Концептуала – Рај за обмањиваче

Морамо се упитати зашто је Џорџ Сорош уложио толики новац у источноевропску постконцептуалну уметност, ако не да поравна терен за сламање националног идентитета, историје а затим и економије…

За једну од авангарди из шездесетих година прошлог века, најмање значајну, испоставило се да има најдалекосежнији утицај. Концептуална уметност, једноставно названа концептуализам, назив је добила по чланку Хенрија Флинта „Уметност концепта“ из 1961. године поводом изложбе флуксус уметника, претходника концептуалиста. Концепт или идеја по њиховом мишљењу претходе традиционалној естетици, техници и материјалној бризи за дело. Поједини радови названи су и инсталације, могу бити конструисани по идеји Американца Сола Левита од било кога ко следи уметникова упутства. Уметност је тако постала таутологија, уметнички се испитује питање природе уметности и дематеријализације уметничког објекта. Вештина, знање, однос према религији, машта и даровитост бивају потпуно небитни, долази до потпуне демократизације уметности, коју буквално могу сви да стварају и која и није више уметност какву знамо 30.000 година. Јозеф Бојс је у том смислу рекао: „Ја и кад пљунем то је уметност“, и заиста се у новој уметничкој пракси (није ни нова, ни уметничка, ни пракса), како је још назван концептуализам, могу пронаћи свакакви радови, са фекалијама, крвљу, косом, цревима, самосакаћењем и другим патолошким видовима антистварања. Отац такве врсте уметности је Марсел Дишан са својом „Фонтаном“, како је цинично назвао писоар и изложио га 1917. године. Џозеф Косут, један од водећих уметника те врсте је 1969. писао „Сва уметност (после Дишана) је концептуална (по природи) зато што уметност постоји само концептуално.“ Први концептуалисти су свој рад крајње теоријски темељили на аналитичкој филозофији, структурализму и постструктурализму, истражујући највише Витгенштајна и Сосира јер су се занимали за однос вербалног и ликовног језика. Они који су дошли после њих не знају ништа о томе, филозофија их мало занима, осим што скоро сваки дипломац уметничког факултета за себе тврди да је концептуалиста. Та врста „стварања“, вид антиуметности, ноарта, показала се као рај за све будуће обмањиваче. Млади британски уметници, носиоци најпрестижније Тарнерове награде, током деведесетих у популарну употребу, посебно у Енглеској, увели су термин „концептуална уметност“ да означе сву савремену уметност у којој се не практикују традиционалне вештине сликарства и скулптуре. Тако је концептуализам, вид савременог позитивизма и материјализма, постао идеологија већинске групе псеудоуметника, добро повезаних и агресивних.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *