]